NASLOV: Majka i dete
PISAC: Jon Fos
REDITELj: Stevan Bodroža
POZORIŠTE: Beogradsko dramsko pozorište

      U komadu “Majka i dete”, norveški pisac Jon Fos je pokušao ono što se u pozorištu teško postiže: da u privatnom pokaže univerzalno, da u duodrami nevelikog formata prikaže dve kompletne sudbine, dve izgubljene duše koje su u sukobu same sa sobom.
       On se, pri tom, oslanjao na nordijsku dramsku tradiciju s kraja XIX veka, ali je uzimao u obzir i iskustvo s psihoanalizom modernih američkih dramatičara, od kojih je neke, na primer Tenesija Vilijamsa, i direktno citirao. U stvari, Jon Fos je opisao kratak, uzbudljiv susret majke i sina koga je ona odmah po rođenju odbacila i napustila, koji se odigrava posle niza godina, kad oni stoje jedno nasuprot drugog kao potpuni stranci, oboje podjednako inhibirani i nesrećni. A taj ljudski slučaj je trebalo da nam predoči i duhovnu situaciju današnje žene, koja, i kad uspe da se u potpunosti emancipuje, ukoliko u sebi uguši prirodne instinkte, ostaje nerealizovana u jednom dubljem, potpunijem smislu.
       Tu priču, u kojoj ima mnogo opštih mesta, na redukovan i površan način izrečenih istina, mladi reditelj Stevan Bodroža je u predstavi učinio ubedljivijom nego što to ona jeste u komadu Jona Fosa. On je u tome uspeo, jer oslonac nije tražio ni od velikih Nordijaca, ni u američkim uzorima, već ga je pronalazio na sasvim drugom mestu: kod Meterlinka. Stevan Bodroža je - svejedno da li svesno ili samo intuitivno - sledio njegovo traganje za intimnim pozorištem, u kojem je svakodnevica izvor straha i užasa, gde je ona prikazana s njene tamne, nepodnošljive strane.
       U saglasnosti s Meterlinkovim zahtevima, on je publici pružao sliku jednog gotovo nepomičnog života, zgusnutog u trenutak koji stvara iluziju da beskonačno traje, u kojem se živo sliva u davno umrlo, a prošlost i dalje traje u sadašnjosti. Za glavni predmet prikazivanja, reditelj je, u suštini, uzimao psihološke radnje, koje tvore duševno stanje jedne u isto vreme i ugašene i egzaltirane žene, koju je odlično igrala Đurđija Cvetić. One su, međutim, bile date manje dijalogom, a više njegovim utišanim odjekom u očima i gestovima glumice, koja ume da bez silaženja u jevtinu sentimentalnost deluje na emocije gledalaca.
       I tako su reditelj i glumica izvukli maksimum mogućeg iz komada Jona Fosa “Majka i dete”, čije je postavljanje na scenu u drukčijem, manje suptilnom izvođenju lako moglo da se pretvori u loš, nepotreban repertoarski potez.
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ