Novost u Srbiji je da su ljudi počeli da prepoznaju kako Đinđić i Koštunica nisu tim, i ne treba ni da budu

      Analitičare iz inostranstva koji po nemilosti svoga posla moraju da prate politička dešavanja u Srbiji, svakako da strašno nervira što su dve partije koje se najviše svađaju, stranke koje se, u stvari, isto zovu. Kada se 1992. godine Vojislav Koštunica sa drugovima odvojio od Demokratske stranke, smatrao je da ima dovoljno razloga da pretenduje na originalni naziv, ali republičke vlasti tad su se prema ovoj istoimenosti rigidno ponele i odbile registraciju. Koštunica je bio nezadovoljan, i DSS se registrovao na saveznom nivou koji je tada kontrolisao Milan Panić, a on nije bio toliki formalista. I kako su se gložili tada, tako i danas.
       Postoji nekoliko neočekivanih stvari kada je reč o sukobima na relaciji Vojislav Koštunica-Zoran Đinđić. Najpre, bez obzira na to kakav je čiji utisak o tome ko je iz skoro desetine afera na tu temu izašao kao “pobednik”, na gubitku su, analize pokazuju, obojica; to jest, obe političke struje koje ova dva političara predvode. Đinđićeva struja se, u poslednje vreme sve češće podsmešljivo, naziva “reformskom”, a Koštuničina još nije dobila opšteusvojeno ime, što je, kako ćemo videti, indikativna okolnost.
      
      
       Ideološki profil
       Zoran Đinđić, kao čovek za koga se zna da čita (i sledi) sondaže i analize javnog mnjenja, do sada se klonio ličnog eksponiranja u sporu sa rivalskom opcijom. Ipak, posle “slučaja Perišić” izgleda da je popustio. Razlike su potpuno eskalirale kada je na dnevni red stiglo taktiziranje oko saradnje sa Hagom.
       Generalna istina koja za ovu dvojicu istaknutih u Srbiji važi, glasi: Đinđić je popularan i dobro ocenjen (samo) u “svom”, reformskom delu biračkog tela, dok je tajna Kostuničine harizme u tome što dobro prolazi kod birača svih opcija, bez obzira na njihove političke orijentacije koje mogu biti i naizgled suprotne. Koštunica je, dakle, faktor kohezije na srpskoj političkoj sceni. Međutim, kako smatra Svetlana Logar, analitičar iz agencije Stratedžik-marketing, to nije dobro za tu scenu, a pokazaće se da nije dobro ni za samog Koštunicu.
       Naime, birači Vojislava Koštunice i DSS-a, prema istraživanjima od zimus, uopšte nisu sigurni u to kojoj političkoj opciji pripadaju njihova odabrana stranka i lider. Podeljeni su na tri skoro potpuno jednaka dela gde prvi optiraju za DSS jer smatraju da je to stranka centra, drugi, da je to stranka desnog centra, a treći je podržavaju jer veruju da je to stranke ekstremne, nacionalističke desnice.
       “To pokazuje koliko su i poruke koje ova stranka odašilje nejasne i ako ova stranka bude pokušala da isprofiliše svoje stavove, a verovatno će to morati da učini pred izbore, onda neko od tih raznorodnih birača neće biti srećan”, kaže Svetlana Logar.
       Poređenja radi, birači drugih stranaka su homogeniji. Šezdeset procenata birača DS smatra svoju partiju - partijom centra, a najsigurniji su birači SPS-a i radikala koji, pokazuje se, sasvim tačno i jasno znaju gde njihove partije spadaju.
       Zoran Vacić, ranije visoki funkcioner DS, kaže kako nikad nije mislio da su razlike između aktera u ovim sukobima lične prirode, već da su mnogo više nastale iz potrebe da se određene političke grupe ideološki profilišu. DSS je postao desna, narodnjačka stranka, dok je DS prešao put od pretežno liberalne, do stranke socijaldemokratske orijentacije par ekselans, smatra. Vacić je napustio DS februara 2000. godine “zbog promena u političkoj orijentaciji stranke i neslaganja sa načinom rukovođenja”. Sada je predsednik nevladine organizacije Centar za liberalno-demokratske odnose.
      
      
       Istorija netrpeljivosti
       Pogled na uporedne rejtinge Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića pokazuje da ova dva političara takoreći i nisu za poređenje: Koštunica ima mnogo veću podršku. Generalni trend pokazuje, međutim, da je popularnost Koštunice u padu; rejting Zorana Đinđića, pak, beleži lagani porast, a najmanje što se može reći, to je da broj birača DS pokauje veliku stabilnost i vrlo dugo je između 15 i 20 procenata bez obzira na političke turbulencije. Ipak, u ovom času, Koštunica ima oko dva puta više pristalica od rivala.
       Premijer Đinđić je poznat kao političar koji je imao i ima teškoće sa svojim rejtingom. Za to postoje razna marketinška objašnjenja, a zanimljivo je da Zoran Vacić smatra kako upravo DSS u tome ima značajnog udela pošto je sve ove godine pothranjivao predstavu o DS i njenom lideru kao o prevrtljivcima i lažovima.
       “To je počelo još posle izbora 1993. godine kada je za predsednika Skupštine Srbije izabran Dragan Tomić pomoću nekoliko “tajnih glasova”. DSS je optužio baš DS za tu rabotu, iako je, recimo, mogao da odabere da okrivi i SPO, ili Novu demokratiju za koju se i ispostavilo da je to uradila”, kaže Vacić.
       Međutim, poslednja istraživanja Stratedžik-marketinga pokazuju da deo DOS-a koji se vezuje za Zorana Đinđića (gde je ubedljivo najviše pristalica njegovog DS) ima prednost u odnosu na Kostuničin DSS.
       Trenutno, DS je jedina stranka koja ima veći rejting od svoga šefa i za koju Svetlana Logar kaže kako je jedina koja bi imala šanse da preživi promenu na čelu. DSS to izvesno ne bi mogao a da se to katastrofalno ne odrazi na podršku birača.
       Pošto smo videli da kod DSS-a nema jasne poruke o tome šta je politika te stranke, nije moguće govoriti tačno ni o tome u čemu je razlika između dveju rivalskih stranaka istog imena. Ipak, nema sumnje da razlike postoje.
      
      
       Bolje je odvojeno
       Obeležje DS je pragmatizam, to jest, kako kaže Zoran Vacić, populistička potreba da se privuku glasovi iz različitih socijalnih i intelektualnih struktura, eda bi se došlo do cilja. Obeležje DSS-a je legalizam, “potreba da se sve prethodno uredi”, u čemu, smatra, DSS ide predaleko. Uz to, Vacić veruje da je “zabluda DSS-a kako možemo beskonačno dugo da istrajavamo na integraciji u Evropu pod našim uslovima, jer je prilično jasno da se Evropa upravlja prema svojim interesima a mi možemo samo da se uklapamo”.
      
       Nova stvar koja je nastala u srpskom javnom mnjenju je da prepoznaje da različitosti postoje i da je sve manje onih koji misle da DSS i DOS treba da se drže zajedno. To je promena u odnosu na prošlogodišnji period kada su birači najviše voleli da vide svoje političke favorite u idiličnim odnosima. “Ljudi su počeli da prepoznaju da Đinđić i Koštunica nisu i ne treba da budu tim”, kaže Svetlana Logar, tumačeći da se to može shvatiti i kao oblik sazrevanja javnog mnjenja, baš kao što je i pad Koštuničine enormne popularnosti bio neminovan i takođe je deo tog sazrevanja. “Koštunica je imao 87 procenata podrške. To je potpuno neprirodno stanje, a ni sam Milošević čak toliko nikad nije imao”, kaže Logar.
       Krivulja popularnosti saveznog predsednika počinje da ide naniže posle hapšenja Slobodana Miloševića o kome “nije bio obavešten”. Čak četrdeset procenata onih koji inače podržavaju Vojislava Koštunicu, smatralo je da tom prilikom “nije bio iskren”. Posle su se nizali događaji i afere i nije uvek lako rejting političara dovoditi u vezu sa njima zbog toga što su događaji toliko zgusnuti i ne zna se koji od njih privlači, a koji odbija birače. Sigurno je, ipak, to da podrška Koštunici, ako se gleda u dugom intervalu, opada, dok Zoranu Đinđiću pomalo raste, ili stagnira, (zavisi koliki se interval uzima u obzir), pa zbog toga može izgledati da premijer iz većine afera izlazi kao pobednik, iako tu vezu nije uvek moguće uspostaviti.
       Kratkoročno, na grafikonima se mogu videti “ožiljci” koje i na jednom i na drugom ostavljaju sukobi, kao i na njihovim strankama, koje, dugoročno, pomalo gube podršku. Primer je “slučaj Perišić”. To je prvi put da se Zoran Đinđić našao u defanzivi u odnosu na Vojislava Koštunicu, ali Koštunica jedino može biti zadovoljan zato što je u odnosu na premijera Srbije, izgubio manje. Svetlana Logar kaže da je “slučaj Perišić” primer političkog obračuna pošto su se političari mnogo više bavili pitanjem da li i ko treba da podnese ostavku nego što im je bilo važno da građane upoznaju sa samom sadržinom slučaja i iz istraživanja se vidi da su građani to prepoznali.
       Zoran Vacić smatra da je nova istorija sukoba DSS-a i DS počela još postavljanjem Obrena Joksimovića iz DSS-a za ministra za zdravlje. “Sada sam uveren da je Obren Joksimović trebalo da bude kamen u cipeli toj vladi”, kaže Vacić, inače stomatolog.
      
      
       Mogućnost izbora
       Zoran Vacić veruje da je zbog svoje političke veštine Zoran Đinđić u prednosti - bez obzira na slabiji rejting - i da mu je dobra osobina što troši vrlo malo vremena za analizu situacije, za razilku od Vojislava Koštunice “koji je tromiji”. Zato Đinđić ne dolazi u bezizlazne situacije, a najbolji primer je saradnja sa Haškim sudom. Ako bude prihvaćena, biće to ono što premijer traži, a ako bude odbijena, moći će za posledice da okrivi Vojislava Koštunicu. Donekle u prilog premijeru ide i to što se, kako ukazuje Svetlana Logar, može prepoznati izvesno uvažavanje za Đinđićevu spremnost da preuzme odgovornost za određene poteze čak i kod onih ispitanih birača koji se sa tim potezima ne slažu.
       Praktični zanačaj ovih analiza se povećava ako se pretpostave izbori u doglednoj budućnosti. DS i ostale stranke DOS-a žele da izbegnu izbore jer bi to usporilo tranzicione procese (“U izbornoj godini nema reformi” - Nebojša Čović), a DSS traži izbore u raznim modalitetima, ne bi li kapitalizovali svoj pojedinačno odličan rejting i ostvarili rezultat kakav nikad nisu imali. Ako bi se to dogodilo, dobio bi se ishod poput ovog sada u kome bi na sceni postojali isti (nesložni) akteri, samo u obrnutim pozicijama.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ