Kad bolje razmislim, komandna odgovornost je maltene izmišljena. Kad nemaš jače dokaze onda imaš komandnu odgovornost. Ako pretpostavimo da će Tribunal da apsolvira dela komandne odgovornosti, onda ne bi trebalo da bude problema

      Sve učestalijim najavama da se za ratne zločine sudi i pred domaćim sudovima u našem pravosuđu postavljeno je pitanje da li su pravosudni organi koji treba da se bave time, stručno, materijalno i tehnički na nivou zadatka koji se pred njih postavlja. Sa pravnom materijom koja obuhvata ratne zločine pravnici se ne sreću baš tako često i to ne samo kod nas već i u svetu. Malo je njih koji su se time bavili posle izlaska s Pravnog fakulteta. Jer, ratni zločini se ne sreću u praksi tako često, kao i ratovi uostalom.
       Naše sudije, tužioci i advokati u proteklih deset godina time se nisu bavili iako je rata bilo svuda oko nas pa i kod nas. Ako se zanemari suđenje liderima zemalja NATO-a za bombardovanje 1999. godine koje je više ličilo na predizborni marketing nego na ozbiljan proces koji se događa jednom u veku i neki pokušaji pred vojnim sudom za kršenje humanitarnog prava na Kosovu, značajnijih suđenja za ratne zločine nije ni bilo.
       Stvari se izgleda menjaju pa uskoro možemo očekivati takve postupke i to pred kvalifikovanim nosiocima pravosudnih funkcija.
       Tokom protekle zime 10 sudija, 10 tužilaca i 10 advokata bilo je na tromesečnoj edukaciji o teoriji ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i civilnog stanovništva, koja je obuhvatala i boravak u Hagu i upoznavanje sa radom Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ.
      
       Dobra volja
       “Cilj edukacije i posete je bio da se razmotri mogućnost, kako pravna tako i tehnička i politička da se organizuju suđenja za ratne zločine u našoj zemlji. Velika je spremnost i želja i Haga i međunarodne zajednice da se prebaci nadležnost i da naša država preuzme suđenja za ratne zločine”, kaže Radmila Dagičević Dičić, zamenik predsednika Okružnog suda u Beogradu. “ To znači da oni nama ustupe nadležnost za neke postupke koji se već vode tamo, u kojima postoje optužnice, kao i da se ovde pokreću nove.”
       Očigledno cilj je da se Haški tribunal rastereti i, kako kažu članovi ove grupe, može se očekivati ogroman broj postupaka, dok je Hag do sada procesuirao svega tridesetak. Slično je bilo i u Ruandi, Hag je pokrenuo određen broj postupaka a više od 90 000 prebacio u Afriku. Po rečima advokata Ivana Bajazita, “njih sve više hvata nervoza. Pomenuti su ogromni troškovi Tribunala. Otvoreno kažu da je budžet sve tanji. Mada, kada se pogleda statistika taj budžet svake godine sve više raste. Iz njihovih iskaza se vidi da budžet možda i jeste veliki, ali i da su zahtevi i troškovi sve veći. Sekretar Tribunala je rekao da bi oni bili zadovoljni suđenjem i za obično ubistvo ako takvo lice bude osuđeno. Iz toga sam zaključio da je njima jako stalo da to što pre proslede nama.”
      
       Ženevska konvencija
       S druge strane, kako kažu članovi grupe, njihov cilj je katarza i jedno otrežnjenje kroz koje mi kao zemlja moramo da prođemo. Da se sami suočimo sa tim zločinima. “Koliko je to iluzija, drugo je pitanje”, kaže Bajazit.
       Svi ističu da su ratni zločini vrlo osetljiva materija i zahteva izuzetno osposobljene ljude a sami postupci su veoma skupi. Od naših sudova se očekuje da se uhvate u koštac sa njima iako naš budžet za godinu dana nije onoliki koliko, kako kaže jedan sudija, Tribunal “slupa dnevno”.
       “Primetio sam da su u Tribunalu sa velikom pažnjom slušali naše objašnjenje trenutnog stanja. Da se ne lažemo, naše pravosuđe je jako zapušteno u svakom smislu. Međutim, koliko sam shvatio, oni su spremni da nas i materijalno pomognu”, zapažanje je advokata Bajazita. Pored materijalnog on uočava i probleme stručne prirode. “Mali je broj ljudi koji bi mogli da se uhvate u koštac sa ratnim zločinima a velika većina sudija niti je motivisana, niti obučena niti vaspitana na toj tradiciji da mogu da sude za jedan međunarodni zločin. Kada je Ženevska konvencija u pitanju, ima jedno jedino autentično tumačenje koje je dao Crveni krst, ali je ono na engleskom i nije prevedeno na srpski.”
       Veliki problem koji svi ističu, jeste materijalno-pravne prirode i vezan je za primenu dodatnog protokola koji je inkriminisao komandnu odgovornost. U našem zakonu podrazumeva se aktivna radnja, a komandna odgovornost podrazumeva pasivnu radnju, radnju nečinjenja, odnosno propuštanja. Ima ideja da se to poveže sa opštim odredbama krivičnog prava u kome se kaže da se krivična dela mogu počiniti činjenjem i nečinjenjem i da se direktno primenjuju odgovarajuće odredbe Ženevske konvencije, odnosno dopunskog protokola, što je tako široko tumačenje da ne skrivaju sumnju da u Jugoslaviji ima suda koji bi to prihvatio. “Kad bolje razmislim, komandna odgovornost je maltene izmišljena. Kad nemaš jače dokaze onda imaš komandnu odgovornost. Ako pretpostavimo da će Tribunal da apsolvira dela komandne odgovornosti, onda ne bi trebalo da bude problema. Naši sudovi bi se bavili naredbodavnom odgovornošću, izvršiocima i pomagačima”, smatra Bajazit.
      
       Ad hok sud
       Kada se postavi pitanje organizacione šeme, odnosno koji sudovi bi sudili, mišljenja polaznika ovog specijalnog seminara se razlikuju. Slažu se, u stvari, samo u jednom, da je intencija da se ta dela izmeštaju iz vojnih sudova u civilne. Uostalom, i Međunarodni krivični sud je civilni. “Vojni su specijalizovani, što bi se reklo isuviše specijalizovani. Hijerarhijski su postavljeni da je teško obezbediti pravično suđenje, mišljenje je Miodraga Majića, sudije Prvog opštinskog suda u Beogradu. U svemu ostalom se razilaze. Za Radmilu Dragičević najcelishodnije bi bilo napraviti specijalizovan sud u našoj zemlji koji bi bio ad hok sud sa ograničenom nadležnošću ili, pak, odrediti, preko Vrhovnog suda, nadležnost jednog suda u Srbiji, recimo Okružnog u Beogradu ili možda još jednog u Srbiji. Takva zakonska mogućnost postoji, nadležnost se može delegirati, a u okviru tih sudova bi se odredila specijalizovana veća koja bi sudila. “To ne bi narušilo princip prirodnog sudije jer su to svuda u svetu najteži zločini i moraju se birati sudije od izuzetnog integriteta, znanja i iskustva”, kaže sudija Dragičević i dodaje da je napravljena nedopustiva greška što do sada nije bilo nijednog suđenja.
       Advokat Bajazit pominje da je bila ideja da se formiraju mešoviti sudovi ali je odbačena jer zadire u suverenitet sudske vlasti. “Moje zalaganje je da neko međunarodno telo, bio to Savet bezbednosti ili stalni sud, bude neki supervizor tih suđenja. Upravo zbog onoga što piše u Statutu Tribunala - ako se utvrdi da je suđenje pristrasno da on preuzme slučaj.”
      
       Posmatrači suđenja
       Za sudiju Majića ta varijanta rađa nove probleme. Jer to znači da sud unapred vidi da je nešto neobjektivno. “On je, praktično pre ili u toku postupka, ali u svakom slučaju pre svog postupka već na neki način doneo odluku. I to za nešto što tek treba da odlučuje. Nije jasno ni kako će se tehnički sprovoditi kontrola. Da li to znači da ćemo imati stalno prisutnog posmatrača. On, znači treba da ima kompletan uvid u postupak.”
       Kada su u pitanju tehničke mogućnosti naših sudova iskrsava novi priblem. U odnosu na sistem bezbednosti u Tribunalu, gde su na sudnicama hidraulična vrata, naši sudovi su obične poljane. Sudija Dragičević i kroz to vidi potrebu specijalne nadležnosti u jednom ili dva suda u kojima bi se mogle opremiti specijalne sudnice. “U sadašnjim uslovima to je nemoguće, ali postoji spremnost međunarodne zajednice da se to obezbedi.”
       Posebno osetljiv deo je zaštita svedoka koju naš zakon ne poznaje. Nije predviđena ni u najnovijim zakonskim izmenama. Svedoci ne samo što moraju fizički da budu zaštićeni već moraju da imaju i adekvatne materijalne uslove tokom suđenja. Kada su našim polaznicima u Hagu objašnjavali i program zaštite i pomenuli sredstva koja se u njega ulažu, bila su to za naše uslove enormna sredstva koja je ovde nemoguće obezbediti.
       Kada se generalno sagledaju iskustva ove grupe i njihova poređenja naših uslova sa onima u Hagu, zaključak je da naši sudovi ni blizu nisu još spremni da se uhvate u koštac sa tako krupnim i komplikovanim problemom kao što je suđenje za ratne zločine. Ako i ima pravnika sa eminentnim poznavanjem ove oblasti, sve ostalo je ispod svakog neophodnog nivoa da bi se, za sada, moglo organizovati dobro i objektivno suđenje.