Uticaj holivudske glumice nemačkog porekla na savremenu kulturu odavno je prevazišao njen filmski opus

      Nijedna filmska zvezda koja je vrhunac karijere doživela pre Drugog svetskog rata, nije danas toliko prisutna u raznim slojevima pop kulture kao Marlen Ditrih (1901 -1992). Od Madoninih reciklaža njenog imidža do UNICEF-ovih reklama, savremeni lik Marlen Ditrih sveden je simbol koji prevazilazi njen filmski i pevački opus.
       Svet filma bio je mlad kada se u berlinskim mjuziklima počela pojavljivati dvadesetogodišnja Marlen (njeno pravo ime Marija Magdalena još kao vrlo mlada izmenila je u Marlen, spojivši ga sa nadimkom Lena). Bilo je to vreme posle Prvog svetskog rata, Nemačka je sa ostatkom sveta tonula u ekonomsku katastrofu, inflacija je divljala, domaćice su išle na pijacu sa milion maraka u tašni, nezaposlenost se širila kao kuga, a kabarei su bili puni. Histerija zabavljanja od danas do sutra i dekadencija pred konačni slom oblikovali su ambijent u kome se Marlen kretala i u kome je našla inspiraciju za likove famme fatale po kojima će postati poznata, ali i određenu koncepciju života, svojstvenu međuratnoj generaciji, koja bi se lakonski mogla izraziti njenim rečima: “Kada umreš, mrtav si. I to je to.”
       Legenda kaže da je Jozef fon Šternberg u trenutku kada je ugledao krhku i senzualnu Marlenu u popularnoj berlinskoj opereti “Dve kravate”, u muškom odelu, sa štapom i cilindrom, kako peva dubokim, čulnim glasom, znao da je ona prava glumica za ulogu barske pevačice Lole Lole u njegovom filmu “Plavi anđeo”. Numera “Ponovo se zaljubljujem” iz ovog filma koji ju je proslavio, obišla je svet najvećom brzinom koja je u doba prvih gramofona bila moguća, a Holivud se odmah bacio da od nje napravi američki “produkt”. To je značilo prilagođavanje njenog imidža holivudskim standardima, po kojima su njene obline, poželjne u Evropi, morale biti doterane za američko tržište. Marlen je podvrgnuta strogoj dijeti, a Fon Šternberg je tražio od nje da stegne noge hirurškim zavojima kako bi se postigla savršena forma. Tada je počela da nosi široke pantalone da bi sakrila zavoje, što je širom Amerike prihvaćeno kao modni trend. Njeno lice takođe je pretrpelo izmene - da bi se postigao dramatičniji izgled, morala je da izvadi zadnje zube i po tadašnjoj modi umesto obrva iscrta dugačku tanku liniju.
       Tokom njene holivudske karijere oblikovan je jedan od najdužih i najsolidnijih filmskih mitova, koga nije mogla da se oslobodi ni u privatnom životu. Njeni pokušaji da razdvoji predstavu o sebi od vešto skrojenog imidža perverznih i biseksualnih junakinja koje je tumačila, prolazili su nezapaženo, a mediji nisu prestajali da vrebaju njene brojne ljubavne afere.
       Ipak, odnos koji je ostavio najdublji trag u njenom životu bio je onaj prema bivšoj domovini, u koju je odbila da se vrati pred Drugi svetski rat, uprkos Gebelsovoj ponudi da za milion maraka godišnje snima nacističke propagandne filmove. Nemci joj nikad nisu oprostili učešće u antinacističkoj kampanji na savezničkim frontovima propagandnu ulogu koju je odigrala na drugoj strani. Njena turneja po Nemačkoj 1960. godine propraćena je demonstracijama, a u Dizeldorfu je ispljuvana na ulici. Izjavivši da njeni sunarodnici i ona više ne govore isti jezik, Marlen Ditrih se više nikada nije vratila u Nemačku, ali njena posmrtna želja da bude sahranjena na berlinskom groblju, pored majke, i zaveštanje njene imovine rodnom gradu, govori o prirodi njenog dobrovoljnog izgnanstva.
       Poslednje godine provela je u izolaciji, u svom pariskom stanu, konzumirajući omiljeni holivudski recept protiv starosti - viski sa gomilama pilula za spavanje, opsesivno se kloneći fotografisanja. “Fotografisali su me do besvesti”, odgovorila je Maksimilijanu Šelu kada je sredinom osamdesetih pokušao da je fotografiše za biografski film “Marlen”.
       ANA OTAŠEVIĆ