Nemačka pozicija je jedinstvena u međunarodnim odnosima. Nemačka je najveći kreditor i, najvažniji u Evropi politički partner Rusije. Istovremeno, ona je prvi iz Evrope investitor u Kini i najvažniji kineski ekonomski partner

      Nemačka je postala prvi u Evropi politički partner i najveći kreditor Rusije. Istovremeno, ona je postala prvi iz Evrope najveći investitor u Kini i najvažniji kineski ekonomski partner. To je jedinstvena pozicija u međunarodnim odnosima. Ove dve činjenice možda i ne bi tako napadno pale u oči da se u poseti Nemačkoj nisu našli gotovo istovremeno predsednici ove dve velike zemlje, Vladimir Putin i Đijang Cemin.
       Svako je od njih, razume se, išao u Berlin svojim poslom, ali su obojica pokazala koliko im je nužna Nemačka: Putinu da izvuče nove kredite, uz reprogramiranje starih dugova, i da Rusiju postavi u ravnopravniji položaj u odnosu na Evropsku uniju i NATO, a Đijangu da Nemcima predoči da Kina, posle ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju, računa sa još obimnijim nemačkim investicijama i vrlo raznovrsnom saradnjom u svim oblastima, posebno u ekonomiji i nauci i tehnologiji.
       Putin je široj nemačkoj javnosti bio atraktivniji: govori nemački, koji je naučio kao nekadašnji obaveštajac u Istočnoj Nemačkoj, a došao je da traži reprogramiranje, pa dobrim delom i otpisivanje dugova koje je bivši Sovjetski Savez napravio kod te iste bivše NDR, a ujedinjena Nemačka uknjižila u svoj saldo. Đijang je možda imao manji publicitet, ali je odobrovoljio one na kojima počiva nemačka privreda. Produženjem ugovora sa kineskim partnerima o zajedničkoj proizvodnji automobila do 2029. godine, "Folksvagen" je sebi obezbedio prvo mesto na najmnogoljudnijem tržištu na svetu.
       Ruski dug bivšoj Istočnoj Nemačkoj iznosio je 6,4 transferabilnih rubalja. To je, zapravo, virtuelni novac koji se koristio u obračunima samo u bivšem istočnom bloku i koji je imao nominalnu vrednost jednog dolara. Kako više nema ni nekadašnjeg istočnoevropskog tržišta, ni transferabilne rublje, Nemci su tražili da im se dugovi plate u dolarima. Rusi su ukazivali na činjenicu da je rublja u međuvremenu devalvirala za 95 odsto i tražili nagodbu oko realne sume. Pregovori su trajali pune tri godine i Nemačka je spustila potraživanja na 1,2 milijardu dolara, dok su Rusi zaključili da će morati da plate najmanje 800 miliona.
       A onda je, u toku Putinove posete, došlo do iznenadne nemačke darežljivosti koja je izazvala senzaciju: kancelar Šreder je tražio da Rusija plati 500 miliona evra, i to u tri rate u naredne tri godine, i da se tema skine s dnevnog reda. Zadovoljio se vrapcem u ruci. Rusiji, glavnom snabdevaču Nemačke energeticima, neće biti, isto tako, stavljane zapreke da se zadužuje kod Pariskog kluba, kome već duguje preko 40 milijardi dolara i u kome nemački kreditori drže gotovo polovinu kapitala.
       Putin je tražio ravnopravniji tretman Rusije u NATO-u i u Evropskoj uniji. Predlog o učestvovanju Rusije u donošenju odluka NATO-a, poznat kao projekt "19 plus jedan", potekao je od Britanaca, ali je Putin smatrao da dogovor o njemu treba da počne najpre s Nemačkom, glavnom evropskom silom i važnim garantom. Šreder se saglasio da glas Rusije treba da se čuje unutar NATO-a i da su Putinova očekivanja u tom pogledu "sasvim opravdana".
       Što se tiče ravnopravnosti u partnerstvu sa Evropskom unijom, predsednik Rusije je problem stavio u kondicional: "Da je ravnopravna, naftom i gasom bogata Rusija mogla bi da osigura stabilnost u cenama energije u Evropi." Argument, dakle, nije predočen u formi upozorenja, ali je njegov značaj očigledan.
       Kineski predsednik Đijang bio je još više usredsređen na privredu, iako je domaćinima stavio do znanja da Kina ceni Nemačku kao politički veoma uticajnu silu u globalnim razmerama. Povukao je jedan spretan diplomatski potez: podsetio je, u Potsdamu, ujedinjenu Nemačku, kojoj zahvaljuje na vođenju "politike jedne Kine", da Potsdamska deklaracija velikih sila iz 1945. garantuje da će Tajvan biti vraćen matici.
       Drukčije su kineske ekonomske ambicije od ruskih. Kina i Nemačka imaju obim razmene od 23,5 milijarde dolara, ali je samo jedan od zajedničkih poduhvata - izgradnja supermoderne magnetne pruge od Šangaja do Pekinga, u dužini od 1 300 kilometara - vredan 40 milijardi dolara, tačno onoliko koliko Rusija duguje Pariskom klubu.
       Strane kompanije, među kojima se nemačke ravnopravno nose sa američkim i japanskim, investirale su prošle godine u kinesku privredu 47 milijardi dolara u kešu, što je više nego što se slilo u Francusku, a po ugovorima sa produženim plaćanjem čak 69,2 milijardi. Za prva tri meseca ove godine, nakon ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju i stvaranja boljih uslova za prodor na kinesko tržište, priliv stranog kapitala premašio je deset milijardi dolara. Procenjuje se da će ukupan priliv gotovog novca biti ove godine oko 50 milijardi i da će nemačke kompanije biti među prvima.
       Već pomenuto produženje ugovora sa "Folksvagenom" na 20 godina, i to pre isteka redovnog roka (2009), signal je Nemcima da će u povećanoj konkurenciji stranih proizvođača i prodavaca automobila imati, kao stari i pouzdani partneri, privilegovan tretman. "Kina je vrlo zadovoljna usponom ekonomske saradnje sa Nemačkom i veruje u budućnost naših bilateralnih odnosa", bio je kratak Đijang.
       Postavši važan partner i Rusiji i Kini, Nemačka je sebi obezbedila status velike svetske ekonomske sile. Kad sutra bude, ulaskom u Savet bezbednosti, ozvaničila i svoj status svetske političke sile, prve će je u tome podržati Rusija i Kina.