Sećanje

      Rođen sam i odrastao u Despotovu, selu koje je, kao i Zrenjanin, menjalo naziv (Szent-Ivan/Sentivan, Despot sv. Ivan i Vasiljevo) pre sadašnjeg imena. Već te promene naziva kazuju ko je gospodario tim krajevima. Ovde iznosim neka sećanja iz 1944. i 1945. godine kada sam imao sedam, osam godina.
       U selu od oko 2000 stanovnika živelo je manje od 10 odsto Nemaca. Bili su to uglavnom siromašni Nemci koji su skupa s našom sirotinjom obično radili u Torži (danas Savino Selo) kod svojih bogatih zemljaka, zemljoposednika. Despotovo i Savino Selo razdvaja nešto više od 5 km. Od moje bliže familije, u Drugom svetskom ratu, stradali su Ana Igić (partizanka koju su ustaše zaklale u Sremu), njen brat Uglješa (vodi se kao nestao) i moj brat od tetke koji je poginuo, a otac mi je proveo četiri godine na prisilnom radu u Nemačkoj. Njegov povratak je za mene bio neopisivo radostan događaj. Kada sam mu ispričao o svojim patnjama što su nam Nemci odveli čilaša, Lacija, i uzeli kola prilikom bežanja pred Crvenom armijom, on me je utešio tako što je za nekoliko dana na vašaru u Bijeljini kupio mladog žerava, Bibora. Uskoro smo išli kolima na nemački salaš prema Ravnom Selu. Tu sam video nešto što me i danas uznemirava. Na zemlji, ispred hale za poljoprivredne mašine, ležalo je četiri, pet leševa pokrivenih čaršafima. To su bili Nemci koji su te noći umrli. Oni su bili na prisilnom radu, radili su teške poljoprivredne poslove, sigurno su slabo hranjeni i razne bolesti su harale logorom.
       Cilj naše posete je bio da otac odavde izvede dva radnika koji bi nam “pomagali u žetvenim poslovima”. Dobili smo dve Nemice koje nisu bile iz našeg sela. Obe su izgledale iscrpljeno, a starija je bila bolesna od malarije. Kod kuće smo ih hranili, a bolesnici nabavili lekove od našeg lekara, dr Arkadija Zajčeva. Tada sam saznao da napadi groznice, visoke temperature i znojenja kod malarije dolaze u tačno predvidivim intervalima. Kada su se oporavile, vratile su se u logor i uskoro su, kako je meni bilo rečeno, krenule za Nemačku.
       Vremenom sam taj gest humanosti mojih roditelja skoro zaboravio, ali sam se Lacike sa žaljenjem često sećao, jer me je na njega podsećala velika fotografija (slikali su me na tom konju kada mi je bilo četri, pet godina) koja je visila na zidu moje sobe kada sam živeo u Despotovu, Somboru i Tuzli. U Tuzli je ta slika nestala, skupa sa svim predmetima iz stana, nakon što sam, par dana pre napada muslimanskih snaga na JNA, napustio grad. Kada sam te 1992. godine počeo svoj izbeglički život, shvatih da je Laci spasao nekoliko života vukući kola prema Austriji s nemačkim izbeglicama. Zahvaljujući konfiskovanim konjima Sentivanaca, svi Nemci iz sela, koji su želeli, pobegli su ispred Rusa. U selu su ostali samo oni koji nisu bili otvoreni saradnici Hitlera ili su bili u mešanim brakovima, a mnogi od njih pedesetih godina napuštaju selo. Tako je Hendrik sa svojima otišao u Nemačku, a Fridrih sa mnogobrojnom porodicom u Australiju.
       Evo još jednog neprijatnog događaja iz tog perioda. U pomenuto selo, Toržu, došli su partizani, verovatno neka jedinica iz Slavonije. Moja pokojna sestra Beba je tu radila kao bolničarka. Pored Torže, prema Sentivanu, postoji kanal s dva mosta, od kojih je jedan železnički. Bojeći se pljačke napuštenih nemačkih kuća pre dolaska kolonista, partizani su organizovali straže oko čitavog sela, a posebno su kontrolisali prelaze preko kanala. Sirotinja iz mog sela je sigurno želela da se domogne nekog vrednog predmeta iz domaćinstva ili alatke za obradu zemlje, ali je to bilo zabranjeno. (U selima gde je srpsko stanovništvo bilo mešano s bogatijim Nemcima krađe su bile gotovo redovne i iz tog perioda datira naziv za takvu pljačku - “Hitler-vašar”.). Mariška i njen muž, siromašni Cigani iz Sentivana, dođu u Toržu, iz napuštenih kuća uzmu neke tekstilne predmete, omotaju ih oko sebe i krenu kući. Straža na mostu osujeti njihovu nameru. Komandant ili preki sud naredi da se lopovi streljaju i ta je naredba odmah izvršena.
       Dok je otac bio u Nemačkoj, sa majkom sam obišao gotovo sve salaše bogatih Nemaca u Torži, jer smo preko leta konjskom zapregom nosili ručak Sentivancima koji su radili za vršalicom, a zimi i u proleće smo tamo menjali šećer (koji mi je kao detetu sledovao) za mast. Mast je bila crvena, jer to su bili otpaci koji se dobijaju prilikom barenja krvavica, džigernjača i švargli ili pečenjem kobasica. Majka me je uvek sa sobom vodila, jer sam voleo da se vozim na kolima, a s divljenjem sam gledao to bogato selo, njihove velike i lepe kuće, šarene bašte i široke ulice. Kada sam čuo da su ubili Marišku, tu mladu, prijatnu i zgodnu ženu koja je stanovala blizu nas, zgadila mi se Torža. I danas nerado tuda prolazim, jer se sećam naše bede, Mariške i umrlog ranjenika koga su iznosili iz bolnice baš pri jednoj od poseta mojoj sestri. Mnogo godina kasnije, radio sam kao lekar u susednom rusinskom selu, Kucuri, a samo sam jednom posetio Savino Selo kad me je njihov lekar pozvao na konsultaciju. Nemačke kuće su u Torži danas oronule i mahom zapuštene, jer se novi žitelji - koji su uglavnom došli iz Crne Gore - teško privikavaju na ravničarski život. Čuo sam da je crkva u Torži posle rata bila pretvorena u magacin, njihovo groblje je delilo tužnu sudbinu nemačkih grobalja širom Vojvodine. Zato se nelagodno osećam u svim selima Vojvodine gde su živeli Nemci, a pogotovo u onim u koja su me moji vodili pred sam kraj rata (Parabuć/Ratkovo, Šove/Ravno, Ker/Pašićevo). Ne znam ko je sve za gruba pomeranja naroda kriv, ali i moj je narod i paćenik i krivac.
       U Americi slušam da se kosovski Albanci (oslobodioci ili bivši teroristi, zavisi odakle se gleda) sada revanširaju Srbima za zločine koje su im ovi počinili pre i za vreme bombardovanja Jugoslavije. Amerikanci i njihovi saveznici se revanširaju teroristima - koji su mahom iz Saudijske Arabije i Jemena - tako što su okupirali Avganistan, zemlju koja štiti i podstiče teroriste, a Izraelci se još drastičnije revanširaju palestinskim teroristima/borcima otpora. Pitam se da li su svi Rusi, Srbi, Cigani, Jevreji, i drugi stradalnici za vreme rata s Nemcima mogli imati snage da se nakon oslobođenja Vojvodine odupru zovu za revanš? Verovatno su i Česi, Slovaci, Hrvati i mnogi drugi narodi takođe grešili jer su se, onda ili danas, za nešto revanširali. Očigledno, čovek nije savršeno biće, a čovečanstvo još uvek čeka na ideju koja bi nas uputila kako se dolazi do trajnog mira.
      
       DR RAJKO IGIć,
       Čikago, Ilinois, SAD