Zbog oca koji je hapsio komuniste pre i za vreme Drugog svetskog rata pobegao je iz zemlje. Onda je u Parizu upoznao Miloša Miloševića, Stevicu Markovića, Dalija, Pikasa, Šarla Aznavura, Belmonda, Rezu Pahlavija, Rože Vadima, Fransoaz Sagan...

      Petar Grujičić, Pera Četnik ili Pjer, kako ga još zovu, posle više od četiri decenije emigrantskog života u Francuskoj, nedavno se sa suprugom Svetlanom, rođenom Beograđankom, poreklom sa Zlatibora, šestogodišnjom ćerkom Nadom i trogodišnjim sinom Nikolom, najzad, vratio u rodni Beograd. U šumovitom krajoliku grada, u Lisičijem potoku, podno Belog dvora na Dedinju, Petar je sagradio lepu kuću i u njoj otvorio restoran “Pjer”, u kome se služe poznati specijaliteti francuske nacionalne kuhinje i njihova čuvena vina.
       Petrov otac, Radoslav, diplomirani pravnik i pesnik, nekada komunista bio je pre i tokom rata 1941-45. godine zamenik šefa Specijalne policije Božidara Bećarevića i hapsio je mnoge svoje bivše drugove: Svetozara Vukmanovića Tempa, Koču Popovića, Milovana Đilasa, Oskara Daviča, Mošu Pijade, Aleksandra Rankovića, Petra Stambolića, Slobodana Penezića Krcuna, Veru Miletić.. Oktobra 1944. godine beži u Austriju, potom Ameriku i Kanadu, a sa sobom nosi saslušanja i dosijea istaknutih komunista. O Radoslavu su snimljene televizijske emisije, filmovi, napisano nekoliko knjiga. Ali, sin “balkanskog Zorgea” koji je radio za obaveštajne službe Amerike, Engleske, Izraela, Rusije i Kanade, zbog oca je imao samo probleme.
       Kada su bivši očevi drugovi došli na vlast odmah su uhapsili njegovu majku Spomenku i ona se više nije vratila iz zgrade Udbe na Obilićevom vencu. A onda su se dali u potragu i za njim, bebom, rođenom 6. novembra 1943. Tada su malog Petra počeli da kriju po Beogradu tetke Vera i Nada.
       Udba je svakodnevno tragala za malim Petrom. Jer “seme Radoslava Grujičića” - kako je to rekao Slobodan Penezić Krcun - “treba zatreti”.
       - Tetke su me krile - priča Petar - u kartonskoj kutiji, nabacivale preko ćebad i neke starudije, u dvorišnoj kućici za pse, čim bi pred kućom čule brundanje udbaških džipova i bat njihovih čizama. Molile su se bogu da ne zaplačem. Nosile su me od prijatelja do prijatelja i skrivale po čukaričkim dvorištima, u Ostružnici, po Dorćolu. A onda su ih izbacili iz stana u Strahinjića Bana ulici i smestili, prvo u jedan mali stančić u Krunskoj i odneli bogatu Radosavljevu biblioteku. Ali, ni tu nisu imali mira. Preselili su ih, zatim, u jedan sobičak u ulici Koče Kapetana, jer im je, navodno, i onaj stančić bio potreban za nekog oficira. U malom sobičku našle su se tetke, njihovo dvoje dece, i mali ilegalac Petar Grujičić.
      
       Ljudi sa četiri prsta
       - Tako je to trajalo - kaže Petar - do moje četrnaeste godine. Dok ta pobednička euforija nije splasnula, i dok nisu shvatili da deca nisu kriva za postupke svojih roditelja i da su samo deca. A ja sam već očeličen u bici za opstanak krenuo da igram hokej u “Crvenoj zvezdi” i da skijam. Dogurao sam do prvog tima. Moj prvi odlazak u Sloveniju na pripreme otvorio mi je oči. Nisam više želeo da živim u državi - lageru. Hteo sam slobodu.
       Prvi Petrov pokušaj bekstva preko granice završio se neslavno. Naši graničari su ga sa njegovim drugom Đokom, uhvatili u podnožju Alpa sa skijama na nogama i vratili u Beograd. Ali, godinu dana kasnije, 1962, Petar je iz zemlje otišao vozom, sa lažnim pasošem i obreo se u Parizu. Bio je, kaže, na velikim mukama. Bez znanja jezika, bez prijatelja i poznanika, bez para. Obilazio je razne kafane gde se okupljaju Srbi, posećivao jazbine Sen Žermena, lutao Pigalom, oko srpske crkve na Monmartru, po naselju crne bede nazvano Vijetnam i u koloniji naših Cigana u Garaž Serselu. Malo-pomalo upoznao je naše ljude. Najpre bivše kraljeve oficire, zatim ravnogorce koji su se okupljali u kafani kod čuvene Dare. Primili su ga rezervisano, sa strahom da nije još jedan ubačeni udbaš. Na Pigalu je sreo mnogo mladih Beograđana, onih koje je Miodrag Bulatović opisao kao “ljude sa četiri prsta”, i počeo sa njima da se druži. Bilo je to u vreme kad je lepi Miloš Milošević, žigolo i intimni prijatelj Alena Delona, bio nekrunisani kralj među Jugoslovenima u Parizu.
       - Jednom smo u nekom kafeu u aveniji Vagram - seća se Petar - igrali šah i bilijar kad, eto Miloša sa Romi Šnajder pod ruku. Rekao nam je: “Evo je Romika, nagledajte je se.” Onda joj opali šamar. Svi smo bili iznenađeni tolikom drskošću. “To je da se zna ko je gazda” - kaže Miloš. “Sve sam ih, upravo, sredio: Romiku, Delona, šminkera.” Da li ga je takvo ponašanje koštalo života? Ne znam. Sve je, u stvari, počelo kad je Miloš upoznao malu parisku konobaricu Fransis Kanova, poreklom Španjolku, rođenu u Maroku, koja će uskoro postati famozna Natali Delon. Miloš je zatim otišao u Ameriku sa nekom bogatom novinarkom i u Beograd se vratio u metalnom sanduku, balsamovan i otpremljen kao avionska poštanska pošiljka.
       Petar je u Parizu sreo i Stevana Markovića, telohranitelja Alena Delona, koji zamalo nije srušio Petu francusku republiku i politički pokopao Žorža Pompidua. I Stevan je, takođe, neslavno završio: nađen je na đubrištu kod Elenkura, ubijen unakažen i u plastičnu kesu spakovan.
       Za Stevanom su ubrzo otišli i drugi momci “sa četiri prsta”, svi na sličan način. Počela je opšta hajka na jugoviće.
       - Svi smo - kaže Petar - bili saterani u mišju rupu. Teško je bilo naći prenoćište. Danju je bilo lako, sedeli smo po kafanama, ali noću... Menjali smo hotele, ulazili kroz prozore u sobe, prave rupe, pune pacova i stenica, sa rasklimatanim ležajevima, prljavim podovima. Nešto između jazbina i skloništa za beskućnike. Ali bilo je važno u tim prvim danima boravka u Parizu da imate bilo kakav krov nad glavom. Jednom smo čak provalili i u apartman kralja Petra Drugog na Aveniji Rejmon Poenkare da bi imali gde da prespavamo. Pokušali smo da radimo u nekoj fabrici da bismo ubrzo shvatili da to nije posao za nas. U danima gladi, a bilo ih je mnogo naročito u to prvo vreme, jedina hrana bile su nam kocke šećera koje su gosti ostavljali po kafanskim stolovima. Mene su prozvali Pera Četnik zbog toga što sam se u početku najviše družio sa onim ravnogorcima.
       A onda je Petar Grujičić, kaže, seo i ozbiljno razmislio šta mu valja raditi. Počeo je da traži društvo koje nije bilo na udaru policije.
      
       Gulaš za An-Mari Šnajder
       - Nevolja je bila - nastavlja naš sagovornik - što izbor zanimanja za ljude kao što sam ja, nije bio veliki. Mogao si da budeš samo žigolo, makro, lopov, kriminalac, fizički radnik, moler ili ulični fotograf. Najviše naših emigranata prihvatalo se fotoaparata i za razne fotografe slikali turiste po pariskim ulicama, trgovima, parkovima, i ispred raznih spomenika, pa sam se tog posla i ja prihvatio. Radio sam, kao i mnogi, kod Žakija Sirene i Pere Ilića (gazde fotografskih radnji), koji su nam davali filmove da bismo slikali turiste. Novac smo delili popola. Nekada sam umeo da ispucam i stotinu filmova za dan.
       Vredan, radan, snalažljiv, sa veoma razvijenim smislom i talentom za fotografiju, što je tek tada otkrio, Petar je ubrzo postao odličan ne samo ulični, nego i umetnički fotograf. Otvorio je i svoj atelje. Ali Pariz mu je za posao, ubrzo, postao tesan. Sa fotoaparatom o ramenu i leti je odlazio u poznata francuska letovališta na moru Bijaric, Kan, Sen Trope, Nicu, Konjur i druga. A zimi u ski-centre na Alpima, put Kurčibela i Merbela.
       - U Konjuru - seća se Petar - počeo sam da se zabavljam sa prelepom Paskal, ćerkom jednog krčmara. Njegov restoran “Bodige” bio je stecište poznatih umetnika iz Francuske i sveta. Tu je navraćao i Pikaso. U dokolici, na papirnim stolnjacima, crtao je čudesne slike. Da sam znao da ih skupljam imao bih sada na desetine njegovih originalnih crteža. Okolo se muvala zagonetna Gala, Dalijeva ljubav. Dali je provodio noći u restoranu, svaki put odeven u drugo odelo, jarkih boja: roze, crnoj, zelenoj. Vodio je i svog pravog leoparda. Dali je mnogo voleo devojčice. Kad bi se našle za njegovim stolom, ja sam uzimao leoparda i šetao ga okolo plašeći svojom pojavom turiste i meštane. Vraćao sam se pred ponoć da bih večerao sa Dalijem.
       Zanat koji mu je u početku pomogao da preživi postao je njegov uzlet u visoko društvo. Njegove fotografije postale su sve traženije. Najzad ga je angažovao Turčin Spinoguli, osnivač i vlasnik čuvene agencije “Sipa”, i razni turistički bosovi i industrijalci. Pravio je sjajne kataloge i bedekere, ali i fotogfrafije poznatih za naslovne strane uglednih i tiražnih francuskih i svetskih časopisa i atraktivne foto reportaže. Njegove umetničke fotografije se danas nalaze u poznatim muzejima u Evropi i Americi.
       - Bio sam - kaže Petar - ekskluzivni fotograf Belmonda i Šarla Aznavura. I njihov prijatelj. Zajedno smo igrali fudbal. Sa Šarlovom potonjom suprugom Ulom sam se zabavljao. Ta mala Šveđanka me je i upoznala s njim. I danas se viđamo i dopisujemo. Supruga Žiskara d’Estena An-Mari Šnajder zvala me je često u njihovu palatu Šal eu Kruševelu. Upoznao sam je u Prepinjanu pre nego što je postala supruga predsednika Francuske. Volela je moj gulaš. A Brižit Bardo sam sreo u Sen Tropeu. Slikao sam je za mnoge naslovne strane. Imala je ludački šarm, zračila je seksepilom na kilometar, obožavala je seks. Umela je satima da priča o tome, s mnogo pikantnih detalja i bez uvijanja. Družila se s nama jugovićima, ali nikada ni s jednim nije htela da ode u krevet.
       U Sen Trope dolazili su poznati saudijski snobovi, ultrabogataši, filmske zvezde, industrijalci iz celog sveta.
       - Nema nijedne zvezde iz tog kruga - kaže Petar - koju nisam slikao. Iranski šah Reza Pahlavi me je redovno, o rođendanu bilo kog člana njegove mnogobrojne porodice, zvao da ih fotografišem. Slikao sam i Soraju, prelepu zelenooku nesrećnu kraljicu. Družio sam se sa Distelom, Žakom Šarijem, zvanim “Bugi-vugi” i ocem Brižitinog sina, sa Rože Vadimom sam igrao karte. Pio kafu sa Fransoa Sagan, autorkom romana “Dobar dan tugo” s kojim se proslavila, a posle se odala piću i kocki.
       Petar Grujičić je, kao što smo rekli, leti boravio na moru, a zimi u planinama. Pariz mu je postao usputno svratište.
      
       Susret sa ocem
       - Na moru sam imao atelje, a u Volteransu otvorio školu skijanja - nastavlja Petar. - Koga sve od poznatih nisam učio da skija. Samo Brižit Bardo nisam uspeo da nagovorim da stane na skije, ali se nije naljutila. Te večeri me je pozvala na večeru sa Žan-Polom Lujom Velerom, magnatom čelika. Tako sam postao i njegov lični fotograf. Stigao sam i do Ke d’Orseja i francuskog parlamenta. Slikao sam Miterana, Butrosa Galija i ručavao sa njima.
       Petar Grujičić uspeo je da iz Pariza uspostavi vezu s ocem u Kanadi.
       - To je priča za sebe - kaže Petar. - Pošto su oca na sve strane tražili Udbini tajni agenti, on je bio veoma oprezan i kad smo nekako uspostavili vezu on mi je govorio da još nisu sazreli uslovi da se sretnemo. Tek posle osam godina moga boravka u Parizu 1970. godine otac mi je poručio da dođem kod njega u Kanadu. Krenuo sam, najzad, iz Pariza, avionom, preko Montreala do Vindzora u Kanadi. Otac mi je obećao da će me čekati na aerodromu. Nije ga bilo. Pola sata sam se osvrtao oko sebe dok se neki grmalj od čoveka nije razgalamio na srpskom: “Ko je ovde Petar Grujičić?” Kad sam se oglasio, počeo je da me napadno grli i ljubi. U stvari, prepipavao me je rukama od glave do pete da slučajno nemam oružje. A onda se sav nasmejan pojavio otac i rekao mi: “Izvini, morao sam da budem oprezan. Mislio sam da su te komunisti poslali da me ubiješ, i da su te sve ove godine u Parizu obučavali za to.”
       Petar Grujičić je ovom prilikom, a i kasnije kad se sa ocem susretao u Parizu, razgovarao o njegovom radu kao zamenika šefa beogradske Specijalne policije i hapšenju i saslušavanju komunista pre i za vreme okupacije u Beogradu i Srbiji.
      
       Broz i Golubić
       - Kad smo se prvi put tada sreli - seća se Petar - prekoreo sam oca. Rekao sam mu: Hapsio si gotovo sve komuniste koji evo već godinama, gore od bilo kog okupatora, Srbiju drže u ropstvu. Da ih nisi pustio ne bi bilo komunističke revolucije. Zašto nisi likvidirao bar Koču Popovića kad ti je pao u ruke posle povratka iz Španije. Odgovorio mi je prostodušno: “Kako sam mogao? Tako je lepo govorio o francuskoj literaturi. Nisam hteo da grešim dušu. Za mene je poezija bila iznad svake politike... Đilas i Davičo, koje sam takođe hapsio i saslušavao, voleli su književnost i postali su veliki pisci. Čak ni Ranković nije bio običan abadžija. Na izvestan način svi su mi bili simpatični, pa nije nikakvo čudo što su posle i pobedili. Osećao sam neko prokletstvo što nisam izdržao sa njima, nego sam ih hapsio i progonio, stalno rastrzan dilemom da li je za narod bila veća žrtva svesno na sebe preuzeti neizbrisivu sramotu saradnika nemačkog okupatora ili neodgovorno otići u šumu i zapaliti Srbiju. Kad čovek vodi borbu sa đavolom ponekad nisu dovoljni kandilo i sveća. Zato sam komunistima često govorio da sami treba da plate ceh svoje borbe za vlast a ne da se igraju tuđim životima, kad vrlo dobro znaju da Nemci uredno sto nedužnih Srba streljaju za svakog ubijenog vojnika.”
       Ispričao mi je - kaže Petar - i jedan prosto neverovatan događaj. “Znaš li”, rekao mi je “da sam ja svoje šefove, Božidara Bećarevića i Vujkovića, blagovremeno, 1941. godine zvanično obavestio da se po dedinjskim vilama vrzma neki misteriozni inženjer Jovanović. Oni su taj moj izveštaj olako odbacili kao nepouzdan. A kasnije se ispostavilo da je taj inženjer bio Josip Broz Tito koji je u Beogradu pripremao ustanak u Srbiji, i ne zadugo posle toga otišao u partizane, u valjevski kraj. Takođe, kad sam ih, pred sam rat, obavestio da je u Beograd došao jedan od glavnih agenata Kominterne Mustafa Golubić, Vujković mi je lakonski odgovorio: To ti nekom drugom prodaj! Izgleda da ni on ni Bećirović nisu bili potpuno uvereni da sam se ja do kraja odrekao komunista, pa su, eto, ponekad bili sumnjičavi, što nas je skupo koštalo.”
       Petar Grujičić kaže:
       - Četrdeset godina mog stranstvovanja proteklo je, čini mi se, očas. Umorio sam se od tako brzog i uzbuljivog života i zaželeo se zavičaja. Najzad, evo me gde sam ponikao. U rodnom Beogradu.
      
       BOCA MARJANOVIĆ