NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Zagledaju i zakeraju

Strane banke zainteresovane su da kupe pojedine domaće, ali one žele da tačno znaju šta i od koga kupuju, a te podatke domaći bankari nerado daju. Država ima plan da se prva proglasi većinskim vlasnikom sedam velikih i uspešnih domaćih banaka, a posle da ih proda strancima

      Bankar bi se, prema jednoj dobroj definiciji, mogao opisati kao čovek koji vam nudi kišobran kad greje sunce, a traži da mu ga vratite kad pada kiša. Onome koji ima novca, dao bi još, a onome ko nema, i to bi uzeo. Isto kao prema klijentima, zapadni bankari postupaju i prema drugim bankama koje, na primer, žele da kupe. To su poslednjih meseci iskusile neke domaće banke, koje su, reklo bi se, prilično razočarane što kupoprodaja ne ide tako brzo i efikasno kao što su optimistički očekivale. Naime, od silne priče kako ta-i-ta strana banka kupuje tu-i-tu domaću, zasad nije bilo ništa.
       “Pojedine domaće banke pišu pisma Narodnoj banci, sa zahtevom da mi izvršimo pritiske na strane banke da se što pre odluče i da ih kupe, umesto što onoliko listaju, analiziraju, sitničare i uopšte preterano gnjave”, kaže u razgovoru za naš list Radovan Jelašić, viceguverner NBJ zadužen za bankarski sistem. Pošto su takozvane grin fild investicije u bankarstvu završene (što znači ko je dobio licencu da uđe na otvoreno tržište, dobio je), jedina mogućnost da ostale strane banke uđu na srpsko tržište jeste da kupe neku domaću finansijsku instituciju. Interesovanja ima, potvrđuje Jelašić, bilo je i nekih pregovora, ali kupci su očigledno krajnje oprezni.
      
      
       Rizici
       Stranci preferiraju čistu vlasničku strukturu, dakle da nema nikakvog pravnog rizika i nedoumica ko zapravo poseduje određenu banku. Drugo, izbegavaju i takozvani reputacioni rizik, kaže Jelašić: “Određene banke radile su u protekloj deceniji izvesne diskutabilne poslove i ozbiljne svetske banke ne žele da se posle nekoliko meseci ispostavi kako su ove bile uključene u mnoge nelegalne operacije. Drugo, žele da imaju jasnu vlasničku strukturu. A u pojedinim slučajevima, to nije uspela da sazna ni Narodna banka. Na primer, nama je jako sumnjivo kad direktor banke počne da koluta očima čim ga upitamo ko stoji iza formalnih vlasnika većinskog paketa akcija; na primer, nerezidenata sa Kipra i čudi se zašto mi to uopšte tražimo. Rezultat takvog odnosa je ovaj koji imamo - nijedna strana banka nije se još odlučila da kupi neku domaću. To ne znači da neće, samo mislim da više vole da kupuju banke gde je država većinski vlasnik. Manji je rizik, država je kredibilniji pregovarač, karte su otvorenije nego kod privatnih vlasnika i ne treba da se pravi parti za 300-400 vlasnika sa nekoliko procenata akcija, da bi se kupio većinski paket”, kaže Jelašić.
       Ovde viceguverner, mora se primetiti, skreće vodu na svoju, odnosno državnu vodenicu i to iz konkretnog, praktičnog razloga. Naime, guverner Mlađan Dinkić je prošle nedelje bio u Americi, a Jelašić je ostao u Vašingtonu, na pregovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama, krupnim poveriocima nekih naših banaka, o procentu otpisa tog duga. Šta će stvarno postići, videćemo, ali je plan sledeći: država bi postala većinski vlasnik Vojvođanske, Novosadske, Panonske, Privredne banke Pančevo, Jubanke, Agrobanke i Niške banke, na osnovu svog potraživanja od oko 1,5 milijarde evra i to u celom nominalnom iznosu. Predlog zakona koji bi to propisao (sa predugim i krajnje dosadnim imenom) već je upućen na usvajanje Saveznoj skupštini i biće sasvim brzo na dnevnom redu.
      
      
       Podržavljenje
       Osnov za podržavljenje ovih banaka je preuzimanje duga koji su one imale prema Londonskom i Pariskom klubu, Svetskoj banci, Evropskoj investicionoj banci, IFC-u i starim štedišama. To što će država uspeti da joj ove institucije otpišu deo duga, ne znači automatski da će i potraživanje države prema tim bankama da se smanji u istom procentu. Neki bankari ovo smatraju nekorektnim, ali Jelašić na to, gotovo lakonski, odgovara: “Nisam video nijednog domaćeg bankara niti direktora preduzeća da se znojio, na primer, u Parizu na pregovorima. Nije ovo prosto smanjenje duga, nego povećanje njegovog rejtinga, pošto država postaje garant. Drugo, i taj ostatak treba neko da plati, a to je opet država. Znači, ne može samo ona da bude oštećena strana - da samo ona otpiše svoja potraživanja, dok se svi ostali svojih drže kao pijan plota. Ako ćemo da šišamo, onda šišamo sve, a ne samo državu”, smatra Jelašić.
       Generalno, situacija je ovakva: banka koju država preuzme i dalje ima potraživanja prema preduzećima, svojim dužnicima. Preuzimanjem banaka, poverilac postaje država. Kad strana banka kupi neku od tih banaka, poverilac postaje ona. Kad preduzeće ne može da izmiri dug, banka može da ga konvertuje u akcije preduzeća i malo zaobilaznim putem postane njegov vlasnik. E, to je tačka koja sad zadire u politiku, pošto su se, recimo, iz Vojvodine, još odavno javili ogorčeni otpori prema mogućnosti da “stranci bez novca postanu vlasnici vojvođanske privrede”.
      
      
       Lešinari
       Ako politiku, koliko je to moguće, ostavimo po strani, država planira da u roku od šest meseci od preuzimanja ove banke počne da prodaje strancima. “Svesni smo kakve posledice mogu nastati ako država ostane većinski vlasnik banaka na duži rok. Cilj je da se država potpuno izvuče iz bankarstva”, kaže Jelašić. Ako država održi reč, biće jako dobro, pošto nas gorka iskustva opominju kakav je epilog u suprotnom slučaju. Da se na ovaj korak odluči, državi će malo pomoći i MMF, pošto je predviđeno da do kraja 2003. godine sve domaće banke, osim Poštanske štedionice, pređu u privatno vlasništvo. Time se, praktično, povećava domaća konkurencija, što može da snizi cenu.
       Jelašić, pak, smatra da to ne mora biti pravilo: “Strance uglavnom više zanima kakva je predstava, nego pošto je ulaznica. U slučaju da procene kako u narednih 10 do 20 godina mogu napraviti posao, oni su spremni da plate nekoliko miliona evra. Zato je za nas pametnije da pre prodaje poboljšamo ‘predstavu’ nego da snižavamo cenu ulaznice. Ono što je njima bitno, jeste čista situacija - nisu raspoloženi da kupuju veliku etabliranu banku i ulaze u velike rizike stavljajući na nju svoje ime, već mogu kupiti i neku kvazibanku, ćeliju banke, samo da uđu na naše tržište”, kaže Jelašić.
       Ova cena praktično se plaća da se na vreme zauzme mesto, jer je ovo jedino praktično neraspodeljeno relativno veliko tržište u regionu. Svi oni žele da spremno sačekaju eventualni dolazak velikih kompanija, svojih tradicionalnih komitenata.
       Kad je reč o stranim bankama, bar je princip jasan. Kad se pogledaju domaće, nije jasno ništa. U pokušaju da čujemo i mišljenje domaćih banaka “viđenih” za prodaju, naišli smo na prilično neuobičajenu situaciju - apsolutno niko nije bio spreman da o ovoj temi kaže apsolutno ništa, pa čak ni isprazni diplomatski odgovor tipa “razmišlja se, razmatra se”. Primera radi, iz Vojvođanske banke, Jubanke, Delta banke nisu bili spremni da uopšte razgovaraju o ovoj temi. Ono što nam je na pojedinim mestima nezvanično rečeno, glasi - sasvim je neozbiljno očekivati da banka sama nađe takozvanog strateškog partnera, pošto se to tako ne radi. Njega mora da nađe država, odnosno Narodna banka. Inače, kaže jedan od naših sagovornika, banku stalno “obleću lešinari” koji nude svoje dobre posredničke usluge, uz još bolju proviziju.
      
      
       Kredibilitet
       “Poznato mi je da pojedine banke, kad imaju problem, čekaju da ga mi rešimo, a kad im dobro ide, nikako da sa nama podele i profit, recimo kroz plaćanje poreza”, kaže Jelašić i napominje da čak ni to što je neko, na primer, našao kupca spremnog da dobro plati, ne znači da će dobiti saglasnost od Narodne banke: “Cena je marginalna kategorija, važnije je ime i poslovanje u ovom delu Evrope. Ako nekoga ne želimo da pustimo da uđe na tržište, onda ga moramo zaustaviti na granici, a ne da ga posle jurimo po terenu. Pre izdavanja licence, procenjujemo kredibilitet kupca - ko su vlasnici, kakav je godišnji izveštaj, ima li zdravog novca za kupovinu, ima li iskustva u upravljanju bankom”, kaže Jelašić.
       Dakle, konkretno, Kontinental banku kupila je Nova ljubljanska banka, Prvu preduzetničku banku (koja je na putu da se izvuče iz problema) treba da kupi “jedna velika strana banka”, ali u NBJ još nije stigao zvaničan zahtev. Pojedini mediji su objavili da Rajfajzen banka kupuje Delta banku. Međutim, Oliver Regl, član Upravnog odbora ove banke, za naš list daje sledeći diplomatski odgovor: “Naša banka ima nameru da postane jedna od glavnih na ovom tržištu, a za to postoji nekoliko načina. Osnovni je da se širimo sami, sopstvenim potencijalom, ali se ne isključuje ni kupovina neke banke, ako procenimo da je to dobra šansa za rast. Bilo je preliminarnih razgovora sa nekoliko ovdašnjih banaka, ali nema konkretnih dogovora. Da bismo kupili neku banku, ona treba da ima jasan bilans, da nema hipoteke iz prošlosti, da nema, ili da ima vrlo malo loših kredita, da ima dobre klijente i kvalitetno osoblje, ali da ga ne bude previše. Interesantna nam je i dobra mreža, ili razvijeno elektronsko bankarstvo. Jedini razlog da kupimo neku domaću banku jeste da time brzo napredujemo”, kaže Regl.
      
      
       Kokoške
       Pojedini domaći bankari, ne bez likovanja, konstatuju da to napredovanje stranih banaka, osim u prikupljanju štednje građana, ide puževim korakom. Krediti privredi se formalno odobravaju, ali ih faktički retko ko može dobiti. Odnosno, uslovi su takvi da bi ih teško ispunile i firme iz njihovih matičnih zemalja, tvrde pojedini ozbiljni srpski biznismeni. “Udeo stranih banaka u ukupnoj bilansnoj sumi još je ispod 54 odsto i sumnjam da će do kraja godine dostići 10 procenata”, kaže viceguverner Jelašić. On tvrdi da strane banke odgovornost za činjenicu što stvarno ne daju kredite domaćim preduzećima prebacuju na Narodnu banku zbog odluke da 50 odsto prikupljene štednje moraju deponovati kod nje. “Moje pitanje za njih glasi - a koliko ste kredita odobrili od tih preostalih 50 odsto?”
       Oliver Regl i ovde daje diplomatski odgovor: “Neka preduzeća u Srbiji zaista upečatljivo izgledaju, ali to je izuzetak. Na primer, Sintelon je firma koja može da radi i na Zapadu”, kaže on i time potvrđuje definiciju sa početka teksta. Kao veliki problem i Regl pominje činjenicu da nema verodostojnih zemljišnih knjiga, posebno za privatna lica. Ima i pravnih prepreka koje, smatra, ipak nisu veće nego što su bile u drugim zemljama u tranziciji. Osim toga, banka pre davanja kredita gleda finansijske podatke o poslovanju u protekle tri godine, a tu nastaje problem što mnoga preduzeća zbog poreza nisu bila zainteresovana da iskazuju profit.
       “Narodna banka je svoj deo posla obavila, sad su na redu sudstvo i zakonodavstvo, uređenje registara i zemljišnih knjiga. Dok se to ne reši, veliki broj banaka, i domaćih i stranih, sedeće kao koke na jajima i čuvaće novac kojim raspolažu”, smatra Radovan Jelašić.
       Ovo je, naravno, sasvim suprotno samom smislu bankarskog sistema. Dolazak novih stranih banaka, kroz kupovinu domaćih, tu ništa bitno ne može da promeni, osim što će se povećati broj “kokošaka”. A i one neće večno da sede i čekaju - mogu i da promene lokaciju.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu