Sud je tražio podatke od Haga i nismo ih dobili. Radilo se o svedocima pod šifrom. Iz onog materijala koji smo dobili od Haga nismo mogli ići na konkretnu odgovornost i njih smo saslušali kao svedoke

      Da i kratak rat može da bude smetnja pravosudnim organima za valjano obavljanje svog posla pokazuje primer Kosova. Pa ipak, i u takvim okolnostima vojni sudovi su imali pune ruke posla i zabeležili najveći broj sudskih procesa od najbezazlenijih pa do ratnih zločina. O tome će se saznati tek kasnije, posle petooktobarske promene vlasti.Tokom ratnog sukoba 1999. godine vojni sudovi su sproveli niz postupaka vezanih i za ratne zločine na tom području. Problem je što su svi dokazi o svemu ostali na Kosovu, gde naši organi više nemaju pristupa.
       Posle 24. marta 1999. godine, kada je proglašeno ratno stanje, formirani su, kako se to popularno kaže, ratni vojni sudovi. Radilo se o redovnim pravosudnim organima koji postupaju u vanrednim prilikama. Svaki slučaj gde se utvrdilo da su vojna lica, bez obzira da li su oficiri, podoficiri, vojnici ili rezervisti učinili nešto, sudski organi su reagovali odmah, tvrde u Vojsci Jugoslavije.
       “Mi jesmo imali proglašeno ratno stanje, ali u odnosu na pripadnike OVK to je u suštini bio jedan vid unutrašnjeg rata - borba protiv terorizma”, kaže vrhovni vojni tužilac pukovnik Nikola Petković. “Kako, onda, u takvoj situaciji kvalifikovati nešto. Tu je bio i problem demobilizacije. Ukoliko se optužnica ne podigne do momenta kada osumnjičenome prestaje svojstvo vojnog lica vojni sudovi dalje nisu nadležni, nadležni su civilni sudovi. Stoga se uvek može postaviti pitanje zašto vojni sudovi nisu činili i više. Rat je trajao tri meseca, kratko vreme za dokazivanje nečega što predstavlja ratni zločin ili ubistvo. Da je situacija posle Kumanovskog sporazuma bila drugačija i sve ostalo bi bilo drugačije. Mi sada tamo nemamo pristup.”
       Vojnom tužiocu u Nišu podnete su brojne krivične prijave i to za dela na teritoriji Kosova, a gde su oštećeni Albanci. Po rečima pukovnika Stanimira Radosavljevića, vojnog tužioca u Nišu podneto je više hiljada prijava svih vrsta dela. Bilo je i za ratne zločine ali zbog kvalifikacije rata, bez obzira što mu je NATO davao i međunarodni karakter nije bilo suđenja za ratne zločine. Ta dela su tretirana kao ubistva a pukovnik Petković naglašava da se za takvo delo po Krivičnom zakonu Srbije mogla dobiti daleko veća kazna, pa u ono vreme i najteža.
       Za vrhovnog vojnog tužioca je vezan i kuriozitet za prvu saradnju sa Hagom kod nas. Bio je to postupak čuvene vukovarske trojke - Mrkšić, Šljivančanin , Radić. Doneta je optužnica a postupku su prisustvovali i predstavnici Haškog tribunala. “Na osnovu one optužnice nijedan sud u ovoj zemlji, bez obzira da li je vojni ili civilni, nije mogao pokrenuti postupak protiv Mrkšića, Radića i Šljivančanina. Našli smo samo soluciju, propisanu našim Zakonom o krivičnom postupku, da idemo protiv NN lica. Sud je tražio podatke od Haga i nismo ih dobili. Radilo se o svedocima pod šifrom. Iz onog materijala koji smo dobili od Haga nismo mogli ići na konkretnu odgovornost i njih smo saslušali kao svedoke.
       Od pukovnika Petkovića se tako moglo saznati da naši ljudi jesu nailazili na neke grobnice koje same po sebi nisu ništa govorile - kako je taj poginuo, od čijeg dejstva, da li od bombardovanja. To treba utvrditi a pristupa tamo nema. “S jedne strane imamo ljude koji su označeni da su nešto uradili, suprotno normama međunarodnog humanitarnog prava, a s druge strane mi nemamo pristup tim teritorijama. Ni dan-danas nismo dobili obaveštenje koliko je ljudi u ‘Ovčari’ sahranjeno. Ako se posredno i došlo do nekih saznanja vezanih za ‘Ovčaru’ radi se o ljudima koji više nisu u našoj nadležnosti. Jednostavno, kada ne može da se utvrdi nešto što je neophodno za jedan postupak, onda taj postupak ne može da se vodi.”