Tek sada, kada Jugoslavije više nema, može u pravom svetlu da se vidi koliko je bila dobra muzička scena, od Indeksa, Korni grupe, Buldožera, Idola, Leb i sol, Bijelog dugmeta, Ekatarine Velike, pa do bendova koji i dan-danas još uvek postoje - kaže za NIN slovenački pesnik uoči koncerta u Beogradu posle 12 godina

      Zoran Predin, nekadašnji pevač slovenačkog benda "Lačni Franc" će se nakon dvanaest godina, 25. aprila pojaviti ponovo pred beogradskom publikom u Centru "Sava", ovoga puta u drugačijem aranžmanu od onoga u kome ga je ona poznavala. Tokom osamdesetih godina Predin je svojim sarkazmom i cinizmom uspeo da se izbori za mesto u novom valu i muzičkoj revoluciji tih godina. Tokom devedesetih počeo je svoju solo karijeru kao šansonjer. Sa Arsenom Dedićem je izdao album "Svjedoci-Priče", a posle toga je otišao sa svojom muzikom u etnobalade i romanse sa bendom Sukar koji neguje cigansku tradicionalnu muziku. Napisao je muziku za nekoliko pozorišnih predstava i dečijih serija, kao i za pet filmova.
      
       U Beogradu niste bili dvanaest godina. Možete li nam reći kojim povodom sada pravite koncert, i zašto toliko dugo niste nastupali?
       - Nisam dugo nastupao u Beogradu, jer se od mene tražilo da se pojavim kao "Lačni Franc", znači sa programom iz zlatnog doba jugoslovenskog rokenrola, koji je u krasnoj prošlosti, ali mene to više ne zanima. Želim da se pojavim onakav kakav jesam danas, a te lepe uspomene želim da ostavim iza sebe. S druge strane, bio je rat, režim je bio drugačiji i neke sasvim druge stvari su izbile u prvi plan. Da sam nastupao u vreme starog režima pod Slobodanom Miloševićem, na izvestan način bih dao podršku njegovoj vlasti, a to nikako nisam hteo. Kada su bili studentski protesti bio sam blizu toga da bih se pojavio i nastupao, ali je posle sve nekako opet zaspalo, i sad, nakon dvanaest godina, situacija je konačno dobra, mogao bih reći da je došlo proleće u Srbiju, došla je nova klima i atmosfera za koju mislim da je ona prava.
      
       Publika u Beogradu vas poznaje samo s repertoarom "Lačnog Franca", sada pevate nešto sasvim drugačije, šansone, džipsi sving... Šta očekujete od koncerta, konkretno - koju publiku očekujete?
       - To se i ja pitam. Naime, izmislio sam bend "Lačni Franc", koji je jako dobro izvodio moje pesme. Danas ih izvodim na mnogo različitih i zanimljivih načina. I na ovom koncertu ću da otpevam svoje pesme koje su me proslavile u Beogradu tokom osamdesetih godina, samo u drugačijem aranžmanu, u akustičnom maniru uz pratnju akademskog pevačkog hora. Očekujem mešovitu publiku. Uvek sam računao na ljude koji razmišljaju svojom glavom i ne padaju na trendove i modu. Smatram da će ovaj koncert biti jedan urbani koncert za one prave Beograđane. Dvanaest godina je stvarno dosta vremena. Poslednji koncert sam imao u Sava centru s Borom Čorbom i Arsenom Dedićem. Moj sadašnji plan je da izađem na binu obasjan jednim snopom, kažem "Dobro veče...gde smo ono stali" i da krenem sa koncertom.
      
       Kako vam se, danas, čini muzička scena u Sloveniji?
       - O muzičkoj sceni u Sloveniji nemam neko posebno mišljenje. Sada, kao i svuda i ovde više nije moderan sadržaj već pakovanje, tako da je sve skupa jako dosadno i glupo.
      
       S kojim jugoslovenskim muzičarima ste svih ovih godina ostali u kontaktu?
       - Nikada nisam prekidao svoje veze, još uvek sam u kontaktu s Bajagom, Balaševićem, Vladom Divljanom, Giletom...
       Kak o gledate na raspad jugoslovenskog muzičkog tržišta, uticaj muzike na nacionalizam, rat i raspad zemlje?
       - Tek sada, kada Jugoslavije više nema, može u pravom svetlu da se vidi koliko je bila dobra muzička scena, od Indeksa, Korni grupe, Buldožera, Idola, Leb i sol, Bijelog dugmeta, Ekatarine Velike, pa do bendova koji i dan-danas još uvek postoje.
       Tada jednostavno nismo znali da je posle engleske i američke muzičke scene jugoslovenska jedna od najboljih u svetu. To što, recimo, Ekatarina Velika nije postala svetski bend, greška je jer tada nismo znali da preskočimo neke barijere. Danas je sve to drugačije i mogu reći da je jugoslovenski rokenrol treći najbolji u svetu. I da reč "jugoslovenski" danas ne znači skup nacija, već nešto što je iznad, što je dobro i što ima svoju patinu. I mnoge stvari će biti bolje kada "jugonostalgija" ne bude više tabu reč i etiketa nekoga koji nije zadovoljan što sad živi u svojoj zemlji. Veoma sam ponosan na Sloveniju, mada priznajem da mnoge stvari ne štimaju. A kada je u pitanju nacionalizam, sada je lako govoriti o tome kada su stvari prošle, a tada je bilo teško ostati sa strane. Ipak, moram reći da je uvek bilo potrebno ostati barem u granicama "dobrog ukusa". Nikako se ne smeju vređati drugi, na osnovu rasnih, verskih ili nacionalnih razlika. Mislim da muzika apsolutno nije podsticala nacionalizam, već obrnuto. Novi talas koji se dešavao osamdesetih nije imao nikakvu nacionalističku konotaciju.
      
       Pre nekoliko godina kada je trebalo da nastupa Riblja čorba u Sloveniji, vi ste protestovali. Kako gledate na njihov koncert koji je nedavno održan ovde u Ljubljani?
       - Drago mi je da je Bora Čorba dobro prošao ovde u Sloveniji. Vaš kolega Zmago Herman je smatrao, da tako dobro poznaje slovenački jezik, da mu ne treba prevodilac, pa me je postavio u ulogu državnog organa i senzacionalistički, zlonamerno interpretirao u svojim novinama. Jedina stvar koju sam Bori zamerio je da je pogrdno govorio o mom narodu, ovih dana se on izvinio i za mene je ta stvar gotova. Želim mu mnogo zdravlja i porodične sreće.
      
       Vi ste napravili zvaničnu himnu slovenačkih navijača "Slovenija gre naprej" (Slovenija ide dalje). Kako komentarišete to da je upravo Slovenija izbacila jugoslovensku reprezentaciju sa svetskog prvenstva?
       - Čuda se događaju. Sada Hrvati imaju uspešne skijašice i skijaše, samo čekamo da nas Srbi izbace u nekim takmičenjima u hokeju. Smatram da je sve to dobro. Naša reprezentacija je sada jedno malo čudo koje će se teško ponoviti. Mislim da bi bilo na mestu da Jugosloveni navijaju za našu reprezentaciju kada budemo igrali sa Špancima i ostalima iz naše grupe.
      
       Zašto svoje pesme pevate na drugim jezicima? Da li je to čist marketinški potez ili slovenački nije pevljiv jezik?
       - Ne, strani jezik je tu zbog toga što džipsi sving kao i šansone originalno dolaze iz Francuske. Naučio sam francuski da bih neke svoje pesme koje sam dao da se prevedu mogao da pevam na francuskom i da zainteresujem francusko tržište da ih eventualno snime i pozovu nas da tamo nastupamo. Pošto sam proputovao celu bivšu Jugoslaviju mnogo puta, normalno je da me zanima da nastupam u drugim zemljama. I taj san sam ostvario, nastupao sam u Londonu, Parizu, Edinburgu i sad idem u Australiju.
       Džipsi sving je takva vrsta muzike, gde čovek ne mora da je mlad i da atraktivno izgleda, ali morate da budete kvalitetni i šarmatni, a ja mislim da to jesam. Šarm je univerzalan jezik.
      
       Imate običaj da na svojim koncertima pevate partizanske pesme. Da li to radite da bi nekoga iziritirali ili ih pevate od srca?
       - To radim iz srca. Jako poštujem partizane, ali pravim razliku između njih i komunista. Nikad nisam bio komunista niti sam bio na njihovoj liniji. A za partizane mislim da su bili izvanredni ljudi koji su napravili puno odvažnih poteza za koje mora da postoji lična hrabrost. Izaći iz tople fotelje, obući gojzerice, otići u šumu i braniti otadžbinu, to je nešto što se nikako ne sme zaboraviti. Otac sam četvoro dece, odgajam ih u tom duhu, da razmišljaju svojom glavom, da poštuju druge i da nikome ne daju da ih gazi.
      
       Da li ćete u Beogradu pevati neku od tih pesama?
       - Hoću.
      
       Vi niste iz Ljubljane nego iz Maribora. Kako gledate na činjenicu da je Maribor jedan od najjugonostalgičnijih gradova na tlu bivše Jugoslavije?
       - Maribor je slovenački Niš. Emocionalac. Sada već dvanaest godina živim u Ljubljani. U srcu sam ostao Štajerac i Mariborčanin. Dobro mi je. Ovde sam stekao mnogo prijatelja. To oko jugonostalgije nije tako čudna stvar. Maribor je pristanište na obali Panonskog mora. Sam sam načetvrt Vojvođanin. Zato tako polako pričam, volim dobro jesti i dobro piti, a to je osobina panonskih krajeva. Mnogi ljudi ne vide razliku između dva lica Ljubljane. Jedna je Ljubljana kao glavni grad koji svi mrze, a druga Ljubljana sa svojim ljubaznim stanovnicima sakrivenim od očiju turista i onih koji su proveli premalo vremena u njoj da bi je upoznali.
      
       ALEKSANDRA ILIĆ