U analizi Međunarodne krizne grupe (ICG) iz avgusta 2000. godine sve je bilo pogrešno: i procena da je “režim jači nego ikada”, i da Slobodan Milošević može “neograničeno” da ostane na vlasti...

      Početkom decembra 2000. godine, u jednom od brojnih spoljnopolitičkih instituta u Vašingtonu održan je dvodnevni skup o tranziciji na Balkanu. Učestvovali su “uobičajeni sumnjivci”, odnosno najpoznatiji prestonički eksperti za jugoistočnu Evropu, a diskusija je vođena pod snažnim utiskom promena do kojih je u Jugoslaviji došlo posle petog oktobra. Među prisutnima se našao Danijel Server, direktor odeljenja za Balkan pri vašingtonskom Institutu za mir (United States Institute of Peace), nevladinoj organizaciji čiji je osnivač i finansijer američki Kongres. Ova je istraživačka ustanova pre, posle i za vreme bombardovanja Jugoslavije bila poznata po relativno tvrdim i beskompromisnim stavovima u odnosu na režim Slobodana Miloševića i potrebu američkog angažovanja u rušenju tog režima. (Ostalo je zapamćeno kako je, u vreme NATO bombardovanja, jedan istraživač USIP-a gostovao na Si-En-Enu u u emisiji “Insight” i oštrinom svog istupa naveo voditelja da primeti da se, eto, ni iz Instituta za mir, u ovom slučaju, ne zalažu za mirno rešenje.) U razgovoru o promenama koje slede u Jugoslaviji, Server je napomenuo da njegov institut misli “da posle rata treba da dođe do pomirenja”. Reagovao je Aleksa Đilas, koji se u Vašingtonu zatekao kao gost slične ustanove, vašingtonskog “Vudro Vilson” međunarodnog centra za naučne radnike: “Problem sa vašim Institutom je u tome što vi mislite da pre pomirenja treba da dođe do rata.”
      
      
       Tempirani izveštaji
       Bila je to, za vašingtonske prilike, dosta oštra opaska, pogotovo u godini nultoj, kada se Srbija još kupala u petooktobarskoj slavi i dok je po rušenju Slobodana Miloševića još uživala blagodeti medenog meseca sa međunarodnom zajednicom. Tada su Srbi, nakratko, u Vašingtonu važili za “heroje demokratije”, a Medlin Olbrajt je za “Njujork tajms” izjavljivala da je “uvek osećala da je srpski narod divan”. U međuvremenu su Srbi, barem oni koji u očima Zapada nisu uspeli da se kvalifikuju kao “reformisti”, ponovo prekomandovani u nacionaliste kojima se ne sme progledati kroz prste, a srozala se i međunarodna reputacija postmiloševićevske demokratske vlasti.
       Medenom mesecu je, bez sumnje, došao kraj, što se vidi i iz najnovijih analiza vodećih instituta, odnosno najpoznatijih i najuticajnijih “think tanks” na Zapadu koji se pobliže bave našim delom sveta, kao što su Američki institut za mir u Vašingtonu i Međunarodna krizna grupa (International Crisis Group) sa sedištem u Briselu. Obe ustanove tempirale su sveže izveštaje o prilikama u našoj zemlji za mart, verovatno i zbog toga što je kraj marta američki rok za ispunjavanje uslova za nastavak finansijske pomoći SAD pa u to vreme vlada najživlji interes za naš region.
       Stručnjaci i jedne i druge ustanove vrlo su zabrinuti za sudbinu reformi u našoj zemlji, kao što je to, uostalom, i dobar deo ovdašnje javnosti, s tom razlikom što je Međunarodna krizna grupa (ICG) daleko oštrija u svojim ocenama i otvoreno agituje da se Beogradu uskrati dalja finansijska podrška, dok se Institut za mir (USIP) služi umerenijim rečnikom i sugeriše da “današnja Srbija u većoj meri predstavlja šansu nego problem” za međunarodnu zajednicu.
      
      
       Kako očistiti Srbiju
       Mišljenja ovih stručnjaka i institucija imaju znatan uticaj na razmišljanje i odluke političara i službenika najmoćnijih zapadnih vlada i zapadne javnosti, i zato njihove analize i preporuke treba i ovde uzimati sasvim ozbiljno. Korisno je pre svega znati da čelni ljudi ovih ustanova predstavljaju deo krema zapadnog spoljnopolitičkog establišmenta: oni u institute i dolaze pravo iz diplomatije i Stejt departmenta i pri tom, naravno, ne menjaju način razmišljanja, a katkad imaju još veći uticaj nego što je bio slučaj kad su bili puki državni službenici. To naravno znači i da ne postaju preko noći nepristrasni analitičari samo zbog toga što sada umesto u Stejt departmentu rade u “istraživačkom institutu”, već na novim položajima zastupaju istu ili sličnu politiku koju su vodili dok su vršili vlast. Katkad je zastupaju sa još većim žarom nego što su to mogli u birokratskom aparatu. Zato prilikom proučavanja njihovih istraživačkih nalaza nije naodmet znati ko su i odakle dolaze, i otkud toliki stepen konsenzusa među njima. (Obično otuda što dolaze ispod istog metaforički rečeno “šinjela”, samo što sada nose neke nove “kape”.)
       Tako je, na primer, direktor u Američkom institutu za mir Danijel Server dugogodišnji diplomata koji je do 1998. godine radio kao visokocenjeni službenik u obaveštajnoj službi Stejt departmenta, a pre toga je od 1994. do 1996. godine bio američki izaslanik za Muslimansko-hrvatsku federaciju u BiH. Našoj je javnosti dosta dobro poznato kakva je, u to vreme, američka politika bila (da se odnosi između Hrvata i Muslimana u Bosni po svaku cenu nekako skrpe kako bi se, potom, ujedinjeni suprotstavili Srbima), pa će malo koga iznenaditi da je Danijel Server još od prvih dana bombardovanja Jugoslavije 1999. godine u američkoj javnosti važio za jednog od retkih otvorenih zastupnika ideje da će NATO iskoreniti bolest zvanu srpski nacionalizam jedino ako posle bombardovanja vojnički zauzme Jugoslaviju i nametne joj vojnu okupaciju kakvu su saveznici nametnuli Nemačkoj i Japanu posle Drugog svetskog rata. U intervjuu “Njujork tajmsu” 11. maja 1999, Server je tvrdio da je Miloševićev režim “duboko ukorenjen” i da Srbija neće sama umeti da se “očisti” od tog zla. Istu tezu je u istom članku (“Kako očistiti Srbiju” autora Blejna Hardena) zastupala i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko, koja se posle i sama pridružila USIP-u u Vašingtonu.
       Server je jugoslovenskoj javnosti postao poznat 1998. godine, kada je zajedno sa Slavkom Ćuruvijom, Borisom Karaičićem i Milanom Panićem svedočio u Senatu o potrebi da se poveća američka pomoć demokratskim snagama u Srbiji. Posle je program njegovog instituta o pomoći Jugoslaviji zloupotrebljen u obračunu Beograda sa opozicijom i slobodnim medijima (Vojislav Šešelj, lider radikala, “skinuo” ga sa Interneta, zalepio mu oznaku Lenglija i proglasio ga planom CIA za destabilizaciju zemlje). Serverove kolege iz američke administracije su inače poslušale njegov savet, višestruko povećale pomoć srpskoj opoziciji i medijima i tako pomogle rušenje Miloševića 2000. godine.
       No i kada je svedočio pred senatskim odborom, Server je to činio uz napomenu da iznosi svoje, a ne stavove USIP-a, koji zahteva da se na svaki dokument koji izađe iz instituta prikači ograda da USIP “ne zagovara nikakvu posebnu politiku” (does not advocate particular policies), bez obzira na to što očigledno zastupa vrlo opipljiv politički pristup. Međunarodna krizna grupa, čiji je idejni tvorac i arhitekta ovde, takođe, dobro poznati Morton Abramovic, sasvim je drugačija, nova vrsta nevladine organizacije koja nimalo ne zazire od otvorenog promovisanja konkretnih političkih poteza. I Abramovic je dugogodišnji američki diplomata - pre nego što je prešao u vode “nezavisnih” intelektualaca bio je na čelu obaveštajne službe Stejt departmenta (američki SID, Služba za istraživanje i dokumentaciju pri Ministarstvu spoljnih poslova), u kojoj je Server rukovodio sektorom za Evropu.
       Međunarodna krizna grupa (ICG) ne krije da je stvorena, koliko da analizira, toliko i da vrši pritisak, da lobira u javnosti i pred vladama kako bi isposlovala vrlo konkretnu politiku i rezultate. Predsednik ICG, bivši australijski premijer Garet Evans u lanjskom razgovoru s novinarima “Vašington posta” predstavio je svoju organizaciju kao “funkcionalni ekvivalent Ministarstva spoljnih poslova”, ne krijući da je stvorena s ciljem da bude moćnija, ili bar delotvornija od ponekog ministarstva spoljnih poslova. ICG je vesnik nove vrste diplomatije, koja želi da deluje preventivno. U vreme kada je Morton Abramovic uspostavljao ICG, 1994/95. godine, nalazio se na položaju predsednika Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir (još jedna organizacija koja se u nazivu bori za mir) a uzor mu je bio izveštaj Karnegijeve Balkanske komisije iz 1913. godine. ICG nastoji da se usredsredi na uzroke kriza, umesto na njihove simptome: ima desetak analitičara na terenu samo na Balkanu, nekoliko u Africi, a sve zajedno 18 kancelarija u kriznim tačkama sveta.
      
      
       Šta ne zna Hendelman
       Kod ICG je novo i to što se u svom neskriveno intervencionističkom maniru upušta u eksperimentisanje nesvojstveno istraživačkim institutima. Tako je Grupa sebi uzela slobodu da po sopstvenom nahođenju, mada nije tužilačka niti pravosudna institucija, sačini (i potom obelodani) listu osumnjičenih ratnih zločinaca u Republici Srpskoj 2000. godine. To je lista od 75 bosanskih Srba koju su sastavili analitičari ICG, mada nije sasvim jasno kako su došli do podataka. Ona nema snagu haške optužnice, ali je prilično zagorčala život onima koji su na nju dospeli. Londonski “Gardijan” pisao je u novembru 2000. godine o slučaju Dragomira Vasića, za koga ICG tvrdi da je (uz ogradu “navodno”) organizovao etničko čišćenje u Zvorniku, uključujući i “transfer” Bošnjaka iz Bijelog Potoka u koncentracioni logor, kao i nestanak oko 750 Bošnjaka, te da je “učestvovao u organizaciji” mučenja i silovanja Bošnjakinja u džamiji u Đulićima... U vreme kada je “Gardijan” razgovarao sa Vasićem, on se nije krio već je bio na funkciji odbornika u opštini Zvornik, na listi SDS-a: njegovu kandidaturu na izborima potvrdio je OEBS. Bio je, ipak, prilično očajan čovek koji je poricao zločine ali je živeo u velikoj neizvesnosti. “Gardijan” veli da je ICG sastavio listu na osnovu svojih podataka i “curenja” informacija iz nekih međunarodnih organizacija: tadašnji direktor ICG u Sarajevu Džejms Lajon tumačio je ovaj postupak londonskom novinaru kao izraz bojazni da bi se mnogi ratni zločinci mogli nekažnjeno izvući. (Hag je optužio samo nekoliko desetina, a vlasti u Sarajevu imaju dokumentaciju o 31 000 “osumnjičenih” zločinaca.)
       U međuvremenu je demokratija došla u Srbiju i Džejms Lajon se preselio u Beograd, gde i dalje radi za ICG. Funkcioneri ove organizacije se često vajkaju da još nemaju uticaj kakav bi hteli da imaju na poteze velikih sila, ali njihov skor u Jugoslaviji ni na prvi pogled nije beznačajan. Morton Abramovic bio je žestoki zagovornik oštrog kursa prema Beogradu u vreme kosovske krize 1998. godine, a potom je u Rambujeu i formalno odbacio svaki privid nepristrasnosti i ušao u zamak kao zvanični savetnik albanske delegacije kojoj je na čelu bio komandant OVK Hašim Tači. Zalagao se za ultimatum Srbima i bombardovanje. Američki kritičari sa levice nazivaju ga i “sivom eminencijom NATO humanitarne intervencije”. Posle se ICG vatreno zalagala da UNMIK od Srba preuzme svaku kontrolu nad Kombinatom “Trepča” (što je UNMIK uskoro i učinio). Zanimljivo je da je ICG otvoreno propovedala da se to učini što pre, dok je Milošević još na vlasti, kako bi naredna, demokratska vlast u Srbiji to mogla da predstavi kao Miloševićevu krivicu.
      
      
       Potpuni promašaj
       Uticaj ICG na novinske komentatore lako je uočljiv - formulacije iz analiza ICG lako je, po objavljivanju, pronaći u istovetnoj formi u kolumnama svetskih listova. Najsvežiji primer potiče iz lista “Toronto star”, iz pera Stivena Hendelmana koji se 12. marta ove godine, nekoliko dana po objavljivanju izveštaja ICG o stanju reformi u SRJ, zalagao da se Jugoslaviji ne dopusti dalja integracija u međunarodnu zajednicu jer “će udovoljavanje srpskom glorifikovanju vlastitog značaja u regionu opet proizvesti nevolje”. (Hendelman inače živi u uverenju da je Milošević isporučen Hagu u aprilu prošle godine, a takođe misli da kradljivac miliona evra iz Delta banke, koji se već nalazi iza brave, nikad neće biti uhvaćen, jer je u lopovskoj državi krađu smislio neko ko ima političke veze. Sve što zna o Jugoslaviji, Hendelman je očigledno naučio iz izveštaja ICG.) Inače, ICG u izveštajima stalno insistira na tome da Srbi veruju da imaju pravo na “privilegovan tretman”, što kod onih koji slabo poznaju stvari zaista može stvoriti utisak da je međunarodna zajednica u ovih deset godina razmazila Srbe.
       Poslednjih godina, ICG je ipak imala daleko više uspeha u promociji kaznene politike prema Srbima nego u analiziranju srpskih političkih prilika ili u prognozi događaja (mada još nije jasno da li će Kolin Pauel poslušati preporuku da se SRJ uskrati svaka dalja pomoć). Analiza ICG iz avgusta 2000. godine je verovatno najveća blamaža koju je neka slična organizacija doživela na našem tlu (ime autora te analize je i dan-danas dobro čuvana tajna). Sve je tu bilo pogrešno: i procena da je “režim jači nego ikada”, i da Slobodan Milošević može “neograničeno” da ostane na vlasti, i da “većina Srba ne ceni lidere opozicije”, i da su birači “pasivni i neodlučni”, i da bi “SPO i radikali “mogli profitirati na izborima 24. septembra 2000, uključujući i glupost po kojoj se ljudi “više ne usuđuju da na javnim mestima pričaju o politici”, pa i to da “nema nikakvog profesionalizma u medijima”...
      
      
       Dobra i zla vojska
       Još 17. avgusta 2000. ICG je verovala da će učešće opozicije na izborima samo unazaditi demokratske promene u Srbiji i pružiti lažnu demokratsku legitimizaciju Slobodanu Miloševiću, no najviše je Grupi bilo stalo do toga da ubedi međunarodnu zajednicu da Mila Đukanovića nipošto ne tera da učestvuje na izborima, jer nema šanse da se na tim izborima sruši Milošević. Nikog neće iznenaditi da čuje da ni Stiven Hendelman ni ICG početkom marta nisu davali ni pet para šansama da opstane zajednička država Srbije i Crne Gore. Hendelman, jer je tako čuo iz usta ICG, a ICG, jer misli da proces rušenja Jugoslavije treba do kraja dovesti kako bi se konačno slomio “velikosrpski nacionalizam”, koji je po Grupi i dalje u snazi.
       Zanimljivo je da je u pomenutoj analizi iz avgusta 2000, gde je opisana Srbija u najgušćem mraku u istoriji (analitičari ICG tada još ne vide ni svetlo na kraju tunela), srazmerno malo prostora pripalo Vojsci Jugoslavije, a da u odeljku koji se bavi VJ ima i lepih reči na račun oficira. Oni iz srednjeg komandnog kadra, koji su se, posle svog kosovskog iskustva, navodno, prema tvrdnji analitičara ICG, “opredelili za miroljubivo rešenje za svaku buduću krizu”. “Oni ne žele, i ne bi podržali, novi rat niti upotrebu vojske u svrhu suzbijanja javnog nezadovoljstva i demonstracija. Delovi oficirskog kora mogli bi se uključiti u državni udar, ili ga direktno izvesti. U tom slučaju bi položaj i uloga vojnih jedinica stacioniranih u Beogradu bila od najvećeg značaja”, piše u ondašnjem izveštaju ICG. A zatim nastavlja sa lepim rečima: “Oficiri nižeg ranga više ne podržavaju Radikalnu stranku niti njenog lidera Vojislava Šešelja, kao što su to nekad činili. Ovo može biti od velikog značaja, može da otvori prostor pozitivnijoj interakciji između oficira i regruta koji služe obavezni vojni rok. Oni sa univerziteta i drugih škola donose ideje koje uglavnom podržavaju opoziciju i demokratsku transformaciju srpskog društva. Te promene u vojsci ograničavaju njenu korist za režim i mogle bi ozbiljno da ugroze planove da se vojska drži u rezervi kao instrument represije.”
       Dakle, u izveštaju o stanju u Srbiji uoči izbora od 24. septembra 2000, ICG nešto malo nade otkriva u vojsci. Ni reči o tome da je vojska korumpirana, zločinačka organizacija, čak ni pod Miloševićem. Ipak, godinu i po kasnije, ta ista vojska izgleda da je, sudeći opet po tvrdnjama Međunarodne krizne grupe, doživela neverovatnu transformaciju nagore pod demokratskom vlašću DOS-a. U izveštaju ICG od 28. marta 2002, jugoslovenske oružane snage su, ni manje ni više, već “nacionalističke, konzervativne i korumpirane” i pokazuju nameru da “štite bitne elemente Miloševićevog nasleđa”. A Srbija pod DOS-om ne može da se odluči, kaže ICG, da li da “sledi kurs ka evropskoj matici ili ka reakcionarnoj politici Belorusije”! Srdžbu analitičara izazvalo je, dabome, hapšenje Momčila Perišića, no iz činjenice da ICG za sva zla optužuje Vojislava Koštunicu, vojsku nad kojom on ima neku kontrolu i njegov kabinet, ne treba prebrzo izvlačiti zaključak da Zoran Đinđić u ICG uživa neki ugled. On je, stiče se utisak, iz ove vizure samo manje grozna varijanta, a posebno se zamera i njemu i Nebojši Čoviću što su sve Albance nazivali “teroristima”, “pre, a naročito posle 11. septembra”.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Kejto i Heritidž        Protiv intervencija               Uz izrazito intervencionistički nastrojene istraživačke institute kakvi su USIP i ICG, u Americi postoje i istraživačke ustanove koje se u principu protive preteranom američkom uplitanju u poslove drugih država. To su, po pravilu, stecišta konzervativnijih mislilaca, poput Kejto instituta (CATO) ili Heritidž fondacije. Njihovo vreme obično dolazi kada se u Belu kuću useli predsednik iz Republikanske stranke, kao što je sada slučaj. U Vašingtonu je već došlo do izvesnog pomeranja u ravnoteži moći između liberalno i konzervativno nastrojenih “think tanks”. Klintonova administracija “slušala” je intervencioniste, a pre 11. septembra i novog američkog “izlaska” na svetsku scenu u borbi protiv terorizma, izgledalo je da će zavladati izolacionistički trend. Stručnjaci iz ustanova Kejto i Heritidž zalagali su se za američko povlačenje sa Balkana, a najpoznatiji među njima su Ted Gejlen Karpenter i Geri Dempsi sa Kejto instituta i Džon Halsman iz Heritidža. Svi oni bili su žestoki kritičari NATO bombardovanja i svake vrste intervencionizma i otvorenog mešanja u poslove drugih država, uključujući i “humanitarni” intervencionizam. Nije bilo slučajno što je predsednik SRJ Vojislav Koštunica prilikom svoje prve posete Americi prošle godine prihvatio poziv Kejto instituta da održi predavanje.        U Vašingtonu je upravo izašla knjiga grupe autora, “Izlazak iz balkanskog čestara” u izdanju Kejto instituta. U knjizi se Bušovoj administraciji predlaže čitav spektar scenarija za izlazak sa Balkana, a potpredsednik instituta Kejto Ted Gejlen Karpenter iznosi tvrdnju po kojoj je Amerika u Bosni razvijala sve osim demokratije. Stiven Švarc, pak, iznosi teoriju po kojoj je refleksni antinacionalizam naveo Zapad da u Bosni i na Kosovu prigrli bivše komunističke političare i da usvoji izrazito autoritarni način ponašanja.