Pred početak 41. međunarodnog salona automobila u Beogradu, na kome učestvuje “rekordnih 700 izlagača od kojih 260 iz inostranstva”, pompezno je najavljen i početak kreditiranja kupovine novih vozila; dokazi prosperiteta, dakle, vidljivi čak i slepima, a sve na pravcu obnove ovdašnjeg voznog parka. Koliko su nam, inače, u proseku stari automobili, ne zna se, budući da Savezni zavod za statistiku (na koga su nas uputili u Auto-moto savezu Jugoslavije) iz raznih objektivnih razloga - od toga da li će uopšte i postojati, do problema dostavljanja podataka iz republičkih policija - time još nije stigao da se pozabavi. Ono što na ulici može da se vidi, stručnoj javnosti kazalo je da je prosečan automobil koji jezdi srpskim ulicama i drumovima proizveden, negde, u drugoj polovini zlatnih osamdesetih. Nepoznat je, takođe, i podatak o broju novih automobila koji se godišnje kupe u Srbiji/Jugoslaviji, i statistički nije dat odgovor na pitanje koliko se novih automobila proda godišnje na stotinu, ili hiljadu stanovnika - delom valjda i zato što bi se dobijeni broj opasno približio granici statističke greške

      Seća li se još ko reklame koja se vrtela po televizijama posle 5. oktobra 2000, reklame za Narodnu banku Jugoslavije? Srećna prosečna porodica Jugoslovena u reklami je, “šest meseci kasnije”, kupila nov automobil na kredit. Kako je tih “šest meseci kasnije” počelo neugodno da se primiče i da podseća na previsoka očekivanja, reklame je najednom nestalo ali, evo, krediti za automobile konačno počinju da dolaze, godinu i šest meseci kasnije i na mala vrata, doduše. Jer, ovakvi kakvi jesmo i sa kreditima kakvi su nam ponuđeni, skupim novim (ili samo novim) automobilima jedva da smo nešto bliži sada nego dok je jedina varijanta plaćanja bilo ono “solarno”, to jest, pare na sunce.
      
      
       Statistika
       Pred početak 41. međunarodnog salona automobila u Beogradu, na kome učestvuje “rekordnih 700 izlagača od kojih 260 iz inostranstva”, pompezno je najavljen i početak kreditiranja kupovine novih vozila; dokazi prosperiteta, dakle, vidljivi čak i slepima, a sve na pravcu obnove ovdašnjeg voznog parka.
       Koliko su nam, inače, u proseku stari automobili, ne zna se, budući da Savezni zavod za statistiku (na koga su nas uputili u Auto-moto savezu Jugoslavije) iz raznih objektivnih razloga - od toga da li će uopšte i postojati, do problema dostavljanja podataka iz republičkih policija - time još nije stigao da se pozabavi. Ono što na ulici može da se vidi, stručnoj javnosti kazalo je da je prosečan automobil koji jezdi srpskim ulicama i drumovima proizveden, negde, u drugoj polovini zlatnih osamdesetih. Nepoznat je, takođe, i podatak o broju novih automobila koji se godišnje kupe u Srbiji/Jugoslaviji, i statistički nije dat odgovor na pitanje koliko se novih automobila proda godišnje na stotinu, ili hiljadu stanovnika - delom valjda i zato što bi se dobijeni broj opasno približio granici statističke greške.
       Tek, ni prodavci automobila na Sajmu nisu naročito voljni - nisu uopšte, da budemo precizni - da se izražavaju u brojkama kada govore o prodaji, ali reći će svi redom, interesovanje je ogromno, naročito za one automobile za čiju se prodaju nudi i kredit.
      
       Voajeri
       I zaista, pojavila se na ovogodišnjoj automobilskoj (“prodajnoj”) izložbi i nova kategorija posetilaca. Pored dosadašnjih malobrojnih pravih kupaca i ogromne većine šetača koji ne znaju šta će pre da pogledaju, da li nedostupne drumske lepotice, ili one koje stoje pored njih i naizust vam objašavaju kako BMNj koji gledate do 100 na sat ubrzava za šest i po sekundi, kako u gradu troši 21 litar benzina na stotinu kilometara...(a vama skupo da pomislite makar i na taj benzin), pojavili su se u masi, dakle, zahvaljujući najavljenim kreditima i oni koji se neće zadržati samo na pukom egzibicionizmu, voajerskom raspitivanju za tehničke osobine vozila, već će se mnogo podrobnije udubiti u ponuđene kreditne uslove. “Videćemo, ko zna, možda se i ne završi opet samo na razgledanju”, pričao je dvadesetšestogodišnji Voja, inženjer građevine koji je odnedavno počeo da radi u jednom perspektivnom preduzeću, pre nego što će stići do Sajma, razmišljajući pri tom za koliko bi mogao da proda svog “jugića” iz ‘91. (“Ne isplati se da ga farbam, nema šanse to da izvučem posle”) i da to iskoristi za učešće za, “šta ja znam, neku (škodu) fabiju, ili punta, tako neki mali auto u svakom slučaju”. Dobar deo Vojinog entuzijazma, međutim, ispario je već na kapiji Beogradskog sajma, dok je po novčaniku i džepovima tražio 500 dinara za parking...
      
      
       Naši i njihovi
       Voja i njemu slični, naredni sudar sa realnošću, u nadrealnom okruženju skupih automobila i lepih devojaka, doživeli su kada su saznali uslove kreditiranja. Oni su uglavnom isti, a nude ih Rajfajzen banka, Sosijete ženeral, Vojvođanska banka, Komercijalna... za kupovinu “Škodinih” vozila, pa “folksvagena”, “pežoa”, “sitroena”, “suzukija”, “daevua”, “opela”, “dačije”. Neki od ostalih, poput zastupnika “Volvoa” ili “Nisana” i “Honde”, “rade na tome”. Nude se dakle krediti na, najviše, četiri ili pet godina, uz učešće od dvadeset ili trideset odsto, sa godišnjom kamatom od - mnogi će reći zelenaških - 11 do 12 odsto godišnje što, u prevodu, znači da će srećni kupac postati srećni sopstvenik vozila kada za tih četiri ili pet godina iz meseca u mesec, deo po deo, otplati jedan i po automobil koji vozi.
       Izuzetak je ovde Komercijalna banka koja traži/nudi prihvatljiviju kamatu od 7,95 odsto na godišnjem nivou, uz otplatu na pet godina i sa 20 odsto učešća. “I ovi uslovi će”, za NIN kaže portparol banke Stanislava Pak, “sigurno postati još povoljniji, ali to će zavisiti i od Narodne banke Jugoslavije i, uopšte, od razvoja situacije u zemlji”. Povoljniju ponudu Komercijalne banke Stanislava Pak će objasniti time što smo “mi ovde svoji na svome”, dok su inostrane banke “ipak nove na ovom prostoru” te što se one “još ne osećaju dovoljno sigurnim”.
       S druge strane, upozoravaju poznavaoci materije, ne zaustavlja se kamata baš na nivou navedenom u odštampanim lecima kojima se “poštovani potrošači sa zadovoljstvom obaveštavaju” da je otpočela prodaja automobila putem potrošačkih kredita - tu su i ona sitnije štampana slova koja smo skloni da preskočimo, a koja kažu i da je naknada “jedan odsto na iznos kredita”, osiguranje tog kredita još dva-tri, da uz učešće odmah treba platiti i nimalo jeftino kasko osiguranje...
      
       Porezi, carine
       Komercijalna banka, inače, kreditira kupovinu “Pežoovih” vozila, a kao kreditora je reklamiraju i na štandu “Auto Čačka”, zastupnika “Škode”, premda portparol banke kaže da “kredita za ‘škodu’ još nema”.
       Dodajmo još da je i ovde pitanje o broju odobrenih kredita dobilo odgovor “interesovanje je veliko”, ali da bilo kakva, makar i okvirna brojka nije navedena, što bi svakako moglo da izazove sumnju da je reč o cifri koja baš i nije hvale vredna.
       Ovakva sumnja dobija svojevrsnu potvrdu kada ponešto apstraktno opisivanje uslova kreditiranja - pogotovo što smo na kredite već i zaboravili - malo konkretizujemo, kao što je to učinio zastupnik “Sitroena” “Jucit”; tako, za najjeftiniji navedeni “Sitroenov” model, “saxo X 1.1”, i sa otplatom na četiri godine, mesečno treba izdvojiti 145,3 evra - a da bi vam kredit bio odobren, pošto rata ne sme da pređe jednu trećinu neto ličnog dohotka, potrebno je da vam plata bude 435,91 evra. Da stvar bude još gora, ovo je i jedna od najnižih ponuđenih mesečnih rata za strana vozila.
       Uz sve to, učešće i kredit utvrđuju se u odnosu na cenu vozila sa carinom ali bez poreza koji, kada se doda na osnovnu cenu, od kupovine novog vozila za najveći broj Jugoslovena čini nemoguću misiju. Porez (na promet), naime, iznosi 20 odsto od fabričke cene, carina je još 24 odsto, pa kada se svemu tome doda još i kamata na kredit od dvanaestak i kusur procenata...
       Istina, na otvaranju Sajma automobila savezni ministar saobraćaja Božidar Milović je najavio: “Kao svoj doprinos obnovi voznog parka, savezna vlada će predložiti saveznom parlamentu smanjenje ili ukidanje carina na uvoz automobila kako bi se naši propisi prilagodili propisima u većini zemalja Evrope, a vozila postala pristupačnija građanima.”
       Dok se, međutim, to ne dogodi, ili dok kojim čudom ona famozna srednja klasa ne vaskrsne, automobili namenjeni toj srednjoj klasi prodavaće se kao i dosad, bilo kredita ili ne, sasvim svejedno. S druge strane, kako se to već uobičajilo, ako one jeftinije strane automobile i nema ko da kupi, za one najskuplje nema zime iako nema ni kredita - gotovo svi izloženi modeli BMNj-a i “Mercedesa” pronašli su već svoje kupce u koje će njihovi novi vlasnici sesti odmah po završetku Sajma. Dotad, u njih će sedati i oni ostali posetioci auto-izložbe, tek da osete malo kako bi to izgledalo ili da se slikaju za uspomenu i dugo sećanje, uz eventualnu kupovinu nekog od jeftinijih eksponata sa “Mercedesovog” štanda, poput upaljača ili majice i kačketa.
      
      
       Cena kao kvalitet
       Pored najskupljih, doduše, prodaju se zasad i najjeftiniji automobili, oni domaći iz Kragujevca, premda je pitanje koliko će se na to ubuduće odraziti najavljeno ukidanje carina. U svakom slučaju, kako nam je rečeno na “Zastavinom” prodajnom štandu, skoro da je “planuo” prvi kontingent od 450 vozila koja se prodaju na kredit, mahom “jugo tempo 1.1” i “jugo skala” u osnovnom modelu, uz još ponešto “jugo floride”. Razlog ove nove popularnosti “jugića” nije teško pronaći, i ne treba pomisliti da je čuvena doskočica “kupite jugo - neće baš dugo” izgubila svoje poklonike; naprotiv, stvar je sasvim prosta - cena kao osnovni kvalitet i opredeljujući faktor u izboru automobila ovde odnosi potpunu prevagu. Najjeftiniji, “jugo tempo 1.1”, otplaćuje se, uz učešće od 20 odsto od fabričke prodajne cene, na četiri godine po 71 evro mesečno, s tim što jedan od kreditora, Vojvođanska banka, dozvoljava da rata dosegne visinu od čak polovine mesečnog ličnog dohotka. Loša strana je, međutim, što ćete tako kupljeni “jugo” na kraju - kada se saberu i troškovi kredita (1,72 odsto), osiguranje kredita (tri odsto), te kada se doda i porez na promet od 20 odsto i uz već ubrojanu kamatnu stopu od 9 odsto godišnje - platiti ni manje ni više nego 4 985 evra!
       Zbog svega ovoga možda i nije čudno da je na kraju, posle svega viđenog i dobro prostudiranog, onaj Voja s početka teksta odlučio da njegov jedanaest godina stari “jugo” i nije baš u toliko lošem stanju kao što je mislio dok se vozio ka Sajmu i zamišljao se u “feliciji” ili “puntu”. Popraviće menjač na “jugu” da bi mogao da ga ubaci u drugu brzinu, kupiti nove presvlake i zameniti polomljenu ručicu za otvaranje prozora, limarija i boja izdržaće još jednu zimu, a ubrzo zatim, na proleće, doći će i 42. sajam automobila i ponude novih kredita za poštovane potrošače. Među kojima će tada, nada se Voja, biti i on sam.
      
       NIKOLA VRZIĆ