Kolinu Pauelu predstoji težak zadatak, za koji mnogi veruju da je u mogućnosti da ga izvrši, pogotovu zato što poseduje teške argumente ubeđivanja - i što hoće da ih koristi

      Izraelci su upali u sopstvenu zamku. Boreći se protiv terorizma, preduzimali su vojne akcije, umesto da probleme rešavaju za “zelenim stolom”, tako da im se vojna eskalacija sve više pojavljuje kao jedina opcija. Arijel Šaron se suočio sa ograničenjima vojnih akcija koje je trebalo da obezbede njegovim ljudima mir i sigurnost jer se teroristička infrastruktura, koju je odlučio da uništi, sastoji i od “običnih” Palestinaca koji su spremni i da poginu samo da “odvuku” što više Izraelaca sa sobom. Šta mu sad preostaje? Etničko čišćenje, ili ubistvo Arafata? Posledice bi bile nesagledive.
       Sve dosadašnje mirovne inicijative su propadale. Jednostavno zato što nijedna strana nije bila poštena u tim pregovorima. Još od sporazuma u Oslu (1993) Palestinci su stalno izlazili sa maksimalističkim zahtevima, prvenstveno u vezi s povratkom izbeglica, jer su računali da će demografski preplaviti Izrael i tako biti u mogućnosti da postavljaju nove zahteve. To se pokazalo i u novom “saudijskom planu”. A Izraelci su postavljali takve teritorijalne zahteve da je svaka ideja o dve države bivala neostvariva.
       Poslednji pregovori u Kejmp Dejvidu, pre dve godine, takođe nisu bili oslobođeni pokušaja prevare. Barakov (Jehud Barak, bivši izraelski premijer) predlog da Palestincima pripadne 91 procenat Zapadne obale zvučao je veoma prihvatljivo. Ali pokazalo se da to nije jedinstvena teritorija već tri rascepkana područja između izraelske vojske i izraelskih doseljenika. Ponuđena teritorija bio je samo deo pustinje na koji su Izraelci odlagali đubre i toksične materije.
       To Palestinci nisu mogli da prihvate, a svetska javnost koja nije znala o čemu se radi, gledala je na to kao na “velikodušnu” ponudu. Sada jedino američki državni sekretar Kolin Pauel može da razmrsi čvorove koje je prethodni predsednik SAD Bil Klinton zamrsio u olako shvaćenom pokušaju da na brzinu razreši dugogodišnje sporove, tako što će suprotstavljenim stranama predočiti neke grube istine i još grublje posledice njihovog neprihvatanja.
       Kada su kulminirali nemiri u Izraelu koji traju već dve godine (ako su ikada i prestajali), na trenutak ih je smirio saudijski plan; međutim, pitanje je koliko je i on bio pošten jer se tražilo od Izraela da se povuče na granice od pre 1967. godine “garantujući” mu priznanje svih arapskih država. To je, u stvari, bila samo malo promenjena Rezolucija 242 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 1967. godine. Onda je usledio američki predlog za rešenje krize, koji je, takođe, bio manjkav. Nije pomoglo ni slanje specijalnog američkog izaslanika generala Entonija Zinija i potpredsednika Dika Čejnija.
       Nisu prestali napadi bombaša samoubica ni tada i onda je 29. marta (ove godine) izraelski premijer Arijel Šaron krenuo u vojnu akciju. Od tada je 200 Palestinaca poginulo, 1500 ih je ranjeno, a ubijeno je samo 13 izraelskih vojnika. Tako kažu izraelski izvori ne pominjući koliko je nevinih izraelskih građana poginulo u bombaškim akcijama. Godišnjica izraelskog sećanja na holokaust (deveti april) obeležena je još jednim bombaškim napadom. Istovremeno, izraelski vojnici su pucali na crkvu Hristovog rođenja u kojoj se sklonilo oko 200 Palestinaca, što je presedan dosad neviđen u istoriji arapsko-izraelskih neprijateljstava.
       Američki predsednik Buš, prošle nedelje, rekao je u dva navrata da se Izrael mora povući i prestati da izvodi vojne akcije. U Izraelu ga predstavlja Kolin Pauel u misiji koja još nije dovela do susreta sa Šaronom i Arafatom. Rusija takođe apeluje na Izraelce da se povuku a Evropa razmišlja o sankcijama protiv Izraela. S druge strane, arapske zemlje vrše pritisak, naročito na Evropu, da nešto preduzme, smanjujući isporuke nafte. Prvo je to učinio Irak, koji učestvuje sa četiri odsto svetskog izvoza nafte (kvota mu je smanjena zbog sankcija), zatim Iran (koji nije arapska zemlja) što je odmah pozdravio libijski predsednik Moamer el Gadafi. Druge arapske zemlje se još premišljaju , a u Beču je već zakazan sastanak OPEK-a.
       Ujedinjene nacije ponovo insistiraju na trenutnoj primeni rezolucije u kojoj se zahteva prekid izraelskih akcija i trenutno povlačenje vojske iz palestinskih gradova. Izrael je, zaista, počeo “polako” da se povlači, ali Palestinci nisu. I dalje vrše bombaške napade, istina ređe, jer im je ograničeno kretanje, misleći, valjda, da će dvostrukim pritiskom (međunarodno protivljenje i arapska podrška, kao i teroristički napadi) uspeti da ostvare svoje ciljeve koji opet postaju maksimalistički.
       To se naročito videlo početkom ove nedelje kada je Izraelcima zaprećeno mogućnošću otvaranja drugog fronta - prema Libanu, gde je posle raketnog napada militantne grupe Hezbolah iz Libana usledio vazdušni napad na selo u južnom Libanu.
       Ujedinjene nacije su spore kao i uvek i u njima se nalazi mnogo arapskih zemalja da bi se preduzela konkretna akcija. Evropa, uprkos brige, ima previše svojih problema i u godini u kojoj su izbori u najvećim evropskim državama (Francuska, Nemačka...).
       Zato se stvar “dobrovoljno” prepušta Americi, čime se dominantna američka politika učvršćuje na još jednoj stvari i na još jednom mestu.
       Kolinu Pauelu predstoji težak zadatak, za koji mnogi veruju da je u mogućnosti da ga izvrši, pogotovu zato što poseduje teške argumente ubeđivanja - i što hoće da ih koristi.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ