Šta je Buš poručio Koštunici i zašto se čine masovni zločini

      Kao u zlatno doba nesvrstavanja, najviše domaće političke ličnosti razmilele su se po svetu, da bi nas približile Evropi. Svuda dobijaju nepodeljenu podršku za reformski kurs i demokratske pomake, stavlja im se u izgled i materijalna potpora, samo, treba li reći, Zapad lako obećava, teško daje i sklon je da zacepi sa uslovima. Keša nema.
       Broz je dobijao keš, zato što su se tada Amerikanci plašili Rusa. Onda je pao Berlinski zid, strah nestao, a nama je ostao Brozov dug.
       Pošto Bin Laden još nije uhvaćen, Zapadu bi pod protektoratom Sjedinjenih Država zasad bilo dovoljno da dvadeset i četiri optužena Srbina stignu u Hag u paketu, na čelu s predsednikom Srbije Milutinovićem, čiji predsednički imunitet međunarodna zajednica ne priznaje. Ukoliko bi se roba isporučila odmah, pre nego što međunarodna zajednica izgubi strpljenje, bilo bi i keša. Rešenje potpisuje Kolin Pauel.
       Razume se da je svet tradicionalno učtiv. Povodom državnog praznika, Dana ustavnosti SRJ, predsedniku Koštunici stigle su čestitke od najmoćnijih svetskih lidera, s najtoplijim željama. Predsednik SAD Džordž Buš uneo je čak i jednu novinu u međunarodni protokolarni saobraćaj u svojoj iznijansiranoj čestitki: malo čestita, malo preti!
       Buš kaže da ceni korake koje je Jugoslavija nedavno preduzela da bi ispunila svoje međunarodne obaveze prema Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, ali je za nastavak puta u evropske integracije, dodaje američki predsednik, od suštinskog značaja puna saradnja Jugoslavije s Tribunalom, s Koštunicom u prvim redovima saradnje!
       Uz najbolje želje, vaš Džordž Dž. Buš mlađi.
      
       ***
      
       Kad je Bog zapovedio Ne ubij!, nauka o čoveku, koja izučava ljudsku prirodu, nije bila razvijena. Problem ljudske prirode dugo se nije postavljao, mada je već sam Bog znao, samim tim što je izrekao tu zapovest, koliko je čovek sklon zlodelima. I od tada se gotovo ništa nije promenilo, tako da je mladić koji je ovih dana u Nemačkoj ubio sedamnaest nevinih ljudi, postupio isto onako kako bi postupio i naš daleki primitivni predak. Mladić je želeo da se osveti zato što su ga izbacili iz škole i osveta je mogla da bude jedino smrt, zato što je, kao i praistorijski čovek, verovao da je samo potpuno uništenje drugoga dovoljan revanš za uvredu koja mu je učinjena. To što je na kraju i sebe ubio, posledica je preterane agresivnosti koju je na kraju s drugih pomerio k sebi. Uz to je, kaže nauka, sopstvena smrt nepredstavljiva, tako da je mladić mogao da uživa u osveti, iako je znao da će ubrzo i sam biti mrtav.
       Ako je pobio tolike ljude i na kraju se ubio da bi postao slavan, kako svedoči jedna njegova drugarica, onda je to zato što nesvesno nije verovao da će ikada biti mrtav. Čovek nema sposobnost da sebe sebi predstavi mrtvim, iako racionalno zna da je jednoga dana kraj neizbežan.
       Moglo bi se, dakle, zaključiti da je nesuđeni maturant iz Erfurta postao masovni ubica, zatim i samoubica, zato što su se u njemu razbuktali primitivni ubilački impulsi prisutni i danas u svakom nedovoljno civilizovanom čoveku koji takve svoje impulse nije u stanju da preobrazi i oplemeni, za razliku od civilizovanog čoveka koji u tome uglavnom uspeva.
       Uprkos svemu, dakle, s ljudskom prirodom valja biti oprezan. Ne preporučuje se preveliki optimizam: masovnih ubistava je uvek bilo i uvek će ih biti, jer to izvire upravo iz onoga o čemu sada govorimo, iz ljudske prirode, a nema dokaza da se ona menja, od Postanja do danas.
       Istorija je stvarana silama svetla i silama tame, s tim što se čini da su ove druge sile nadvladavale, tako da se može reći da je ljudska povest zbir manjih ili većih zločina, a njene najupadljivije tačke su krvavi ratovi i u prošlosti i u sadašnjosti.
       Rat i nastaje tako što se jakim pojedincima, koji imaju moć i sledbenike, pričini da mogu nekažnjeno da ostvare svoje najskrivenije ubilačke fantazije, koje u nekom obliku postoje u svim ljudima, ali se u pravom obliku ispolje tek kod pojedinaca kakvi su Aleksandar Makedonski, Napoleon, Hitler, itd. Takvi ljudi imaju fanatične sledbenike zato što je u grupi uvek lakše ostvariti sve ono što im je kao pojedincima zabranjeno, to jest, pustiti na volju destruktivnim nagonima.
       Povodom mladića iz Erfurta, naša malenkost je u granicama svojih skromnih mogućnosti istraživala i pojavu samoubilačkih postupaka u ime takozvanih ideala, težnji za osvetom ili za besmrtnošću. Mladi Palestinci, mladići i devojke, samoubilački se žrtvuju čineći masovne zločine s uverenjem da čine nešto zbog čega će biti nagrađeni u nekom drugom, boljem životu. Njihov idealizam je, međutim, jalov, jer je idealizam, za razliku od zdravih ideala, uvek izazvan pogrešnom percepcijom, preuveličavanjem i pridavanjem preteranih osobina nečemu što zapravo i ne postoji.
       Idealizam je sazdan na iluzijama.
       Krv pada uzalud.
       Hoću da kažem, našu (ljudsku) prirodu moramo prvo prepoznati, zatim je kontrolisati i oplemeniti, pa tek onda voleti.
       To bi bilo dovoljno.
      
       Milivoje Glišić