Iako su očekivanja ovdašnje publike u međuvremenu porasla, na muzičkom festivalu u Novom Sadu neće se pojaviti U2 ili Bjork, ali bi program trebalo da zadovolji svetske kriterijume

      Sezona muzičkih festivala na otvorenom je pred nama i sva je prilika da će se Petrovaradinska tvrđava naći na mapi letnjih destinacija evropske omladine. Pogađate, reč je o Egzitu. Pre nego što krenete da kolutate očima u neverici, navešćemo vam primer pravog preterivanja: u popularnom britanskom muzičkom časopisu Music, u jednom od poslednjih brojeva piše da je Egzit najveći muzički festival u istočnoj Evropi i da se ove godine očekuje milion posetilaca(!), a za naredni broj najavljuju detaljne informacije kako do njega stići iz Britanije.
       Jedna nemačka turistička agencija, specijalizovana za organizovanje provoda mladih, javila se ovih dana organizatorima Egzita sa namerom da uspostave saradnju (pri tom, nemaju veze sa našim gastarbajterima), a pored njih očekuju se i mladi Austrijanci, Nemci, Holanđani, Belgijanci, Norvežani, Danci koji su preko raznih omladinskih i kulturnih organizacija i medija saznali za ovaj festival. Njihovu znatiželju pobudila je ozbiljna kampanja Egzitovog tima, sastavljenog od mlađih Novosađana, mahom studenata (prosek godina u organizacionom jezgru je 23), koji su prošle godine pokazali veliku veštinu u rukovođenju festivalskim poslovima, ali i muzičari koji su gostovali na Egzitu, a potom u njihovim medijima govorili o utiscima iz Novog Sada. A oni su, ukratko, na drugom kraju klatna od utisaka o nama koje su pre toga mogli da steknu iz medija.
       Roni Sajz, jedna od najvećih zvezda prošlog Egzita, pre neki dan je na prvom programu Bi-Bi-Sija pričao kako se odlično proveo na novosadskom festivalu, i da je publika bila vrlo "emotivna".
       "Na toj tvrđavi stvorena je slika kao da smo mi zemlja neverovatnih građanskih sloboda", kaže Srđan-Điđi Marković, direktor muzičkog programa i glavni Egzitov buker iz Londona. "Nije bilo ni najmanjih izliva nezadovoljstva ili agresije, a policija se ponašala inteligentno." Điđi Marković je svoje dugogodišnje iskustvo filmskog producenta u Njujorku i značajne veze sa diskografskim kućama, koje je stekao baveći se muzičkom distribucijom, spojio sa željom da u Srbiji organizuje festival po ugledu na jedan britanski koji se održava u Glastonberiju, ako ne po obimu (jer tamo svakog časa možete da naletite na Bouvija), ono po atmosferi koja je vrlo "hipi". Prilika mu se ubrzo ukazala, kada se posredstvom G17+ (koji su bili glavna logistička podrška prošlogodišnjeg festivala u Novom Sadu) povezao sa organizatorima Egzita. Prošlogodišnji muzički program u najvećoj meri zavisio je od njegove veštine pregovaranja sa velikim agentima, a slično je i ovaj put.
      
       Više "gitara"
       Iako su očekivanja ovdašnje publike u međuvremenu porasla, pa se i u ozbiljnijim muzičkim krugovima priča o dolasku U2 ili Bjork na ovogodišnji Egzit, mogućnosti (a i želje) organizatora su drugačije. Imena muzičara i grupa koje će nastupiti još se drže u strogoj tajnosti, pošto su pregovori u toku, ali pre treba očekivati zvezde ranga Asian dub foundation nego Red hot chili papers, mada i cena ovih prvih dostiže sto hiljada maraka. Organizatori, međutim, nisu skloni megazvezdama ne samo iz novčanih razloga, već i zato što se ne uklapaju u njihovu sadašnju koncepciju da predstavljaju manje bendove, koji imaju uzlaznu poziciju na trenutnoj svetskoj muzičkoj sceni.
       "Kad bismo doveli Stinga, on bi progutao ceo festival. Naš cilj je da promovišemo atmosferu pre svega, neke nove vrednosti zajedničkog života, kao i nove, kvalitetne bendove. Biramo muzičare koji su na prvom mestu umetnici, od kojih očekujemo da nam nešto kažu, a ne one koji su kontrolisani od velikih korporacija, pa dođu, odsviraju tri pesme i nateraju nas da kupimo patike njihovih sponzora. Neki od najinteresantnijih gostiju prošlogodišnjeg Egzita, Banko de Gaja, Toni Alan, Roni Sajz, Maks Romeo, pored toga što su odlični muzičari, jesu i borci za ljudska prava i imaju bogato decenijsko iskustvo na raznim kontinentima", objašnjava Srđan Marković. Banko de Gaja je kao veliku prednost Egzita isticao to što se na tvrđavi nisu vijorile zastave "Koka-Kole" ili "Laki strajka", neizbežne na većini sličnih festivala u Evropi i Americi.
       Promena na Egzitu ipak će biti. U muzičkom delu, to znači veće prisustvo "gitara", džeza, regea, hip-hopa, njorld music, u odnosu na prošlu godinu. Elektronske muzike biće u obilju i ovaj put na jednoj od dve velike bine, jer je di-džejeve najlakše (i najjeftinije) dovesti. Tu će se smenjivati njih pedesetak, a treba očekivati najveće Ibica-MTV-Love parade zvezde, poput Dejvida Moralesa i Erika Morilja.
       Pošto se na festivalu očekuje duplo više posetilaca (procene su da je prošle godine kroz Petrovaradinsku tvrđavu prošlo dvesta hiljada ljudi), prostori na tvrđavi su prošireni, tako da mogu da prime dodatnih trideset hiljada.
       Prateći programi su ozbiljnije zamišljeni. "Pozorišnom programu posvetili smo posebnu pažnju ove godine, zbog stanja u SNP-u i kulturi uopšte. Neizvesno je i da li će se ove godine održati Budva grad teatar, pa bi naš program mogao biti nekakva zamena budvanskog festivala. Pozvane su i predstave iz Hrvatske i Slovenije, a planira se i Egzitova produkcija jedne predstave sa glumcima iz bivše Jugoslavije", kaže Dušan Kovačević, predsednik udruženja Egzita.
       U organizaciju akademskog programa, koji je bio nezapažen prošle godine, uključila se novosadska produkcijska grupa Urbans, a na razne načine će učestvovati i SNP, Studentska unija Srbije, ESIB, Jazas, Kuda.org, Emprone... "Svesni smo da Egzit mora da odigra katalizatorsku ulogu u društvu i da iskoristi ogroman publicitet da promoviše i druge organizacije sa kojima se prepoznaje po senzibilitetu", objašnjava Kovačević.
      
       Cena-sitnica
       Ali šta uopšte može da privuče nekog evropskog klinca, pred kojim je obilje izbora za muzička dešavanja u toku leta, da se uputi ka Novom Sadu?
       Možda neobično dugo trajanje festivala - dok slične manifestacije u Evropi i Americi traju obično tri-četiri dana, organizatori su uspeli da sprovedu zamisao o dužem festivalu, koji bi imao značajnog uticaja na obnavljanje muzičke scene u Jugoslaviji i priključivanje svetskim tokovima.
       Možda će, ipak, na odziv stranaca najviše uticati cena ulaznica, koju bi na sličnim ali duplo kraćim festivalima od Mađarske do Velike Britanije, platili od 60 do 150 evra, dok je na Egzitu 25 evra. Ceo prošlogodišnji festival je inače koštao nešto više od milion maraka, što je bar pet puta manje od novca koji se izdvaja za sličan festival u Budimpešti, na primer. Za razliku od muzičkih događaja tog tipa u svetu, koja uglavnom pokrivaju sredstva velikih sponzora, u slučaju Egzita troškovi se nadoknađuju uglavnom od prodaje ulaznica, jer domaći sponzori ne mogu da izdvoje ni približno potrebama ovakvog festivala.
       Jedan od problema u ovogodišnjoj organizaciji Egzita jeste i što su posle 11. septembra skočile cene nastupa bendova, a veliki sponzori nisu raspoloženi da rizikuju na nesigurnim tržištima. Kovačević, međutim, kaže da ove godine postoji još veće interesovanje državnih institucija za održavanje Egzita, koje su izgleda shvatile da ovaj festival prevazilazi lokalni značaj. Neke agencije čak procenjuju da je to trenutno najbolji srpski izvozni proizvod. Pošto je izvestan broj uticajnih medijskih kuća iz sveta pokazao interesovanje da dođu, Egzit bi mogao biti jedini događaj u toku leta koji bi pružio drugačiju sliku o Srbiji od one koju oblikuje Hag.
      
       ANA OTAŠEVIĆ