Nagrade za najbolji roman, najbolju dramu i najbolju knjigu poezije u Americi i ovoga puta dobro odražavaju duh vremena, koji se po mnogo čemu razlikuje od onoga što najčešće prikazuju holivudski filmovi

      Pulicerova nagrada ne donosi novac, ali donosi slavu; a slava donosi novac. Na ovakvo zatvaranje kruga sada će imati pravo i Ričard Ruso, Suzan-Lori Parks i Karl Denis za koje je Pulicerov komitet za nagrade pri Kolumbija univerzitetu objavio u drugoj nedelji ovog meseca da su dobili nagrade redom kojim su navedeni: Ruso za roman "Empajer Folz", Parksova za dramu "Jači/slabiji" i Denis za zbirku pesama "Praktični bogovi". Univerzitet dodeljuje 14 godišnjih nagrada za novinarstvo, i nagrade za dramu, muziku i istoriju.
       Malo je reći da je kritika kao retko kad ostala nepodeljena kad je reč o romanu "Empajer Folz" u kojem se opisuje život u industrijskom gradiću istog imena, u središnjem delu države Mejn na krajnjem severoistoku Sjedinjenih Američkih Država. "Suprotno onome što nam prikazuje Holivud, OVO je za nas 'obične ljude' ono što čini 98 odsto realnosti čije je nesavršenosti Ruso sjajno opisao", piše jedan od kritičara koji svoju preporuku čitaocima završava uskličnikom.
      
       Plave kragne
       Socijalna kritika će se svakako zadržati na činjenici da su glavne ličnosti "Empajer Folza" iz onog društvenog stratuma koji se u Americi naziva "plavim kragnama" (radnički kombinezoni), te da se i cela radnja odvija u tom miljeu. Iz te zajedničke premise razviće se i mnoštvo drugorazrednih likova od kojih će jedni biti dosadni, drugi simpatični, treći izravno napasnički, četvrti previše familijarni - baš kao što to biva i u stvarnom životu - "tako da za svakog od njih osećate da bi vam mogao biti sused, kolega s posla, ili čak i rođak"!
       Ako se nekome učini da su kritičarske ocene prenaglašene, valja se setiti da je Ričard Ruso i svojim ranijim romanima ("Niko nije lud", "Ispravan čovek", "Snovi mudriji od ljudi", "Brod ludaka") osvajao visoka mesta kod kritičara koji ga nazivaju jednim od najboljih savremenih romansijera Amerike.
       Za razliku od Rusoa, dobitnica Pulicerove nagrade za dramu Suzan-Lori Parks nije do sada bila mnogo poznata široj američkoj javnosti, iako je napisala oko 15 drama. Njena treća (po redu objavljivanja) drama "Jači/slabiji" doživela je premijerno izvođenje u julu prošle godine na Brodveju, ali u jednom neprofitnom teatru. No, već u nedelji kad je objavljeno da je drama nagrađena Pulicerovom nagradom, počeo je juriš na teatar i povećana je tražnja ulaznica.
       Parksova (38) je prva Afroamerikanka koja je dobila nagradu u ovoj kategoriji.
       Mora se priznati da je literarna zamisao Suzan-Lori Parks originalna. To je priča o dva brata, Linkolnu i Butu, kojima su imena data iz šale... ali, kao što je poznato: nomen est omen, ime je predznak. Dakle, ako se zna da je Linkoln bio predsednik Sjedinjenih Država a But njegov ubica, onda se može zamisliti u kakvom će odnosu i s kakvim osećanjima živeti dva brata. Na jednoj strani, oni će biti opsednuti prošlošću; na drugoj, moraće da se suoče s uzdrmanom stvarnošću na putu ka budućnosti. Kritičari su je stoga i svrstali u crnohumorni žanr, mada to ne treba uzimati kao diskvalifikaciju. Ukratko, o nagrađenoj drami do sada nisu izrečeni sigurniji vrednosni sudovi.
       Pulicerove nagrade, najzad, podsećaju čitalaštvo svake godine koliko je pesništvo na ceni u Americi. Kao u vremenima carske Rusije, pa i kasnije, gotovo do naših dana, kad su pesnici čitali svoje stihove posvećenoj sabraći u zatvorenim kružocima, kad su se grlili, ljubili, uzbuđeno tresli ruke jedni drugima i sa suzama u očima zahvaljivali za dobru poeziju. Rečju: kad je pesništvo bilo na ceni.
      
       Za prijatelje u hrišćanstvu
       Karl Denis, dobitnik Pulicerove nagrade za zbirku poezije "Praktični bogovi", počinje da doživljava nešto slično. Odmah po objavljivanju, Denisovom izdavaču javio se slušalac koji je jednu od pesama čuo u radijskom programu, da bi uzbuđeno saopštio:
       "Poema je divan pogled iznutra na naše odnose i pitanja koja sebi postavljamo... ona nam ukazuje na to da možda živimo najbolji moguć život. Onaj koji smo izabrali.
       Bravo. I čestitam, Karl. Naručio sam šest primeraka za sebe i svoje prijatelje u hrišćanstvu. Možda će i oni umeti da otkriju boga u sebi... onoga koji zaista ume da posvršava poslove na ovoj planeti. Ako ništa drugo, možda se mogu prosvetliti... i shvatiti da put, izabran ili ne, ne mora biti tako prokleto težak. Uživaj."
       Malo hladniji i promišljeniji kritičari u naslovu Denisove zbirke vide oksimoron (kako bogovi mogu da budu praktični), a ujedno i "nežno dobačenu rukavicu s jednakom merom samopodsmeha i bravure". Jer, ono što Denis hoće da zna, to je: zašto bogovi nisu odgovorniji, zašto nisu spremni da pomognu više, zašto se na njih ne može računati više? "Otvorenim i rezonantnim govorom, njegove pesme kao u igri školica skaču s božanskog na svakodnevno u izazovu koji se upućuje paganskim bogovima i biblijskom Bogu. Denis promišlja proroštva i bogove koji traže žrtve, ali i nagradu koja se može steći", kažu kritičari - i to zvuči kao hvala.
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ