Film “Ničija zemlja”, za koji država BiH nije dala novac, postao je obaveza za državne strukture

      Euforija kao oblik kolektivne radosti, oduvek svojstvena Sarajlijama, naročito izražena u vreme Olimpijade, ali i kao svojevrsna negacija pojedinačnog i sasvim ličnog uspeha, ovih dana se manifestovala samo kao nagoveštaj nečega što je moglo da se desi, a nije. Meru za količinu euforije, ali i dostojanstva, odredio je čovek koji, držeći u ruci statuu Oskara, sasvim smireno izgovara: “Ovo je za moju Bosnu.”
       Upravo zato ovo nije priča o Danisu Tanoviću, jednoj potpuno drugačijoj personi, za ovu sredinu, moglo bi se reći, čak atipičnoj, jer izgleda svetski i besprekorno govori i maternji bosanski i engleski jezik, reditelju koji je i pre trijumfa u Kodak teatru, dokazao da je, kako je to u svom komentaru za “Slobodnu Bosnu”, napisao Haris Pašović, “odmjereni filmski esteta”.
       Uz sve to, Tanović je i džentlmen koji sopstveni uspeh poklanja svojoj zemlji i tako manifestuje patriotizam koji bi dobrodošao svakoj, a naročito balkanskoj zemlji.
       Film “Ničija zemlja”, za koji država BiH nije dala novac, uz sve nagrade i priznanja, postao je tako obaveza za državne strukture, koje bi morale učiniti dodatni napor da sačuvaju i opravdaju povećano interesovanje za kulturu zemlje iz koje potiče Danis Tanović.
       U međuvremenu, pođimo u knjižaru, čiji su vlasnici pisci Damir Uzunović i Goran Samardžić. Ovo je ukratko njihova priča o Budžbook-u.
       “Budući da država finansira samo ono što joj je poznato i na neki način blisko, a to su uglavnom velike manifestacije, čiji su sadržaji ponekad vrhunski, ali često i promašaji, odlučili smo da pokušamo preživeti od nečega što možemo sami kreirati, po svojoj volji. Lebdeći tako između estetike i komercijalnog uspeha, stvaramo kulturno tržište i novu čitalačku publiku. Rado bismo plasirali svoja izdanja na svim prostorima štokavske jezičke varijante, tim pre što se u Budžbook-u mogu kupiti knjige izdavača iz svih centara bivših jugoslovenskih republika.”
       Damir Uzunović sasvim sigurno zna da na ovakav način utiče i na kreiranje ovdašnje kulturne politike, dok je Goran Samardžić ushićen činjenicom da ovde počinju kupovati knjige i ljudi koji nikada nisu čitali: “Zato držimo i knjige za koje se može reći da su malo bolje od pilula za spavanje.”
      
      
       Švajcarska pomoć
       Uz činjenicu da je pri Ministarstvu za kulturu Kantona Sarajevo formiran fond koji će stimulisati štampanje određenog broja novih knjiga, a obojica osnivača misle da u potpunosti mogu zadovoljiti kriterije za dodelu takvih, makar simboličnih sredstava, Budžbook se očigledno trudi da da autentičan doprinos nekom novom početku u izdavaštvu, promociji i prodaji knjige.
       Umjetnička galerija BiH osnovana je 1946. godine, kao jedna od nekoliko centralnih državnih institucija, sada je u nadležnosti Federalnog ministarstva za obrazovanje, nauku, kulturu i sport, ali se delimično i privremeno finansira iz budžeta Ministarstva za kulturu i sport Kantona Sarajevo. To znači da Kanton obezbeđuje sredstva za plate i oko 20 procenata materijalnih troškova. Srećom, priča o Galeriji je priča o donacijama. U luksuznoj monografiji, koja je izdata povodom 55 godina postojanja, čitalac se, osim o fundusu, načinu organizacije rada i održanim programima, sasvim precizno može informisati ko je sve pomogao da Galerija bude to što jeste, prestižna institucija likovne umetnosti u evropskim razmerama.
       “Vlada Švajcarske, neposredno i putem svog Odeljenja za saradnju sa zemljama Istočne Evrope, zatim Svetska banka, Misija UN u BiH, Savet Evrope, ambasade Nemačke i Portugala, najveći su strani donatori, zahvaljujući kojima je, nakon rata, izvršena rekonstrukcija celog objekta.”
       Uporedo s tim radovima temeljno je adaptiran i drugi sprat koji se danas zove Švajcarska galerija i gde su delimično izloženi eksponati iz Zbirke Ferdinanda Hodlera, što je zapravo i bilo presudno za švajcarsku odluku o finansiranju.
       Nakon utrošenih 1 500 000 konvertibilnih maraka ostalo je pitanje statusa i finansiranja ove ustanove.
       Gospođa Meliha Husedžinović, muzejski savetnik i dugogodišnji radnik Galerije, sada njen direktor, o kojoj se u Sarajevu govori kao o entuzijasti bez premca, čijom zaslugom su otkupljena i neka dela nastala u poslednjoj deceniji XX veka, s ponosom govori o stalnoj postavci “Jedan vijek moderne umjetnosti u BiH”, koja je zaista impresivna.
       S druge strane, Galerija nije ni danas u mogućnosti da redovno prezentira sva dela iz vlastitog fundusa, što je njena zakonska obaveza. U godinama nakon rata samo je sedam takvih izložbi i tri izvan Sarajeva.
       “Crne glave, crveni makovi”, izložba banjalučkog slikara Bekira Misirlića, u aprilu prošle godine, posredstvom opet švajcarske ambasade, prihvaćena je iz Galerije likovnih umjetnosti Republike Srpske iz Banjaluke.
       Ono što je posebno važno u ovom trenutku, jeste programska orijentacija kojom se zarađuju sredstva za pokrivanje troškova rada ove ustanove od posebnog značaja za državu. Otud i veliki broj izložbi umetnika iz celog sveta, od kojih svakako treba istaći onu Mikelanđela Pistoleta, koju je videlo više od 10 000 posetilaca.
       Dakle, još jedan državni ponos, a pojedinačno pregalaštvo.
      
      
       Nemoćna privreda
       Aktuelni ministar za kulturu i sport Kantona Sarajevo Gradimir Gojer, koji je svoju kratku izjavu popratio rečima da će i sam uskoro doći u Beograd radi dogovora o kulturnoj saradnji, kaže:
       “I pored činjenice da se u Sarajevu održi više od 1 000 kulturnih programa godišnje, ne može se reći da država prati talente ni emocije koje isijavaju ovdašnji umetnici. Iz budžeta, koji, nažalost, pune samo poreski obveznici, jer privreda to nije u stanju, finansiraju se i institucije od državnog značaja, koje imaju oko 700 zaposlenih. Istina je da je Dejtonskim sporazumom kultura stavljena u nadležnost Kantona, ali država bi morala ulagati u projekte koji su od suštinskog interesa za nju samu. Zahvaljujući imenima kao što su Mersad Berber, Franjo Likar i Mile Ćorović, BiH je likovna velesila, Opera i Balet su institucije od državnog interesa, ali još uvek ne postoji svest da se u takve programske sadržaje investira organizovano, sistemski, a ne od prilike do prilike.”
       Sredstva kojima u ovoj godini raspolaže Ministarstvo iznose 11 miliona konvertibilnih maraka, a samo nešto više od 2 000 000 je za realizaciju predviđenih programa. Režijski i troškovi zaposlenih u kantonalnim i federalnim ustanovama kulture odnose najveći deo novca.
       “Evidentno je, takođe”, kaže ministar Gojer, “da u Republici Srpskoj i u delovima Federacije gde je većinsko stanovništvo hrvatske nacionalnosti, postoje institucije kulture od šireg značaja. Njih bi država takođe trebalo da finansira, a bilo bi normalno da su im dostupni programi onih institucija koje postoje samo u Sarajevu.
       Što se tiče saradnje sa SRJ, lično sam inicirao recipročna gostovanja Drame i Baleta iz Podgorice i Beograda u Sarajevu, ali prava saradnja tek treba da se razvija.”
       Budžbook, Umjetnička galerija BiH i Ministarstvo za kulturu i sport Kantona Sarajevo, svakako nisu potpuna ni jedina moguća ilustracija kulturnih prilika u zemlji kojoj je poklonjen Oskar, ali u ovom trenutku, predstavljajući različite segmente kulturnog stvaralaštva, svedoče o nastajanju velikih dela u osrednjim uslovima.
       SILVA MIRIĆ-CEROVINA