Da bi se napravila nova stalna postavka, Narodni muzej mora najpre da se sredi spolja i unutra, a potom da se nađe stručnjak kakvog ovde nema, koji bi posetiocima predstavio blago ravno velikim evropskim muzejima

      Od nacionalnih institucija u Srbiji odmah posle Pravoslavne crkve i Akademije nauka, po značaju dolazi Narodni muzej u Beogradu, tvrdi akademik Nikola Tasić, direktor Narodnog muzeja.
       Prolazniku koga je put naveo uz ovo zdanje (podignuto 1903. i dograđeno 1933) - u kojem se Muzej nalazi od 1952, međutim, na glavu može da padne list (doduše ne bilo kakav, već akantusov od cementnog maltera) ili keramička pločica sa fasade. Zaleti li se neko gladan kulture na monumentalni, reprezentativni glavni ulaz u Muzej s Trga Republike - impresivno mermerno stepenište, koje sledi iza dvoja vrata, nigde ga neće dovesti. Udariće u sanduke i ormare, upašće u skladište - depo koji se nalazi već na prvom odmorištu ovog otmenog stepeništa. Tu je i "separe" u kojem čistačice za vreme pauze doručkuju... Sve ponajviše, tu iza glavnih vrata, liči na ropotarnicu. Već decenijama.
      
       Tuga i opomena
       Iza sporednog, ali zvaničnog ulaza u izložbene prostorije (iz Vasine) takođe prilično sumorna slika. Atrijum bez vitrina i arheološke postavke. Tek nekoliko skulptura iz rimskog perioda (ne kapitalni nalazi) i Meštrović. (Beograd ima najvredniju kolekciju Meštrovićevih skulptura i to iz njegovog najkreativnijeg perioda. Ta dela je izlagao i u čuvenoj Tejt galeriji. Ali se iz izloženog ne stiče utisak o njegovom značaju.)
       Na gornjim spratovima, slično. Tamo, neki od danas retkih posetilaca neće naići na jednog od najboljih Tintoreta, Direra, Degaa, Renoara, Rodena - na francuske impresioniste... Sve je to već poduže u depoima i nedostupno javnosti. Istina, u polumraku drugog sprata od svetski značajnih remek-dela dočekaće ih Majolova "Mediteranka", neobezbeđena, degradirana postavkom. To izuzetno važno delo u razvoju moderne evropske skulpture i zbog uticaja na našu, s ponosom (u bronzi) stoji na nekoliko trgova po gradovima južne Francuske a u haškom Muzeju moderne umetnosti, samo, usred sale.
       Na drugom spratu Muzeja je i ubedljivo najbolja izložbena sala u gradu. Prokišnjava...
       Sve je u neskladu s "misijom Muzeja koja je jasna i koja je stara 158 godina" na koju ukazuje akademik Tasić. A, značaj Narodnog muzeja je, kako on kaže, ne samo da brine o umetničkim predmetima, da ih konzervira i restaurira, izlaže - već da prezentuje i reprezentuje našu kulturu u zemlji a naročito u inostranstvu.
       Nekad su izložbe Narodnog muzeja gostovale u londonskom Britiš muzeju, Pragu, Moskvi, Berlinu, Štutgartu, Beču, Parizu... Imale su zavidan publicitet i odjek koji je odgovarao renomeu kuće.
       U Narodnom muzeju su gostovale (nekad) reprezentativne izložbe iz Drezdena, Venecije, Ermitaža i Tretjakovske galerije. Prikazivalo se "Zlato Skita" (1977) iz muzejskih riznica SSSR-a. Izložba "Antičkih mozaika (73 komada) i umetničkog blaga Tunisa" održana je (1973) pod visokim pokroviteljstvom Tita i Burgibe. Prag je prikazao (1971) iz svoje Narodne galerije umetnost "Od Delakroa do Pikasa", a Državni muzej iz Berlina (1970) umetnost Kopta sa 210 eksponata.
       Izuzmu li se gužve koje tradicionalno prate smotre arheološkog filma (kad u Atrijum sa 299 mesta uđe i više od 500 posetilaca) o dobroj poseti može samo da se lamentira.
       Onaj ko nema, za ovaj teren karakteristično, pamćenje od 45 minuta, setiće se i 1983. Tada je u Narodnom mjzeju gostovala (septembar - novembar) zbirka dr Armanda Hamera, zaista atipičnog Amerikanca koji je još 1920. izgladneloj Rusiji slao pomoć u hrani. Njegovi "Majstori svetskog slikarstva" predstavili su Beogradu 101 biser među kojima dela Direra, Rafaela, Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Tijepola, Goje, Žerikoa, Koroa, Pikasa... Zbog navale Muzej je za publiku zatvarao vrata tek u ponoć! Vera Ristić, kustos Narodnog muzeja u penziji se seća kako je zbog velikog interesa za izložbu "vladala prava ludnica" i kako se "ulazilo preko veze".
       Slično je bilo kad je iz Holandije došla izložba Vinsenta van Goga (1966) sa 83 slike. Gužva je bila i (1967) kad je predstavljen arheološki materijal Lepenskog vira, a atraktivnosti izložbe je doprinela i postavka: veštački potoci, skulpture delom zaronjene u vodu...
      
       Povratak na glavni ulaz
       I, uvek se hiljade ljudi tiskalo u dugim redovima pred ulazom u Vasinoj ulici. Glavni ulaz, onaj reprezentativni je samo jednom bio otvoren za publiku i to (1955) u vreme održavanja izložbe iz bečkog Umetničko-istorijskog muzeja, remek-dela mletačkog slikarstva i vajarstva "Od Ticijana do Tijepola".
       - Zaista je apsurdno da se u Muzej ulazi iz Vasine i čudim se onima koji su ovde radili da ništa nisu preduzeli da se otvori ulaz s Trga Republike, kaže Nikola Tasić i ističe da će se to, izvesno, promeniti: "To je već raščišćeno na Upravnom odboru."
       Otvaranje glavnog ulaza Muzeja za publiku, po Tasićevim rečima, nije sporno ali podrazumeva značajnu reorganizaciju prostora. Naime, iz partera treba premestiti biblioteku, ukinuti hodnike, hodničiće i predsoblja i revitalizovati "veličanstveni izložbeni prostor gde je nekad izlagana skulptura".
       Kakav je (ne)srazmer između onog što je Muzej bio i što je danas, između njegove misije i stvarnog stanja?
       - Muzej je - kako naglašava akademik Tasić - trenutno u izuzetno važnom periodu za njegovu istoriju, često teatralno kažemo "prelomni period". Ali, u suštini je baš tako, jer politika njegovog daljeg razvoja upravo zavisi od onog što će se dogoditi ove i iduće godine. Imam osećaj da razumevanje za Muzej postoji.
       Ali, kako kaže Tasić "naravno najviše deklarativno" i "neke stvari se pomeraju, ali kao i sve kod nas - sporo". Kaže da je "čovek s velikim iskustvom" i "da sve što je brzo to je i kuso" te da nije ni mislio da dolazak jednog čoveka može da napravi "revolucionarne pomake" - ipak "sve ide sporije nego što sam očekivao".
      
       Ništa bez tendera
       Po rečima direktora Narodnog muzeja stalna postavka bi mogla da se vrati za mesec dana, da se postave stare vitrine, ali to bi značilo vratiti se dve decenije unazad. To bi značilo upustiti se i u veliki rizik, jer dela ne bi bila adekvatno obezbeđena: protivpožarna zaštita je loša, loša je i služba bezbednosti.
       - Prvo morate da doterate mladu, kaže Tasić. A, to će reći: sanirati zgradu. Po njegovim rečima za mesec dana kreće popravka krova, od novca obezbeđenog iz republičkog budžeta. Fasadu, jer zgrada je zaštićena kao spomenik kulture od izuzetne važnosti, mora da sanira Grad. Kreće se s raščišćavanjem. To podrazumeva i reorganizaciju prostora da bi se aktivirao glavni ulaz, spojila dva dela zgrade sada presečena bibliotekom, readaptaciju depoa - trezora negdašnje banke čime će se "dobiti još malo vazduha za sledeće dve, tri godine". Ali, i poziv onima koji u Muzeju čuvaju svoje blago da ga preuzmu. To se, pre svega, odnosi na Pravoslavnu crkvu. Do kraja godine "mlada" bi morala da bude reanimirana, uključujući tu i protivpožarnu zaštitu i savremen sistem obezbeđenja, zaštite umetničkih dela.
       Ali, tu se priča ne završava.
       - Da bismo došli do nove stalne postavke kakve su danas u muzejima Holandije, Nemačke, po Evropi, moramo - insistira Tasić - da nađemo i stručnjake koji su u stanju da to realizuju. Kod nas, nažalost, nema takvih ljudi koji se profesionalno bave multimedijalnom, modernom, savremenom postavkom. Ovde se obično angažuje arhitekta koji "aranžira" dela. To može biti dobro i prihvatljivo za našu sredinu, ali to nije za 21. vek.
      
       Generalnaproba 10. maja
       Dakle, kad "mlada bude doterana", ili možda - s obzirom na starost zdanja - kad starica bude reanimirana, biće raspisan konkurs ili, kako kaže Tasić "tender" kako bi se došlo do stručnjaka koji će kreirati idejno rešenje nove stalne postavke Narodnog muzeja. A do tada, neprocenjivo blago ("mi imamo eksponate kakve nemaju ni Prado, ni Luvr, ni Metropoliten") i s istorijskog, i kulturnog i estetskog stanovišta ostaje u mraku depoa.
       Istina, pri Ministarstvu kulture Srbije već je formiran konsultantski tim u kojem je i Čeh Laufer koji je sproveo određene "uspešne i aktuelne" reforme u nekoliko (Bukurešt) muzeja. Kadrovi su, takođe, deo reforme Muzeja, pa je s mladima već počela da radi Milena Dragićević-Šešić.
       Generalna proba za mnoge želje, zamisli, da ne kažemo venčanice (za "mladu") biće kroz dve nedelje, 10. maja. Za taj datum, kako nam ekskluzivno poverava akademik Nikola Tasić, direktor Narodnog muzeja, zakazana je izložba (njom će biti obeleženo 158 godina Muzeja i Uneskov Dan muzeja) koja će predstaviti najvrednija dela iz depoa ove kuće. Najvrednije i najznačajnije blago Narodnog muzeja treba ne samo da skrene pažnju na značaj Narodnog muzeja već da privuče i potencijalne donatore ("ne možemo da se oslonimo samo na vladu i republički budžet"), jer biće izloženi samo "eht komadi" od Lepenskog vira do francuskih impresionista.
      
       SAVO POPOVIĆ
      
      

Od 1952. - tačno pet decenija, Narodni muzej je u zdanju negdašnje banke na Trgu Republike. Od 1948. do 1952. bio je smešten u zdanju (nekadašnje "Berze") u kojem je danas Etnografski muzej. Pre "Berze" i dok je nosio ime kneza Pavla bio je u bivšem Novom dvoru (danas Predsedništvo Srbije) i to od 1935. (za publiku otvoren od 1936). U Dvor se uselio iz kuće Raše Miloševića (vila sa parterom i spratom u Kneza Miloša 58) gde je "stanovao" od 1922. U vreme austrougarske okupacije i neposredno posle Prvog svetskog rata muzejske dragocenosti su bile pohranjene u zgradi Vračarske banke (ugao Kneza Miloša i Kralja Milana, zgrada u kojoj je u prizemlju danas apoteka). Više ne postoji kuća Stevče Mihailovića na uglu Miloševe i Birčaninove gde je Muzej bio od 1898. Pre je bio u privatnoj kući kapetana Miše Anastasijevića i kući braće Veličković na Kraljevskom trgu (danas Studentski). Deo zbirki je tu ostao do početka Prvog svetskog rata a od 1892. Početak je bio u Popečiteljstvu prosveštenija i Kapetan Mišinom zdanju na Velikoj pijaci (Studentski trg).