Najveći deo "Sartidove" proizvodnje će ići u izvoz. To je prilika za Jugoslaviju da izbalansira svoj uvoz sa izvozom

      Kada je srpski premijer Zoran Đinđić obelodanio da je smederevski gigant "Sartid" našao strateškog partnera, bilo je dosta onih koji su ovo primili sa nevericom. Pogotovo oni koji su upoznati s višegodišnjim mukama s kojima se "Sartid" suočavao. Ako je bilo razumljivo interesovanje stranih investitora za srpske cementare, ulaganje u niskoprofitnu industriju čelika, uz to opterećenu ogromnim dugovima, izazvalo je nevericu. Strateški partner, kao što je već objavljeno, američka je kompanija "US Still", tačnije, njen ogranak u slovačkom gradu Košice. Američki gigant iz Pitsburga, koji postoji više od 120 godina, pre dve godine je u Košicama preuzeo tadašnju fabriku čelika "Viažeda". U trenutku preuzimanja ove fabrike, pogoni "Viažede" proizvodili su 3,6 miliona metričkih tona čelika godišnje, a šest meseci posle toga, godišnja proizvodnja bila je četiri i po miliona tona.
       - Do poboljšanja u proizvodnji došlo je najviše zbog donošenja novih operativnih pravila ili smernica na koje smo navikli u Americi. U prvoj godini u okviru našeg programa za kapitalne investicije utrošili smo 66 miliona dolara. Masovnih otpuštanja nema. U suštini, zaposleni su sigurni - kaže u intervjuu za NIN gospodin Džon Gudiš, predsednik kompanije "US Still" iz Košica, koji je ovih dana po drugi put boravio u Srbiji.
      
       Šta ste zatekli u "Sartidu"?
       - U Košicama, sa operativne tačke gledišta, stanje opreme bilo je mnogo bolje nego što je to u "Sartidu". Oprema je bila spremna za rad. Što se tiče situacije ovde, biće potrebno na početku uložiti mnogo novca kako bi se započela proizvodnja. Ekonomski uslovi su dosta slični. U "Sartidu" već 10 do 15 godina proizvodnja opada, odnosno gotovo da je uopšte nema. A sama industrija ima dug od 1,7 milijardu dolara. Sličnu situaciju smo zatekli i u Košicama gde je dug bio 425 miliona dolara u startu, a takođe su imali i poreske obaveze koje nisu bile izmirene.
      
       U ovom trenutku, sigurno je da je proizvodnja čelika u čitavom svetu u krizi, pa i u Americi. Recesija je dovela do zatvaranja mnogih čeličana i otpuštanja velikog broja radnika. I u Zapadnoj Evropi beleže se slične promene. Zatvaraju se mnogi pogoni i sele na Istok. Zbog čega se to dešava?
       - Svi traže nova ekonomska područja za proizvodnju čelika, a danas se uveliko razmatra gde je najbolje proizvoditi određenu vrstu čelika. U slučaju našeg pogona u Košicama imamo situaciju gde nema nekih vodenih tokova u blizini i to nam nije prednost, s obzirom na to da je prevoz robe vodenim tokovima najjeftiniji, ali imamo prednost zato što se nalazimo blizu sirovina. Prednost pogona u Smederevu je upravo blizina vodenih tokova i to je ono što je bio razlog za opredeljenje. Oba ova pogona se nalaze između tržišta SAD i Zapadne Evrope s jedne strane, koja su zrela i sigurna i Istoka gde se ekonomske fluktuacije mnogo više osećaju, ali u nekom periodu od 10 do 15 godina sigurno je da su mogućnosti mnogo veće.
      
       Kada je reč o "Sartidu" u ovom trenutku, vi ste prilikom donošenja odluke o strateškom partnerstvu znali da u blizini ove fabrike nema sirovina. Istovremeno vam je svakako poznato u kakvom se stanju nalazi metaloprerađivački kompleks, ne samo u Srbiji nego u čitavom regionu. Za koga ćete vi ovde proizvoditi čelik i koliko će vam se ovaj posao isplatiti?
       - Što se tiče pogona u Košicama, tamo nemamo mnogo izbora. Znači, situacija je takva da sirovine možemo da uvozimo iz Ukrajine, Rusije, Češke ili Poljske. Što se Smedereva tiče, s obzirom na blizinu reke tu postoje mogućnosti za mnogo otvorenije tržište za uvoz sirovina. One mogu doći čak i iz Severne Amerike. Veći procenat proizvedenog čelika će biti za spoljno tržište. Ne znamo tačno koliko će proizvedenog materijala ostati u Jugoslaviji, ali je činjenica da će deo toga ostati ovde. Kada gledamo neki vremenski period pred nama, očekujemo da će trećina ostati ovde. Naravno, ta prilika za izvoz je dobra, zato što se na taj način, uvoz i izvoz dovode u neko stanje ravnoteže. Jugoslavija će, dakle, u tom trenutku biti izvoznik čelika.
      
       Da li onda vi procenjujete, da će metalski kompleks u Srbiji, poput "Crvene zastave", fabrike automobila koja je bila najveći potrošač "Sartidovih" proizvoda, poput MIN-a iz Niša ili "14. oktobra" iz Kruševca i drugih, imati šansu u nekoj budućnosti? Oni su u ovom trenutku čak u goroj situaciji nego i sam "Sartid".
       - Ne znam za te druge pogone, ne znam u kakvom su oni stanju. Znam samo ono što se tiče čeličana. Ako je "US Still" spreman da napravi stratešku investiciju u "Sartidu" i u Srbiji, to će sigurno otvoriti vrata i drugim investitorima. Što je jedna zemlja izdržljivija, što je više u žiži, što se više proslavi kvalitetom radne snage, nivoom obrazovanja, prilikama koje pruža za investiranje, to će veći broj stranaca doći.
       Za nas je Balkan veoma interesantno područje za narednih pet do 10 godina. Tu podrazumevamo jedan ekonomski razvoj, pre svega, u industriji čelika. To je jedan od osnovnih razloga što smo odlučili da ovde dođemo. Ova industrija ovde je komplementarna sa onom u Košicama. Naša budućnost na ovom tržištu je razlog što smo ovde.
      
       Nije li razlog jeftina radna snaga i želja da se dislocira takozvana prljava tehnologija?
       - Ovo je prvi put da čujem taj izraz prljava tehnologija. Ako dobro vodite svoju čeličanu, onda ti poslovi ne moraju da budu prljavi. Naša namera je da u ovoj zemlji dovedemo pogone na nivo sa evropskim standardima. Za to će nam, naravno, biti potrebno određeno vreme, zato što oprema koja sada postoji nije u skladu sa nekim od tih propisa.
       Pomenuli ste taj izraz jeftina radna snaga. Pretpostavljam da želite da i ja to ponovim. Neću vam to reći. U čeličani u SAD iste veličine kao ova, sa istim kapacitetom proizvodnje, mi bismo imali manje od
       2 000 zaposlenih, a ne 10 000 koliko ih ima ovde. Prosečna plata je, svakako, tamo veća, ali se to kompenzuje zato što ovde ima daleko više zaposlenih. Pomenuću samo i to da je u Americi radniku potrebno da bude u radnom odnosu najmanje 15 godina da bi stekao pravo na tri nedelje odmora, što se ovde u startu podrazumeva. Kada izračunate odmor koji takođe moramo uzeti u obzir, onda vidite da sve to drugačije izgleda nego na prvi pogled. Veoma bitan je i kvalitet radne snage.
      
       LJUBIŠA POPOVIĆ