Naslov: T. T. sindrom
Režija: Dejan Zečević
Uloge: Sonja Damnjanović, Nikola Đuričko, Bane Vidaković, Nebojša Glogovac (Srbija i Crna Gora, 2002)

      Srđan Vučinić
      
       Treći celovečernji film Dejana Zečevića potvrđuje da je reč o sasvim nesvakidašnjem autoru u kontekstu domaće kinematografije. Posle dokumentarno-igranog eksperimenta posvećenog famoznom Radomiru Belaćeviću ("Dečak iz Junkovca"), te pokušaja parodiranja trilera ("Kupi mi Eliota") Zečević se oprobava u, sebi omiljenom, žanru horora, što je, opet, potpuno usamljena pojava kada je reč o ovdašnjim rediteljima. Jer, u jugoslovenskom filmu, uopšte, bilo je više ili manje uspelih ostvarenja, baziranih na literaturi, faktografiji ili folklornom predanju, koja su delimično koristila elemente horora ("Izbavitelj" Krste Papića, "Variola vera" Gorana Markovića, "Treći ključ" Zorana Tadića, "Pun mesec nad Beogradom" Dragana Kresoje...) - no žanrovski "čistog" filma, kakav Zečević pokušava da uradi, koliko je meni poznato, nije dosad bilo.
       Priča o grupi mladih ljudi, zaključanih u javnom kupatilu na padinama Kalemegdana, prepuštenih na milost i nemilost anonimnom serijskom ubici, proizlazi pre svega iz žanrovskih koordinata ustaljenih u američkom filmu. Posebno u prvom satu, "T. T. sindrom" na izuzetno vešt način koristi neke od "lutajućih motiva" modernog horora: napušteno mesto, postepeno sužavanje prostora, nespoznatljivost lika i uma ubice, širenje opake zaraze koja se sa telesnog preslikava na duševni nivo obolelih. Autor, koji je i scenarista filma, poseduje nesumnjivo bogato filmofilsko iskustvo, kao i talenat da ga na pravi način inkorporira u vlastitu celinu. U njegovom dramaturškom i rediteljskom rukopisu prepoznaju se najrazličitiji tragovi (od već klasičnog horora "Teksaški masakr motornom testerom", preko ranih dela Dejvida Kronenberga opsednutih motivima pošasti i pandemije, pa do metafilmskog manira "Veštice iz Blera" ili crne komedije "Čovek ujeo psa"...). Rediteljski dar koji se teško može naučiti Zečević demonstrira operišući glumcima u suženom prostoru, stvarajući postepeno klaustrofobičnu atmosferu - uz primenu oneobičenih, no u datom svetu ipak logičnih perspektiva i subjektivnih kadrova.
       Uprkos uslovnostima žanra, čini se da je autor svestan specifičnosti sredine u kojoj njegov film nastaje. Pravila koja su nezaobilazna u razvijenim zapadnim zemljama (odakle horor, kako na filmu, tako i u literaturi potiče) - u Srbiji 2002. jednostavno ne važe. Jer, napisati ovde da se film "ne preporučuje osobama mlađim od 18 godina" bilo bi smešno nakon svih onih horor-prizora koje je državna televizija planski emitovala tokom protekle decenije. Zečević naslućuje da je u realnosti, koja je producirala (i producira) užas, filmski horor sam po sebi suvišna vrsta. Potrebno je, dakle, prevazići žanr i krenuti u tumačenje horora stvarnosti. Ovaj, najzanimljiviji sloj, u "T. T. sindromu" je, nažalost, tek započet. Praveći omaž filmu "Variola vera" kroz pojavu Džemaila Maksuda (koji je igrao prenosioca zaraze u Markovićevom filmu), kao i "Ljubavnom slučaju ili tragediji službenice PTT" Dušana Makavejeva kroz prizore Rimskog bunara - reditelj, možda i nesvesno, nameće dublju i dalekosežniju temu od pukog poigravanja filmskim citatima. To je neka vrsta paralelne istorije Beograda, povesti koja ne postoji u đačkim udžbenicima posvećenim herojima "palim za lepša svitanja". Istorija Beograda, kako su je prepoznali Makavejev, Marković i mnogi znani i neznani umetnici i čudaci pre njih, jeste, između ostalog, i projekcija Tanatosa - svih onih razornih sila koje negiraju život oblikujući njegovo potpuno lice. Tu sveopštu istoriju beščašća koja se ciklično ponavlja, Zečević je tek uspeo da naznači. "T. T. sindrom" obiluje nepotrebnom eksplicitnošću (porukama o "kloaki sveg zla", o "Nojevoj barci koja je napunjena"), pa i prekomernom brutalnošću koja dovodi do zasićenja gledaoca. Pored toga, tu je i jedan začuđujući previd za poznavaoca horora: radi se o drugom satu filma, u kojem se uzročnik strave otkriva, a zatim svodi na banalne personifikacije (Feđa Stojanović, Bane Vidaković i Dušica Žegarac ne poseduju ni dovoljno ubedljive replike ni glumačku uverljivost). Pravilo horora po kojem izvor užasa ostaje do kraja nespoznatljiv (bilo da je reč o nezemaljskom ili o sumračnim predelima čovečnosti) u "T. T. sindromu" je bez pravog razloga prekršeno.
       I pored svih mana, Zečevićev film zaslužuje epitet dela koje, i u tematskom i u stilskom pogledu, pomera granice okoštale domaće kinematografije. U prilog filmu nesumnjivo svedoče pojava mlade Sonje Damnjanović koja je pravo glumačko otkriće, kao i sugestivna, u onomatopeju stilizovana muzika Andreja Aćina.