NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Samo klanovi postoje

Nemamo kritiku i sve je svedeno na grupice od kojih svaki ima pod zaštitom nekoliko svojih umetnika i ništa van toga ne dolazi u obzir

      Nakon 14 godina "ćutanja" beogradski grafičar i slikar Dobri Stojanović (59) "progovorio" je sa 90 platna ispunivši Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu. Umetnik sa dvadesetak uglednih domaćih i inostranih nagrada kao stipendista Belgije i Španije usavršavao se u Briselu i Madridu, a njegova dela nalaze se u mnogim uglednim muzejima i kolekcijama, počev od beogradskog Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, preko Kraljevske biblioteke "Albert I" u Briselu, Muzeja lepih umetnosti u Liježu, Muzeja savremene umetnosti u Krakovu i istoimenih u Sevilji i Seulu, do Mastrihta i Tokija...
      
       Ugled ste stekli kao grafičar. Sad ste se, međutim, odlučili za slike i sa 90 slika ispunili ste Paviljon?
       - Grafici sam se okrenuo odmah po završetku studija. To je bio nužni izbor. Nisam imao gde da stanujem, ni gde da slikam. Ali, u Akademijinim grafičkim radionicama nisam nikome smetao. Jedini način i put da nastavim sa radom bio je posvetiti se grafici. Sad kad imam gde da spavam, konačno imam gde i da radim. Vratio sam se slikarstvu, naravno ne napuštajući grafiku.
      
       Ugledne nagrade, prestižne stipendije bile su dobar osnov da ostanete u inostranstvu, poput niza svojih kolega?
       - U Belgiji gde sam specijalizovao grafiku, bio sam oslobođen svake brige za egzistenciju, mogao sam potpuno da se posvetim radu. Ovde sam bio beskućnik, pa ipak nisam nikad razmišljao da ostanem u inostranstvu...
      
       Međunarodne nagrade obezbedile su vam, i bez pažnje domaćih selektora, put do važnih internacionalnih likovnih smotri?
       - Sve te nagrade bile su novčane ali od svake se moglo živeti po dva-tri meseca. Jesu mi otvarale put za dalju međunarodnu afirmaciju, ali ovde ni nakon dve decnije, koliko sam član ULUS-a, nisam dobio zvanje istaknutog umetnika. A nema ni obrazloženja zašto me Udruženje ignoriše. Nagrade i pozivi na ugledne izložbe u inostranstvu probudili su zavist i kod mnogih mojih dojučerašnjih prijatelja.
       U inostranstvu sam bio član međunarodnih žirija. Predavao sam grafiku u Liježu na Kraljevskoj akademiji. Držao predavanja u Madridu na Fakultetu lepih umetnosti o crtežu i boji. Moje znanje je i ovde moglo da bude iskorišćeno. Ali, ja po nekim nepoznatim kriterijumima nisam zaslužio za sve protekle decenije - koliko traje Grafički atelje u Narodnom muzeju - da imam svoje veče i predstavim neku od tehnika u grafici kojima se bavim.
      
       Mislite da našim umetnicima ugled koji imaju u inostranstvu - u zemlji šteti?
       - Bez obzira na reputaciju i ugled koji naši umetnici imaju u inostranstvu, to im ovde ništa ne donosi. Čak im, reklo bi se, i otežava. Ugled van zemlje je otežavajuća okolnost. Ima niz primera koji to potvrđuju.
       I ustanove koje su imale ugleda, s vremenom se srozavaju. Grafički kolektiv je imao izuzetan ugled i ovde i u inostranstvu dok ga je vodila Ana Čolak-Antić i kad je to nastavio Marko Popović. Njega su najurile netalentovane birokrate i postavili na čelo Galerije pristrasnu damu koja nema kriterijume.
       U poslednjih deset, dvadeset godina ne vidim nijednu značajnu i ozbiljnu izložbu, bilo našeg, bilo inostranog autora. Tako je po svim izlagačkim prostorima. Od uglednih galerija zbog nestručnog vođenja stvoreni su anonimni prostori.
       Nekada se istorija savremene, aktuelne umetnosti ispisivala i u Galeriji Doma omladine. Tad su o izlagačima odlučivali kompetentni saveti a Galeriju je vodila Kosara Kiti Stefanović. Danas se u tom prostoru tako "eksperimentiše" da je u Galeriji izlagano i ljudsko govno. Onda ne treba da čudi što umesto gužvi koje su punile Galeriju, hol, ulicu, u taj prostor danas zađu po dva posetioca sedmično.
      
       Mislite da je problem samo u te dve galerije?
       - To je opšta klima. U izlagačkoj politici je evidentna potpuna isključivost i vladavina klanova. Gogen je 1897. rekao da su kritičari merodavni ljudi i da utiču na umetnikovu sudbinu. To više nije tačno, jer mi nemamo kritiku i sve je svedeno na grupice i klanove od kojih svaki ima pod zaštitom po nekoliko svojih umetnika i ništa van tog izbora ne dolazi u obzir.
      
       Prepoznajete li ambicije Ministarstva kulture da popravi situaciju?
       - Ne vidim nikakav pomak. Ovu izložbu sam pripremao 14 godina i Ministarstvo mi je odbilo bilo kakvu pomoć. Tek kad sam se lično obratio ministru Lečiću, dobio sam pomoć od 30 000 dinara, a samo katalog košta devet hiljada maraka. Ni na nivou grada niko nije hteo da mi izađe u susret. Obraćao sam se Gorici Mojović, ali ona ni tokom dve, tri nedelje nije našla za mene ni dva minuta. Uredno me pozdravljala preko sekretarice.
      
       SAVO POPOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu