Prošlog četvrtka, Huga Čavesa - poslednjeg latinoamerički trn u oku Vašingtona - sklonili su s vlasti vodeći venecuelanski generali koje su podržali poslovni ljudi, Katolička crkva i nacionalni mediji

      Tužno je što istoriju pišu pobednici. Posle prošlonedeljnih događaja u Venecueli, pero u ruci ima vatreni levičarski predsednik Hugo Čaves. Prvi put u savremenoj istoriji demokratski izabranog predsednika zbacili su vojni komandanti, a njegovog naslednika prihvatile su i ustoličile zapadne sile, da bi im se zbačeni vođa vratio na vlast na talasu narodnog ustanka. Sve to u razmaku od 72 sata.
       Površinski gledano, Čavesova proklamovana ostavka izgledala je spontana i u svom izvođenju u potpunosti domaća. Mesecima se pričalo kako Čaves vodi zemlju ka ivici ekonomske propasti, da je narodu dosta "kastroizacije" (Čaves i Fidel Kastro su bliski prijatelji) i njegove "autoritarne vladavine". U četvrtak se mesecima nagomilavano nezadovoljstvo prelilo u masovne proteste i generalni štrajk protiv Čavesa zato što je u državnoj petrolejskoj kompaniji smenio rukovodioce i na njihovo mesto postavio političke prijatelje. Suočen s desetinama hiljada ljudi na ulicama ispred predsedničke palate, on se pozvao na venecuelanski zakon koji nalaže da vladina saopštenja daju privatne televizijske stanice, prekidajući uporno na taj način TV izveštaje o narodnoj pobuni protiv režima. Osećajući kako mu vlast klizi iz ruku, Čaves je najzad naredio zatvaranje najvećih medijskih stanica koje su, prema njegovoj optužbi, nastojale da stvore haos i nesigurnost.
       Kako su se događaji dalje razvijali, opozicija je saopštila svetu da radi ponovnog uspostavljanja demokratije i prosperiteta Venecuele Čaves mora da ode. Mase su progovorile. U zemlji četvrtoj po veličini proizvođača nafte u svetu, spontano je počelo jedno novo poglavlje.
       Mediji na Zapadu požurili su da zapevaju pohvale čoveku koji se "spontano" pojavio kao "novi vođa" da bi zemlju "vratio demokratiji" - "blagougodnom" biznismenu Pedru Karmoni. Tek što je Karmona izrekao zakletvu, zatekao je sebe kako prima ambasadore Sjedinjenih Država i Španije, koja u ovom času predsedava Evropskom unijom.
       Karmona ja najavio akcioni plan koji je zvučao kao spisak želja iz Vašingtona upućenih Venecueli. Objavio je da će Čavesov izvoz nafte u Kastrovu Kubu smesta biti prekinut, nešto što je Bušova administracija odavno tražila. Raspustio je parlament i Vrhovni sud i najavio povećanu proizvodnju nafte da bi se odgovorilo potrebama najvećeg potrošača, Sjedinjenih Država. (Cena nafte smesta je pala za više od 1,5 dolara po barelu).
       Nije, dakle, bilo nikakvo iznenađenje što su portparoli u Vašingtonu, Beloj kući i Stejt departmentu jedva mogli da se uzdrže od likovanja analizirajući za medije ono što su nazivali ispunjenjem "volje venecuelanskog naroda". Kako je to rečeno iz izvora bliskog Bušovoj administraciji, "očigledno, niko zbog toga nije prolio suzu". Ari Flajšer, portparol predsednika Buša, izjavio je medijima: "Znamo da je krizu izazvala akcija koju je podržala Čavesova vlada."
       "Sada ćemo imati situaciju u kojoj će vladati mir i demokratija", rečeno je u saopštenju Bele kuće.
      
       Drugo ime za udar
       U najvećem broju zemalja, kad grupa generala s napetim pištoljima zbaci demokratski izabranog predsednika, to se naziva državnim udarom. Ali to očigledno nije slučaj kad je svrgnuti neprijatelj Vašingtona. Pa je tako u petak, kad su reporteri nagrnuli u Belu kuću radi komentara o događajima u Venecueli, ispravljeno njihovo tumačenje. "To je bila 'promena vlade'", rečeno je novinarima, a ne udar. Pošto bi bilo politički nekorektno da SAD javno podrže takav čin, Vašingtonu se učinilo da se smena narodnog demagoga pod pretnjom napetim pištoljem može progutati. Konačno, dan pre nego što će Čaves biti zbačen, Bela kuća je proglasila Sveamerički dan i demokratiju opisala kao "pravo koje svako lice u Americi (Severnoj i Južnoj) stiče rođenjem". Posle takvih proklamacija, bilo kakav govor o udaru zvučao bi čudno.
       Kad su se novine u Americi pojavile na prodajnim štandovima u subotu, učinilo se kao da je lekcija Bele kuće o gramatici puča odzvonila kako treba kod urednika nekih od najčistunskijih novina.
       "Vašington post" je u svom uvodniku događaj nazvao "prekidom demokratije" i nastavio da popuje o Čavesovoj "besmislenoj mešavini populističkih i socijalističkih dekreta" koji su "ozbiljno naneli štetu privredi i podstakli opoziciju iz poslovnih, medijskih i srednjih slojeva".
       "Njujork tajms" je napisao kako "ostavkom Huga Čavesa prestaje pretnja venecuelanskoj demokratiji od nekog budućeg diktatora".
       Ni u jednom od tih "prodemokratskih" uvodnika nije se pojavila sledeća činjenica: Hugo Čaves je dobio predsedničke izbore 1998. koje su međunarodni posmatrači ocenili kao "slobodne i poštene", a potom i 2000. većinom kakva nije zapamćena u poslednje četiri decenije.
      
       Jezik za zube, senjor Čaves
       Čaves je došao na vlast 1998. posle ubedljive izborne pobede i kampanje koja je ukazala na masovno davanje podrške iz sirotinjskih delova Venecuele i njene španske krvi. Njegova bolivarska revolucija obećavala je da će smesta početi da beskrajno bogatstvo zemlje bogate naftom skreće od ukorenjene proameričke oligarhije ka seljacima i bezemljašima, koji čine 80 odsto svih Venecuelanaca koji žive u siromaštvu. Čavesov izbor potresao je poluloptu kao nijedan događaj od Zapatinog ustanka u Meksiku, na Novu godinu 1914.
       Čaves je svoju "revoluciju" opisivao kao "ni kapitalističku, ni komunističku, ni socijalističku", već kao "bolivarsku", nadahnutu nacionalnim junakom Bolivarom koji je Venecuelu i druge latinoameričke države oslobodio španske kolonijalne vladavine.
       "To je demokratska revolucija koja predviđa demokratski participativan politički model i humani ekonomski model koji stapa državu i tržište", govorio je Čaves.
       Nikakav leš iz ormara nije ispao da bi se zaključilo kako je Vašington orkestrirao ili olakšavao promašeni udar u Venecueli. Ali ono što je jasno, to je da Bušova administracija definitivno želi da Čaves bude odstranjen. A postoji i niz zanimljivih događaja koji pobuđuju sumnju da je narodna pobuna u Venecueli bila i nešto više od toga.
       "Vašington post" je 13. aprila javio iz Venecuele: "Članovi različitih opozicionih grupa iz zemlje posećivali su poslednjih nedelja američku ambasadu ovde, u nadi da će Ameriku ubeležiti za pomoć u svrgavanju Čavesa. U posetioce se ubrajaju aktivni i penzionisani pripadnici vojske, medijski predvodnici i opozicioni političari."
       Poslednjih meseci, opozicioni nalogodavci bili su dovođeni i u Vašington, računajući najmanje jednu delegaciju pod sponzorstvom Međunarodnog republikanskog instituta, sastavnog dela Nacionalne zadužbine za demokratiju, koju CIA odavno koristi za tajne operacije izvan zemlje. Dvojica od glavnih vojnih predvodnika Čavesovog svrgavanja, komandant armije Efrain Vaskez i general Ramirez Poveda, obučavani su u poznatoj američkoj Vojnoj školi na kojoj borbenu obuku stiču i latinoamerički vojnici i koja se nalazi u Fort Beningu, Džordžija. Diplomci ove škole decenijama su neizostavno umešani u kršenja ljudskih prava, udare i grozote širom Latinske Amerike.
       Čak su i američki zakonodavci izgledali zabrinuti da bi Vašington mogao intervenisati u Venecueli. U februaru je kongresmen Vilijem Delahunt, demokrata iz Masačusetsa, izjavio da Bušova administracija mora da pošalje poruku venecuelanskoj opoziciji da "oni koji nastoje da na bilo koji način miniraju legitimno izabranu vladu, neće dobiti pomoć, neće biti prihvaćeni od Vašingtona". Iako je Čaves osudio napad od 11. septembra u Americi i založio se za saradnju u borbi protiv terorizma, bio je žestoki kritičar bombardovanja Avganistana. U oktobru, kad su SAD počele s napadima na Avganistan, Čaves je pustio da se prikazuje fotografija mrtvog avganistanskog dečaka i govorio da Amerikanci "terorizam suzbijaju terorizmom", pozivajući Bušovu administraciju da prekine s "ubijanjem nevinih".
       U odgovor na to, Stejt department je pozvao ambasadorku Donu Hrinak na "konsultacije". Kad se vratila, imala je s Čavesom ono što diplomate zovu "vrlo teškim susretom", u kojem mu je rekla da "u ovim važnim stvarima drži jezik za zube".
      
       Vašington protiv Čavesa
       Za razliku od zadovoljstva koje je Vašington odmah izrazio na vest o Čavesovom svrgavanju, latinoameričke vlade reagovale su pretežno osudama i zgražanjem. Nijedna jedina susedna zemlja nije pružila diplomatski smokvin list vođama udara, a neke su zapretile da će novim rukovodiocima uvesti sankcije. Čak i one zemlje koje se nisu slagale s Čavesom, odbile su da pozdrave njegovo sklanjanje s vlasti, potpuno svesne implikacija koje donosi podržavanje udara u regionu.
       Uprkos nelagodi što su oduševljeno pozdravile pad jednog neprijatelja da bi ga samo nekoliko časova kasnije videle kako ustaje iz groba (kao što je rekao Bi-Bi-Si, "Povratkom predsednika Čavesa... Vašington je ispao prilično glup"), američki zvaničnici čine sve što mogu da bi preokrenuli priču. U nedelju, posle Čavesovog trijumfalnog povratka na vlast, savetnik za bezbednost predsednika Buša Kondoliza Rajs pojavila se u popularnoj emisiji vesti En-Bi-Sija "Susret sa štampom" i izjavila kako je "vreme za nacionalno pomirenje" u Venecueli i pozvala Čavesa da "podesi svoj brod".
       Ali komentari Rajsove dostigli su nivo apsurda kad je upozorila ponovo ustoličenog predsednika da "poštuje ustavni postupak" koji su skovali generali (na oduševljenje Vašingtona).
       Istoriju zaista pišu pobednici. I dok je pero sada još u rukama Huga Čavesa, istorija Latinske Amerike pokazuje da bi to pero lako moglo da ponovo završi u Vašingtonu - ili u džepovima vojne hunte - vrlo brzo.
      
       DŽEREMI SKEJHIL
       (Autor je nezavisni američki novinar koji radi za Pacifičku radio-mrežu. Živi u Beogradu.)