Kroz istoriju nijedno društvo, i nijedna država nisu ozbiljno preduzimali gonjenja izvršilaca koji su bili njihovi pripadnici

      Bez velikog publiciteta, u Višem sudu u Bijelom Polju teče suđenje Nebojši Ranisavljeviću, optuženom za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Optužba: otmica putnika u stanici Štrpci. Istovremeno, Vrhovni sud Srbije produžio je pritvor Saši Cvjetanu, bivšem rezervisti MUP-a Srbije, koji se pod optužbom za ratni zločin već četiri meseca nalazi u zatvoru u Prokuplju. Protiv njega Okružni sud vodi istražni postupak povodom masakra 19 albanskih civila u Podujevu marta '99. godine.
       Osim ova dva slučaja i vojni pravosudni organi bavili su se ratnim zločinima, pa se kao najdrastičniji slučaj pominjalo ubistvo bračnog para Krasnići počinjeno takođe marta '99. u selu Gornja Sušica, za koje su optuženi, a potom i osuđeni, jedan oficir Vojske Jugoslavije i dvojica rezervista. Međutim, presudu Vojnog suda u Nišu ukinuo je Vrhovni vojni sud, oglašavajući vojno pravosuđe - nenadležnim. Trojica pripadnika VJ tako su se našla na slobodi.
       Ako se pogleda kroz istoriju, nijedno društvo, nijedna država, nikada nisu ozbiljno preduzimali gonjenja za ratne zločine protiv izvršilaca koji su bili njihovi pripadnici. Treba se samo podsetiti šta se dešavalo na takvim suđenjima posle Prvog i Drugog svetskog rata. Recimo, poznati Lajpciški proces u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata pretvorio se u pravu farsu. Tek sa uspostavljanjem međunarodnih sudova za ratne zločine, poput onog u Nirnbergu i Tokiju svet se mogao nadati da će, ako ne sve, bar neke zločince, pored božje kazne, stići i ovozemaljska pravda.
      
       Obaveza
       Nas istorija nije ništa naučila. U protekloj krvavoj deceniji zaraćeni narodi druge Jugoslavije držali su se teze da “zločine čine drugi”, a mi se samo branimo. Zato su i formiranje Međunarodnog suda za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ dočekali kao “oholost” velikih i poniženje malih i ojađenih. Prvo su ga ignorisali i nipodaštavali, da bi ga kasnije prihvatali samo kada su u pitanju pripadnici druge nacije. Čak i nosioci nove vlasti iznose zahteve za paritet, odnosno “bratstvo i jedinstvo” u zločinu. Aktuelni ministar pravde Srbije izjavio je da neće više da se obraća i šalje pisma glavnom tužiocu Haškog tribunala Karli del Ponte dok ne podigne optužnice protiv Albanaca, čelnika OVK. Pri tom, za godinu dana njegovog ministrovanja, pravosuđe nije pokrenulo nijedan značajniji postupak za ratne zločine.
       Nekadašnji sudija Vrhovnog vojnog suda dr Jovan Buturović imao je običaj da kaže “da smo Haški tribunal osnovali mi”. Ovo “mi” odnosi se na Hrvatsku, Bosnu, Jugoslaviju. “I pored brojnih upozorenja, rezolucija da se pridržavamo humanitarnog prava i da kažnjavamo zločince, mi to nismo radili. A bili smo u obavezi da to radimo, ne samo s obzirom na međunarodno pravo, nego i na naše domaće, unutrašnje pravo.”
       A poznato je da naši organi, tužilaštva, postupaju po službenoj dužnosti. Nije potrebno da im neko donese krivičnu prijavu već je tužilac obavezan da pokrene postupak čak i ako je do njega dopro samo glas da je počinjeno krivično delo.
       “Još dok sam bio sudija, 1991. godine, kada sam imao saznanja da se vrše zločini, predlagao sam da se osnuje državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina”, priseća se dr Buturović. “Kasnije je ta komisija i osnovana ali je po ciljevima i programu postavljena naglavačke, pa sam javno rekao da, kada vidim realizaciju ideje, stidim se i što sam je pokrenuo.”
      
       Mučnina
       Njegovi oponenti iz te komisije, takođe vojnici, opravdanje nalaze u 1992. godini i formiranju SRJ, “kada ni formalno nismo više imali nikakvih ingerencija u rasvetljavanju onoga što se dešavalo. Čak ni u Vukovaru”.
       Ono što nisu mogli naši, učinili su tužioci Tribunala, pa su se nekadašnji moćnici koji su vodili ratnu politiku i sputavali pravdu a propagandom zločince pretvarali u heroje, obreli u Hagu. Kada je pre devet meseci srpski premijer Zoran Đinđić (uz saglasnost članova Vlade Srbije) izručio u Hag Slobodana Miloševića, zato što je tako moralo i zato što je bivšem predsedniku Jugoslavije ovde suđeno za zloupotrebu položaja, a ne za ratne zločine, mnogi su osetili mučninu kao posledicu raspolućenosti tako svojstvene srpskom rodu. Sa jedne strane svi bi ga se ratosiljali, a sa druge, zar baš tako “mrskom” Hagu. U stvari, Đinđić je uradio nešto što je većina priželjkivala ali niko nije imao petlju da uradi.
       Međutim, “zla” kob Haškog tribunala ne napušta ove prostore i stalno se od “devete rupe na svirali” pretvara u ogromnu “žabu” koju valja progutati, ma koliko se to kosilo sa poštovanjem zakona, principa i dostojanstva. Međunarodna zajednica zahteva apsolutnu saradnju sa Tribunalom, sa zakonom ili bez njega, a njen lider Amerika preti sankcijama. Izručenja su neminovna a lista je poduža. Samo Amerika zahteva izručenje 21 lica. Prioritet su vrhovi vojnih i civilnih struktura vlasti, optuženi po principu ovde omražene “komandne odgovornosti”. Iz izjava naših zvaničnika može se naslutiti i neka vrsta trgovine, tako svojstvene pragmatičnom Zapadu. Tako, recimo, aktuelni predsednik Srbije Milan Milutinović nije u opciji za izručenje, bar ne do kraja svog mandata. A od trgovine do utilitarne pravde samo je korak.
      
       Spisak
       Ako se izruče jedni, ne moraju drugi. Svako ima svoje prioritete. Za glavnu tužiteljku Tribunala to je bivši potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović, koji je bio operativno zadužen za Kosovo. U Tužilaštvu veruju da bi izručenjem Šainovića dobili ključnog Miloševićevog saradnika iz perioda kosovske krize. Uz Šainovića se kao potencijalni putnici za Hag pominju i bivši ministar policije Vlajko Stojiljković i nekadašnji načelnik Generalštaba general armije Dragoljub Ojdanić. Listu, navodno, ipak predvodi Šainović.
       Za Amerikance i Britance su to, navodno, Radovan Karadžić i general Ratko Mladić. Užurbanost atlantskih saveznika vezuje se za rat u Avganistanu i loš rejting u islamskom svetu. I jedna i druga zemlja moraju da uvere saveznike da će kazniti sve zločince, naročito one koji su počinili zločine protiv muslimana. Ako Vašington uveri islamski svet da pravda stiže, iako možda sporo, dobiće podršku za buduće udare po “terorističkom” zemljama kao što su Irak, Somalija ili Jemen.
       U ovoj nehumanoj licitaciji svoje prioritete ima čak i Republika Hrvatska. Zagreb, naime, punu normalizaciju odnosa sa Beogradom uslovljava izručenjem trojice visokih oficira JNA i potom VJ - Šljivančanina, Mrkšića i Radića, optuženih za zločine tokom rata u Hrvatskoj.
       Spekulacijama je izložen i sam rizik hapšenja. U Tribunalu su prilično sigurni da hapšenje ratnog lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića ne bi izazvalo veće proteste, dok bi bilo kakva akcija protiv generala Mladića imala prilično velike posledice sve dok je situacija sa snagama bezbednosti u Jugoslaviji nejasna. Čak je i srpski premijer Đinđić izjavio da Mladić “nije u nadležnosti Vlade Srbije”, već je ona nadležna “samo za naše državljane, koji su regularno prijavljeni”. Procene su da bi hapšenje Šainovića i Stojiljkovića bilo “najbezbolnije” jer oni, po mnogim ocenama, nemaju značajnu podršku u javnosti.
       Mnogo veća nepoznanica je ono što se tek najavljuje. A to je sveobuhvatnije suđenje za ratne zločine pred našim sudovima. Političari već duže vreme najavljuju takvu mogućnost i kao međunarodnu obavezu i kao potrebu suočavanja sa vlastitom prošlošću. Ono što nije moglo da se obavi u proteklih deset godina, trebalo bi, izgleda, u narednih (zločini, u stvari, nikada ne zastarevaju). O tome se govorilo još početkom prošle godine, uoči spektakularnog hapšenja Miloševića, kada su i međunarodnoj zajednici pružana takva obećanja. Pošto se ni do Vidovdana ništa nije dogodilo, Milošević je morao u Hag a priča je naglo splasnula.
      
       Obaveze
       Odnedavno je ponovo oživela, a svoj zamah je dobila baš uoči aktuelnih “velikih” isporuka (pravne cepidlake više vole da kažu predavanja Haškom sudu) kada je počelo da se govori i o ustupanju nekih haških optužnica domaćim sudovima. Srpski premijer Zoran Đinđić potvrdio je da su Vladi Srbije stigle optužnice Haškog tribunala i protiv deset lica poreklom iz Republike Srpske, koja su jugoslovensko državljanstvo stekla 1996. i 1997. godine, za koja veruje da će im se suditi u Beogradu, uz procenu da bi se procesi za ratne zločine mogli voditi za dva-tri meseca, u organizaciji Haškog tribunala. “Tribunal će tražiti da im se sudi u našoj zemlji uz dokumentaciju koju bi Hag dostavljao i mi na to moramo da budemo spremni i to prihvatimo kao međunarodnu obavezu”, reči su premijera Đinđića.
       Iako takva potvrda nije stigla iz Haga, Đinđićeve reči imaju uporište u nedavnim kritikama Haškog tribunala, naročito od strane Amerike - da je ovaj sud rastrošan, neefikasan i podložan korupciji (priča se da advokati svoje visoke prinadležnosti dele sa klijentima), zbog čega mu je javno oročeno trajanje do 2008. godine. Tempom kojim radi sigurno neće moći da završi sve procese pa će, verovatno, okrivljene sa “nižeg nivoa” ustupiti domicilnim sudovima a u Hagu okončati samo “najkrupnije” slučajeve, vezane za krivična dela komandne odgovornosti koja, recimo, naš zakon ne poznaje.
       Pored optužnica koje bi Tribunal ustupio, od našeg pravosuđa se očekuje da procesuira i zločine do kojih bi došli domaća tužilaštva i istražni organi. Pretpostavlja se da je takvih sijaset, samo se čeka da istraga valjano obavi svoj posao. Kao najočigledniji primer nameće se slučaj masovnih grobnica na području Beograda, Bajine Bašte i Kladova. Po okončanju ove istrage sigurno će biti obuhvaćen veći broj lica, od neposrednih izvršilaca, do organizatora i naredbodavaca (već su pominjani Slobodan Milošević, Vlajko Stojiljković, Vlastimir Đorđević...)
       U Bosni i Hrvatskoj ima više slučajeva suđenja pred domaćim sudovima, iako i tamo ima jako vrlo slučajeva u kojima se sudi sunarodnicima. Najpoznatiji slučajevi u Hrvatskoj su suđenja “gospićkoj petorki” sa hrvatskim generalom Mirkom Norcem na čelu pred Županijskim sudom u Rijeci za zločine počinjene nad srpskim civilima 1991. godine u Gospiću i osmorici bivših i sadašnjih pripadnika hrvatske Vojne policije u Splitu zbog zločina počinjenih 1992. godine nad srpskim zatočenicima vojnog zatvora u splitskoj Lori. Zbog hapšenja generala Norca protestovalo je 20 000 ljudi a tokom suđenja je izabran za alkarskog vojvodu Sinjske alke, što je očigledan primer na koji se način Hrvati suočavaju sa svojom prošlošću.
       Slične situacije očekuju se i ovde a naznaka je bilo još prilikom suđenja bivšim Miloševićevim partijskim drugovima čija suđenja za famoznu zloupotrebu službenog položaja (samo se Radetu Markoviću sudi za teško krivično delo) prate ekscesi, pretnje pa i fizička sila. Suočavanje sa prošlošću će , po svoj prilici, potrajati uz dugo odzvanjanje fraze da “zločine čine drugi”, a mi se samo branimo.