NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Balkan je Evropa

Činjenica je da neučestvovanje Balkana u velikom evropskom projektu dovodi do njegovog izvesnog provincijalizma. Međutim, Evropa je izgubila smisao za svetske procese, što je karakterisalo Evropljane do Drugog svetskog rata. A za moralnu i intelektualnu ravnotežu Evrope i Balkana treba pronaći tu veliku perspektivu, različitu od opsesija koje smo možda imali u prošlosti

      
       Knjiga “Neizvestan savez” Žorža-Anrija Sutua, povod ovog razgovora, koju je u Beogradu objavio “Clio”, dobila je nagrada Evropske fondacije za evropsku istoriju, a potom i prestižnu nagradu koja nosi ime Žorža Pompidua.
       Pisac ove knjige Žorž-Anri Sutu rođen je 1943. u Ženevi u porodici diplomata. Njegov otac Žan-Mari Sutu je doajen francuske diplomatije, karijeru je započeo diplomatskom službom u Beogradu, gde je bio prvi sekretar od 1945. do 1950. godine. Majka profesora Žorža-Anrija Sutua, Maribel, potomak je ugledne španske porodice diplomata i političara i sestra francusko-španskog pisca i političara Žorža Sempruna, kasnije ministra kulture u vladi Felipea Gonzalesa. Gospodin Sutu je od 1988. redovni profesor savremene istorije na Sorboni.
       “Za našu publiku”, kaže ambasador Dušan Bataković, “koja malo zna o arhitektama evropskog ujedinjenja, Roberu Šumanu i Žanu Moneu, o specifičnosti odnosa dvaju posleratnih giganata evropske politike Šarla de Gola i Konrada Adenauera, o strateškim odlukama da se ne ponove strahote iz prethodnog razdoblja ratova, a da se pri tome stvore stabilne osnove dugoročne saradnje dveju država ključnih za evropsku bezbednost..., ova knjiga će, nesumnjivo, biti važan priručnik za razumevanje glavnih istorijskih procesa na našem kontinentu u drugoj polovini 20. veka.”
       Od 1870. godine pa do kraja Drugog svetskog rata suparništvo između Francuske i Nemačke bilo je jedno od osnovnih obeležja Evrope. Ono je, kako kažete, bilo među glavnim uzrocima svetskih ratova, sa dramatičnim posledicama, naročito za balkanske zemlje. Put težak: od “tradicionalnih neprijatelja”, do generatora izgradnje Evropske zajednice. Tog suparništva između Francuske i Nemačke, bar u tako drastičnim okvirima, više nema ali posledice po balkanske zemlje kao da su ostale iste?
       - Početkom poslednje decenije XX veka postoje ozbiljne koncepcijske razlike između Francuske i Nemačke u tretiranju nacionalnih problema, dakle i balkanskih problema. Francuska je smatrala da nacija mora da bude organizovana u okviru država i da to sve mora biti zasnovano na građanskim pravima i slobodama. Nemci su imali drugačiju tradiciju, drugačiju koncepciju koja se ne zasniva na građanskim pravima. To je koncepcija koja je bila više etničkog nego građanskog tipa.
       Ta razlika u koncepcijama 1991. godine je, po mom mišljenju, pravi razlog nesuglasica između Francuske i Nemačke oko sudbine Jugoslavije. Francuska je smatrala da je neophodno očuvanje Jugoslavije ne samo da bi se izbegli etnički konflikti u Jugoslaviji, već da bi se održala i unutrašnja ravnoteža Evrope. Dok su Nemci smatrali da je jedini način da Jugoslavija izađe iz krize - omogućiti različitim nacijama unutar Jugoslavije da se samoopredele.
       To je bilo 1991. Danas ta fundamentalna razlika više ne postoji, jer su i jedni i drugi shvatili nedostatke i opasnosti koncepcija koje su zastupali. Održavanje jugoslovenske zajednice kao što su želeli Francuzi, nije bilo moguće. Ali i Nemci sada priznaju da je isuviše brzo priznanje Slovenije i Hrvatske pokrenulo dramatičan tok procesa.
       Sada postoji duboko unutrašnje saglasje između Francuske i Nemačke. One su prihvatile određen broj stavova: demokratizacija, pravo za etničke manjine, kao i progresivno uključenje balkanskih zemalja i eksjugoslovenskih zemalja u evropske procese.
       Nemački istoričar Valter Gec beleži 1924. godine: “Zadatak istoričara nije negovanje pijeteta prema neshvaćenoj prošlosti, već nemilosrdno traganje za istinom”, te da je ono što je Nemačkoj bilo potrebno bilo”jasno viđenje sebe”. Međutim, šta da se radi kada je neko, kao recimo Karl Julijus Beloh - koji godinu dana posle Gecovog članka piše: “Ne želim da zauvek sklopim oči pre nego što vidim da je Nemačka ponovo povratila svoju staru slavu. A ukoliko ovo ne bude moja sudbina, ja ću otići sa uverenjem da će se moj narod jednog dana setiti da Bog, koji je stvorio gvožđe, nije želeo robove” - bliži i današnjem evropskom čoveku, kada je i dalje loša politika, politika koja podilazi najnižim strastima i podgreva mitomaniju, najefikasnija politika za osvajanje vlasti?
       - To je izvrsno pitanje. Veoma mi se dopada Gecov citat. I u Francuskoj se sada govori o obavezi podsećanja. Svojim studentima uvek govorim: istoričari moraju da razumeju podatak, treba da ga objasne a ne da podsećaju. Iz političkih razloga treba nekada umeti zaboraviti, ali razumeti. Što se tiče Belohovih reči, one pokazuje svu dubinu revizionizma Nemaca za koji treba imati u vidu određene aspekte mira iz 1919. godine, koji nije klasičan evropski mir. Recimo, 1815. Francuska je trpela posledice, izgubila je teritorije, ali nije bilo osude francuskog naroda kao takvog. Znači, porazom 1815. godine, francuski dignitet, ponos nije doveden u pitanje. Godine 1919. proklamovana je politička i moralna krivica Nemačke. To je bio primer kada je podsećanje u moralnom smislu reči prevagnulo nad političkim razlozima i nad političkim prioritetima.
       E sad, naravno da je opasnost za demokratiju demagogija. To je veliki problem protiv koga se treba boriti. Ne treba samo osuditi demagogiju, treba, da bi se zamenili ti nacionalistički i ideološki mitovi, ponuditi politički projekat gde politiku predstavlja istinska nauka, umetnost... Naročito treba predložiti koncept u kome različiti narodi mogu da vide koristi sa materijalne ali i sa duhovne strane.
       Da li bi bilo ujedinjene Evrope da nije bilo poniženja Nemačke i, naravno, Francuske koja će to nakon Drugog svetskog rata prva shvatiti. Može li ponižavanje jednog evropskog naroda kod njega proizvesti pozitivan podstrek ili pak rezignaciju i osećanje da je osveta nužna?
       - Mnogo smo manje ponizili Nemce kao narod posle 1945. nego što smo to učinili 1919. godine. Posle 1945. godine Nemci, iako su doživeli mnogo veći poraz, jer je njihova odgovornost za Drugi svetski rat bila mnogo veća, nisu bili podvrgnuti ostrakizmu istog tipa.
       To poniženje iz Prvog svetskog rata velikim delom je generisalo Drugi svetski rat.
       - Potpuno sam uveren da je to bio jedan od važnih faktora. I zbog toga zapadnjaci (ostavljam po strani Staljina koji je imao sopstvenu politiku), posebno Amerikanci već od 1946. ili 1947. godine govore Nemcima: imate budućnost u demokratiji u zapadnom svetu i u Evropi. To sada kažemo i Balkanu.
       Doživljavate Balkan kao Evropu?
       - Za mene je Balkan deo Evrope. Naravno, ne umanjujem probleme. Činjenica je da neučestvovanje Balkana u velikom evropskom projektu dovodi do njegovog izvesnog provincijalizma. Međutim, Evropa je izgubila smisao za svetske procese, što je karakterisalo Evropljane do Drugog svetskog rata. A za moralnu i intelektualnu ravnotežu Evrope i Balkana treba pronaći tu veliku perspektivu, različitu od opsesija koje smo možda imali u prošlosti. U poređenju sa Sjedinjenim Američkim Državama pokazuje se da Amerikanci svoju politiku vide na svetskom nivou. Naravno, možemo da kritikujemo tu njihovu politiku, ali oni ipak globalno posmatraju probleme.
       Nedavno sam razgovarao sa beogradskim nuncijem monsinjorom Sbarbarom koji je izneo mišljenje da pravog ujedinjenja Evrope nema bez ujedinjenja duše, bez ujedinjenja crkava.
       - Ujedinjenje crkava je naravno jedan humanistički projekat na duge staze, Evropa će biti potpuno i kompletno izgrađena kada se taj cilj ostvari. Odbijam sa indignacijom apsolutno sve interpretacije prema kojima pravoslavne balkanske crkve treba da budu van te značajne evropske sfere.
       Šta će Evropa u budućnosti ako se primeri Hajdera, pa ako hoćete i Berluskonija budu raširili, postanu dominantni? Da li je u pravu Brodel kada kaže da ono što je jednom bilo, ispunjava uslov da ponovo bude.
       - Ne slažem se sa Brodelom. Smatram da su stvari uvek različite. Što se tiče Hajdera ili Bosija više nego Berluskonija, mislim da ti fenomeni nisu nova pojava fašizma nego reakcija određenih evropskih populacija - koje takođe možemo naći i u drugim evropskim zemljama, recimo u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. I to sasvim otvoreno kažem - dakle populacije koje su uznemirene gubljenjem moralnog i političkog autoriteta klasične države-nacije i jednim evropskim modelom koji je do sada bio čisto ekonomski, koji ne kaže dovoljno jasno šta je to Evropa, kakve su granice te Evrope i koje su vrednosti te civilizacije.
       Dakle, te populacije imaju utisak da im se oduzima nacionalni identitet a da im se u zamenu ne daje nikakav evropski identitet. To je jedan oblik reakcije koji pomalo liči na opoziciju mondijalizmu u nekim drugim delovima sveta. Ako je antimondijalizam jedna levičarska reakcija, ovde je više reč o desničarskoj reakciji.
       Koliko smo mi vaš problem a koliko ste vi deo naše bolesti?
       - Balkan je evropsko pitanje, zato što ne mogu da zamislim da usred Evrope imamo probleme koji pripadaju 19. veku. Istovremeno, priznajem da Evropska unija nije imala efikasan i veliki uticaj posle 1991. godine. To je činjenica. Ali, mislim da je postavljanje evropske strukture na svoje mesto posebno na planu bezbednosti, koje će se događajima od 11. septembra ubrzati, omogućiti da Evropska unija kao institucija postane efikasan partner zemljama Balkana i da će tada moći da pomogne u iznalaženju rešenja problema koji mogu da budu rešeni samo uz pomoć velikih međunarodnih činilaca, sa ciljem približavanja i integracija u Evropsku uniju.
      
       LUKA MIČETA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu