Ne osuđujem one koji odlaze odavde, ali mi se ona Ciceronova misao vrzma po glavi: Čovek nije rođen samome sebi, nego državi

      Komponuje otkad zna “za sebe i violinu”: “Samo ne znam koliko bi se to moglo nazvati komponovanjem. Smatra se da ono što nije zapisano, nema nikakvu vrednost, mada ja ne mislim tako”, kaže Sonja Kalajić (24), postdiplomac na drugoj godini violine u klasi profesora Dejana Mihailovića na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Pored dvadesetak solo-koncerata u Galeriji “Kolarca”, Etnografskom muzeju, Kulturnom centru Beograda i SANU, autor je i muzike za dve radio-drame, “Ponoćna bajka”(1999) i “Lament nad Beogradom”(2002) po poemi Miloša Crnjanskog, čija je premijera bila 27. januara na Trećem programu Radio Beograda.
       A prvo što je zabeležila, upravo je bila “Ponoćna bajka”, skup kraćih komada za klavir u četiri ruke, radio-drama Ane Janković inspirisana pripovetkom Oskara Vajlda, u režiji Slobodana-Bode Markovića. “S ‘Ponoćnom bajkom’ je sve počelo. Pre tri godine, nisam verovala da je moguće da tako nešto, studentski rad u stvari, prođe na radiju. Poznanstvo sa režiserom Bodom Markovićem koji je oživeo u meni tu moju drugu, kompozitorsku ličnost, navelo me je da o svom hobiju razmišljam kao o profesiji.”
       Prvobitna ideja režisera Markovića bila je da Sonja napiše muzičku pozadinu za postojeći snimak “Lamenta nad Beogradom” u izvođenju samog autora Miloša Crnjanskog. Međutim, Sonja je samo delimično koristila taj snimak. Recitator u njenoj radio-drami je glumac Nenad Ćirić za koga je ona u samom notnom tekstu napisala kojim ritmom će da izgovara poemu:
       - “Lament” je radio-drama, moja interpretacija ove poeme. Međutim, to je delo koje je moguće izvesti i na podijumu. Sem tih nekoliko radiofonskih efekata, glasa Crnjanskog na dva mesta, zvuka beogradskih tramvaja, uličnih razgovora, snimka glasa engleskog pilota, zvuka arapskih pesama (zbog stiha “Šejk što se u Sahari beli”)..., to je kompozicija za orkestar, gudački korpus simfonijske veličine sa drvenim duvačima, za timpane, klavir, recitatora i mešoviti hor.
       A saradnja s Orkestrom RTS-a?
       - Orkestar RTS-a je to s obzirom na okolnosti i više nego dobro izveo i nemam pravo da kažem da sam nezadovoljna zato što znam koliko se malo plaća taj orkestar, i da čak nemaju para za kalafonijum (za premaz gudala), da je koža na timpanima toliko stara da se i na snimku čuje, iako je Zoran Marinković u montaži na svojim kompjuterima mnogo učinio da poboljša kvalitet zvuka, neke delove ponavljali smo mnogo puta... To delo od pola sata ima oko 200 rezova. Zahvalna sam što taj snimak postoji jer je to za naše uslove veliki uspeh.
       Sonja Kalajić ne razmišlja o odlasku iz zemlje:
       - Ne osuđujem one koji odlaze odavde, ali mi se ona Ciceronova misao vrzma po glavi: Čovek nije rođen samom sebi nego državi. Država je, u našem kontekstu, malo nedefinisana reč, ali mislim da svaki čovek svoje talente i ambicije treba da ostvaruje za dobrobit svog naroda. Po mom mišljenju, samo je tradicija istina, sve ostalo je falsifikat. Ja biram tradiciju i zato mi je komponovanje važno, omogućava mi da budem provodnik između onih koji su bili i onih koji dolaze. Otkrila sam bajalice, narodno remek-delo, i imam ideju za novu kompoziciju. Crnjanskog još neću da napustim, volela bih da napravim triptih od pesama iz “Itake i komentara”.
       ZORA LATINOVIĆ