(“O psima i povocima”, NIN br. 2674)

      Usuđujem se da reagujem na članak gospođe Ranković, člana Predsedništva Društva za zaštitu životinja grada Beograda.
       Dobro je što je ovaj članak objavljen i što ima nekoga ko se o ovoj problematici brine. Što se postignutih i vidljivih rezultata kako nadležnih službi, tako i većine društava za zaštitu životinja u Srbiji tiče, možemo sami da se uverimo. Samo u Beogradu, po nekim nezvaničnim procenama iz “Gradske čistoće”, ima oko 400 000 pasa lutalica. (Podsećanje za one koji ne veruju: Beograd nije samo centar grada ili vaše susedstvo). Teza koju mnoga društva za zaštitu životinja rado zastupaju - “da je najveći broj njih napušten od nesavesnih vlasnika”, jednostavno NIJE TAČNA. Ti nesrećnici se rađaju na ulici, a nesavesni vlasnici u postojećoj situaciji samo neznatno pogoršavaju postojeći problem.
       U Beogradu stanje nikada nije bilo gore nego sada. Barem za četrdesetak godina koje pamtim. Ne možete ni 50 metara da prođete a da ne vidite neke od pasa lutalica. Ni najveći ljubitelji životinja se ne usuđuju da šetaju pojedinim parkovima.
       Gospođa Ranković je potpuno u pravu kada kaže da će “put u Evropu biti usporen i zbog tako beznačajnog problema kao što su napušteni psi”. Mnogi koji se bave isključivo visokom politikom mogu biti grdno iznenađeni ako nas neka od inače jako moćnih međunarodnih organizacija za zaštitu životinja tuži jednoj od mnogobrojnih evropskih institucija za, u najmanju ruku, nebrigu o životinjama, i eto problema. Neće davati pare ni za važnije stvari, što oni i onako jedva čekaju.
       Što se navedenog u vezi s povocima tiče, u svetu (barem u Evropi) povodac je OBAVEZAN na javnim mestima. Jer nije do vlasnika da odluči da li je njegov pas “miroljubiv i poslušan”. Neki od ostalih ne manje važnih razloga su higijenski kao i prevencija saobraćajnih udesa. Više se bojim pasa koji su “miroljubivi i poslušni” bez povoca, nego čopora lutalica. Zaista ne znam odakle kvalifikacija da “svaki pas sputan kratkim povocem i brnjicom trpi psihički i fizički”? Pa policijski i vojni psi su na povocu, a oni su valjda najposlušniji i ne izgledaju nesrećno.
       Zemlje u kojima nema pasa lutalica, i u kojima svaka druga porodica ima barem jednog psa (mačke da i ne uzimamo u ovoj aproksimaciji), valjda su merodavne da jednostavno prepišemo njihove zakone i pravila i primenimo ih, uz visoke kazne za njihovo nepoštovanje. Ukratko, za one koje bi to trebalo da interesuje, to izgleda ovako:
       - Svaki pas po rođenju ili promeni vlasnika mora da bude obeležen čipom ili tetovažom, i podaci o vlasniku se unose u nacionalnu banku podataka.
       - Svakog psa koji se zatekne na javnim mestima bez vlasnika, odvodi policija u najbliži azil.
       - S tim u vezi treba napomenuti da je svaka opština (ili okrug) po zakonu dužna da obezbedi azil, bez kojih nema rešenja jer se u njima vrši i humano eutanaziranje nakon određenog vremena ako se vlasnik ne pojavi. (Tužno je što mnogi odgovorni izjavljuju kako su azili samo za bogate zemlje, a da uopšte ne poznaju ovu problematiku).
       - Azilima rukovode ili društva za zaštitu životinja, ili opština, a najčešće je to u saradnji. Finansiranje se vrši takođe iz kombinovanih izvora. (U Beogradu se preko Infostana već plaća neka ekološka zaštita, pa kada bi se samo jedan jedini dinar usmerio u rešavanje ove problematike, sakupljala bi se mesečno znatna sredstva).
       - Postoji godišnja taksa za držanje pasa, koja se nikada ne propisuje u nekom visokom iznosu, da vlasnici ne bi postojeće ljubimce izbacili, iako time reskiraju visoke kazne kad se takav pas nađe u azilu i vlasnik pronađe.
      
       EVA DENJISPELAERE,
       volonter “Plavog krsta”, Društva za zaštitu životinja Belgije