NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Rizik prepoznavanja

Peti festival britanskog filma u Dvorani Kulturnog centra u Beogradu pokazao je da bi selekcija, umesto brojnih romantičnih komedija, ozbiljnije trebalo da zahvati i socijalnu komponentu, esencijalnu za ovu kinematografiju

      Uloga ovakvog tipa festivala u prvom redu bi trebalo da bude kvalitetna informacija o aktuelnim zbivanjima u jednoj od najznačajnijih evropskih kinematografija (na to nas upućuje i iscrpan, pregledno urađen katalog sa podacima o britanskoj filmskoj produkciji, nagradama i bioskopskoj mreži u proteklom veku). U tom kontekstu nije teško zaključiti da je predstavljanje zemlje koja godišnje proizvede između 80 i 100 igranih filmova sa svega sedam premijernih naslova-nedovoljno.
       U budućnosti od ovakve smotre treba očekivati znatno više, i to ne samo gledajući kvantitet, već i žanrovsku i tematsku raznovrsnost ponuđenih dela - nadajmo se da i toliko najavljivano "otvaranje prema svetu" neće ostati samo fraza ovdašnjih političara i "kulturnih radnika". Stoga treba naglasiti i neke propuste kada je reč o selekciji: teško je, naime, poverovati da britanska kinematografija nema boljih (i daleko boljih) filmova od ovde prikazanih "Ja bez tebe" ili "Fani i Elvis".
       Teško je poverovati da su, uprkos autorima kakvi su Majk Li ili Ken Louč, prave filmske vrednosti (što implicira udarni termin) izražene kroz sterilnu i konvencionalnu biografsku dramu "Ajris" Ričarda Ajra. (Učešće na Berlinskom festivalu, kao i "Oskar" za epizodnu mušku ulogu Džimu Brodbentu ne mogu biti dovoljno jemstvo kvaliteta - kao što se već nebrojeno puta do sada, u slučaju "Oskara" ili festivala A-kategorije, pokazalo.) Mislim da bi selekcija, istine radi, umesto brojnih "romantičnih komedija" ozbiljnije trebalo da zahvati i onu socijalnu komponentu, esencijalnu za britanski film. Pamtim da sam se povodom Loučovog "Zovem se Džo" setio one magistralne Andrićeve misli iz "Razgovora sa Gojom": "...proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari."
       Centralno mesto Petog festivala sigurno zauzima film "Krvava nedelja" Pola Gringrasa, nagrađen "Zlatnim medvedom" u Berlinu ove godine. Dosledno sprovedena dokumentaristička forma sugeriše gledaocu da Gringrasov film posmatra kao vernu rekonstrukciju tog 30. januara 1972, dana kada je padobranska jedinica britanske vojske izvršila masakr nad nenaoružanim demonstrantima u Londonderiju u Severnoj Irskoj.
       Kao i obično, težnja ka oživljavanju minulih epoha i sudbinskih datuma nosi sa sobom ogromnu dozu rizika: tako su i u "Krvavoj nedelji" psihologija likova i kompleksnost drame mahom zapostavljeni na račun što egzaktnijeg predstavljanja činjenica. Finalni deo filma, međutim, doprinosi da Gringrasov dokumentaristički manir zablista u punom sjaju.
       Iluzija sirovog dokumentarnog materijala, snimanog kamerom iz ruke, naizgled paradoksalno, uzdiže prizore masakra na univerzalan nivo sugerišući nam da u besmislenom teroru nad civilima prepoznamo bar deo vlastitog istorijskog iskustva. Susret sa "Krvavom nedeljom" na indirektan način vraća nas izvornom etičkom principu prepoznavanja sebe u drugima, a hit U2-a Sundadž, Blooddž Sundadž posle Gringrasovog filma otkriva se u svojoj punoj snazi. Zanimljivo je da i "Intimnost" Patrisa Šeroa (prikazan već na Festivalu autorskog filma, kao i u beogradskim bioskopima) pokušava da (pseudo)dokumentarizam izvede kao princip sopstvenog pripovedanja - u Šeroovom slučaju eksplicitnost, koja u nekim scenama film dovodi na granicu pornografije, zapravo na vešt način maskira i osavremenjuje jednu klasičnu ljubavnu priču (čije uzore možemo tražiti od "Kratkog susreta" Dejvida Lina, pa do Čehovljeve "Dame sa psetancetom").
       Na graničnom terenu između video-snimka i igranog materijala, između fikcije i mogućih činjenica, nastaje i "Smrtonosni prah" Kenija Glenana: to je priča o epidemiji antraksa u izbegličkom naselju u Glazgovu. Autor prikazuje epidemiju kao posledicu neonacističke zavere, anticipirajući tako mogući scenario, pa i političku realnost sadašnje Britanije. Izuzmemo li ga iz "vrućeg" političkog konteksta, "Smrtonosni prah" je izuzetno bledo, nezanimljivo ostvarenje u domenu filmova kataklizme. (Ovo me ponovo navodi na blasfemičnu "jugonostalgičarsku" tezu, bar kada je reč o filmu - koliko je samo "Variola vera" superiorno ostvarenje, bez obzira na skromne uslove u kojima je snimana.)
       "Noćna kupovina" Sola Mecštajna predstavlja najprijatnije otkriće ovogodišnje smotre britanskog filma. Reč je o sasvim atipičnoj komediji o četvoro mladih ljudi i njihovom suočavanju sa besmislom modernog života. Svesni da su samo "zupčanici" koji će 40-50 godina služiti nekom bezimenom sistemu proizvodnje i potrošnje, njih četvoro, kao i sam autor, pokušavaju ipak da iz neke iščašene, vedrije perspektive, kroz igru ispune prazninu vlastitog bitisanja. Pun originalnih likova i situacija, "Noćna kupovina" se iz sasvim drugačije vizure bavi istim problemima koje u aktuelnom britanskom filmu otvaraju rana, sumorno intonirana ostvarenja Denija Bojla ("Malo ubistvo među prijateljima", "Trainspotting"). Kao što Bojl pojam "normalnosti", pa i same stvarnosti kao socijalne kategorije, sagledava iz ugla beskompromisnog nihiliste, tako Mecštajn istim motivima prilazi sa stavom nepopravljivog optimiste (naravno, optimizam ovde nije isto što i slepilo za život). Po energiji koju emituje, "Noćna kupovina" je još jedan od autentičnih izdanaka i ekvivalenata britanske pop-muzike.
      
       SRĐAN VUČINIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu