Dao sam oprost

      Eleonora Jost je ostala sama i poslali su je u logor. Mnogi Nemci koji su preživeli te logore u Banatu, napisali su knjige i izveštaje o njima. Pročitao sam ih na desetine. Sa koncentracionim logorima koje su Nemci organizovali širom Evrope, a koje sam iskusio na svojoj koži, ne mogu da se uporede, ali... Počeću citatom Vendelina Grubera koji je kao katolički sveštenik delovao u tim logorima i u knjizi sa naslovom “U kandžama crvenog zmaja” objavio svoje dnevničke beleške u proleće 1946. godine iz logora Gakovo:
       “U sobama seoskih kuća od po dvadesetak kvadratnih metara nabijeno je do tridesetoro ljudi koji su jedni drugima postali prava muka... Komandant logora je zbog sitnica bezobzirno tukao ljude koji su popadali od gladi. Ako bi bili uhvaćeni da prose, usledilo bi streljanje. Kraj drumova stajali su dudovi, ali ako bi u toku leta neko pokušavao da pokupi plodove sa zemlje, vezivali bi ga za stablo i tukli. Videlo se da žele da nas istrebe. Tukli su decu sve dok im krv ne bi potekla iz usta i kroz nos. Zatvaranje u podrum bila je redovna pojava. U toku maja je izbio tifus. Pošto nije bilo sredstava za higijenu, niju čudo što je gamadi bilo na sve strane. Tada je umiralo po četrdeset ili pedeset osoba dnevno. Mrtve bi bacali u masovne grobnice za po pet stotina do sedam stotina leševa...”
       Gospođa Jost je takođe bila u Gakovu i u logoru Molidorfu i pričala mi:
       “Ja sam bila u logoru za nesposobne za rad, dete isuviše malo za poljske radove... Morali smo rano da ustajemo i bilo je strahovito dosadno. Šta smo mogli da radimo? Kao deca smo se svejedno nekako zabavljali. U Molidorfu smo tek svaki četvrti ili peti dan dobijali nešto za jelo. To je bilo novembra 1945. godine. A zatim je počela epidemija pegavca, ja sam jedna od prvih koji su se razboleli, pa dizenterija, zatim je došla malarija, pa skorbut...”
       “Ko vas je čuvao?”
       “Niko. Bilo je stražara, ali izvan sela. Nismo imali kuda da bežimo. Mi smo bili u kućama iz kojih su izbačeni seljaci.”
       “Deca i starci?”
       “Deca i starci. Bilo je zabranjeno da ložimo. A nije bilo ni čime da se loži, nismo smeli da lomimo drvene ograde, a komandant logora je proveravao da li se tajno loži i tukao, pa i streljao...”
       “Da li vi lično znate koliko je dece u vašem logoru umrlo te zime?”
       “Dakle, kad smo došli u Molidorf, bilo nas je oko sedam hiljada, a kad su nas prebacili u Gakovo, još oko hiljadu i po...”
       “Od sedam hiljada u životu je ostalo samo hiljadu i po?”
       “Da, tako nekako. Najgore je bilo ono sa grobljem. To je močvarni teren i podzemna voda je nadolazila i takozvano groblje bilo je jama sa blatom i po vodi su plivale krpe i ćebad u koje su leševi bili uvijani. A pacovi su takođe bili gladni i grickali leševe. Ponekad su nedostajale noge i ruke i najgore je bilo spavati, jer su napadali i žive...Toga sam se nekako najviše bojala, da me ne ugrize neki pacov. O pacovima sanjam još i danas. I vidim pred sobom jednu devojčicu mojih godina, Barbaru, ona je jako lepo pevala, njoj su već nedostajali prsti na nogama, sve su ih pacovi odgrizli...”
       Sledeći moj sagovornik bio je paroh katoličke crkve u Makedonskoj ulici u Beogradu pater Kilbertus. Rođen je u Sečenevu u Banatu, moj je vršnjak, a inače smo na prvi pogled različiti po svemu. Mog oca su ubili Nemci, njegov otac je bio esesovac, on je sveštenik, ja sam ateista. Razgovarali smo mešajući srpski, nemački i mađarski jezik, kao što je to našoj generaciji u Vojvodini bilo prirodno. Konstatovao sam:
       “Banat je za vreme okupacije stajao neposredno pod nemačkom vojnom upravom, pa su mladi Nemci pozivani u esesovsku diviziju Princ Eugen, ja sam to proverio sa više strana. To je pogodilo i vašeg oca?”
       “Jeste, pogodilo je i njega, ali to nisu bile esesovske jedinice kao one u Nemačkoj.”
       “Radilo se o takozvanoj Njaffen-SS kao nekoj vrsti roda vojske?”
       “Po nemačkom zakonu, muškarci koji nisu bili državljani Nemačke nisu mogli da služe u redovnoj vojsci Njehrmacht. Zbog toga je nađeno takvo rešenje. Ali oni su po svom mentalitetu bili drugačiji od izvornih esesovaca.”
       “Ali ta divizija ‘Princ Eugen’ bila je aktivna na ratištima Balkana i to je bio uzrok ili izgovor za sve što se posle jugoslovenske pobede preduzimalo protiv Nemaca. Zbog toga ponavljam svoje pitanje.”
       “Da, da, verovatno...”
       “Vi ste mi pričali da je vaš otac u određenom trenutku dezertirao?”
       “Dakle, na kraju, kad je već počelo povlačenje, on je torbu sa dokumentima predao jednom vojniku da je odnese oficiru. Nisu imali dovoljno uniformi, pa se presvukao u civilno odelo. Stigao je kući još pre nego što je počelo opšte povlačenje i pitao moju majku da li bi pošla s njim u Nemačku. Moja majka je bila Mađarica i odbila je da pođe. To ona posle sebi nikad nije mogla da oprosti, jer njega su uhapsili i više nikad ništa nismo čuli o njemu.”
       Da su mladi Nemci prisiljavani da se “dobrovoljno” jave za esesovske jedinice potvrdio mi je i Jaša Rajter, koji je posle rata dugo bio direktor Beogradskog sajma. Rajter je još pre rata postao član KPJ. Po nalogu Partije javio se u nemačku organizaciju “Kulturbund” i dobio odgovarajuće isprave. Poznato je da je Rajter sa tom svojom legitimacijom ispratio Tita iz Beograda na oslobođenu teritoriju. Tada je hteo da ostane u partizanima, ali je po direktivi morao da se vrati u Beograd, rekoše mu: “Tamo nam možeš biti korisniji!” Pokorio se disciplinovano, mada nevoljko, ali posle nekoliko meseci pritisak da postane esesovac postao je tako jak da je po svojoj vezi poručio Vrhovnom štabu: “Sad birajte, ili me pustite da se priključim oslobodilačkoj vojsci ili ću postati esesovac...” Dozvolili su mu da dođe u partizane, ali jedan drugi jugoslovenski Nemac, Toma Devald, po želji Partije postao je gestapovac da bi za neke akcije mogao da javi na vreme. Devaldu je pretilo da ga ubiju skojevci, jer, razume se, malo ko je smeo da zna da zapravo radi za Partiju. Posle rata neko vreme bio je direktor za izgradnju Novog Beograda.
       Početkom devedesetih godina održao sam na molbu organizatora jedno predavanje na Kongresu podunavskih Švaba u austrijskom gradu Salcburgu. Između ostalog rekao sam da mladi Nemci iz Banata teško da su mogli da izbegnu službu u esesovskim jedinicama, ali da su njihovi sunarodnici iz Bačke to mogli, jer su se kao mađarski državljani mogli odazvati pozivu u mađarsku vojsku. U diskusiji posle predavanja kao prvi se javio za reč jedan stariji gospodin i rekao:
       “Predavač je u pravu. Ja sam iz Bačke i ja sam se dobrovoljno javio da budem esesovac. I prema tome što ste nam ispričali, gospodine Ivanji, izgleda da smo istovremeno bili u Buhenvaldu, vi kao zatvorenik, a ja kao stražar!” Njegove reči predstavljale su takvo iznenađenje da je nastala duboka tišina. Videvši kakav je utisak proizveo, dodao je: “Ne znam zašto sam to rekao, ali imao sam osećanje da moram da kažem!”
       Posle je bilo dosta drugih pitanja i mojih odgovora i kad se sve završilo, prišao mi je bivši stražar iz Buhenvalda vodeći još jednog starog Nemca koji se predstavio kao negdašnji Beograđanin i esesovski oficir, i njih dvojica su moju ženu i mene pozvali na pivo. Sad moram da kažem da ne znam zašto, ali ja sam prihvatio. Sedeli smo zajedno nekih pola sata i razgovarali o nevažnim stvarima, pa se rukovali i rastali. Imao sam osećanje da oni od mene na neki način traže oprost grehova. I još i danas imam osećanje da sam im bar u svoje lično ime taj oprost dao.
       Koliko sam uspeo da saznam, iz Banata je u ratu učestvovalo oko 20 000 mladića, od njih 15 000 u diviziji “Princ Eugen”. Iz delova zemlje pod mađarskom okupacijom dobrovoljci su se javljali u diviziju “Horst Njessel”. Iz Pavelićeve Hrvatske, koja je držala i Bosnu i Hercegovinu, u esesovskim jedinicima služilo je oko 17 500 Hrvata i Muslimana, neki od njih u takozvanoj Handžar diviziji čiji su pripadnici na glavi nosili crvene fesove, ali inače su imali esesovske uniforme. Sa Kosova meni nepoznat broj Albanaca služio je u esesovskoj diviziji “Skender Beg”.
       O ubistvima Nemaca neposredno posle oslobođenja u dostupnim arhivima nisam nalazio nikakve podatke. Da li se sve to uopšte registrovalo? Međutim, do sada nigde nema ni traga direktiva za organizovanje logora za Nemce, koje je, kao što Toma Granfil reče, kao odluku Politbiroa na Banaćane preneo Ivan Milutinović neposredno pred svoju pogibiju - brodić kojim se prebacivao preko Dunava iz Banata za Beograd naleteo je na minu 23. oktobra 1944. godine. Možda ponešto o tome još čami u arhivu CK, možda je uništeno, a možda se radilo o usmenim dogovorima koji nikad i nisu zabeleženi. Međutim, već 21. novembra AVNOJ zasedajući u Beogradu donosi dve odluke, i to o “Oduzimanju državljanstva i eksproprijaciji Nemaca” i o “Prelasku neprijateljske imovine u državnu”. Zakon o državljanstvu od 23. avgusta 1945. godine zapečatio je sudbinu jugoslovenskih Nemaca. On, ih, doduše, ne isključuje iz državljanstva po etničkoj pripadnosti, ali to pravo izričito prenosi na ministra unutrašnjih poslova. Državljanstvo se oduzima i licima koja su “pre 1941. godine ili za vreme rata povredili svoje dužnosti državljana”, a osim toga automatski licima koja su se na dan donošenja zakona nalazila u inostranstvu, znači svima Nemcima koji su se pred oslobođenje sklonili u druge zemlje.
       Pripremajući svoju emisiju za nemački radio intervjuisao sam o tim odlukama AVNOJ-a i Zakonu o državljanstvu profesora Aleksandra Firu, tada sudiju Saveznog ustavnog suda, koji je pre toga već bio i predsednik te visoke institucije. Važno je podsetiti se, taj razgovor vodimo u jesen 1989. godine. Uzgred, Fira je takođe Banaćanin. Izjavio je:
       “Karakter jugoslovenske revolucije, po mom mišljenju, uspešan je spoj nacionalnopatriotskog elementa sa elementima klasne borbe. Smenjivanje klasnog nosioca vlasti i promene osnovnih ekonomskih odnosa imali su snažnu patriotsku notu. Pri tom je najvažniji kriterij bilo držanje za vreme Narodnooslobodilačkog rata; naime, da li je neko sarađivao sa okupatorskim vlastima, dakle izvršio izdaju nacionalnih interesa, ili nije. Svi topogledni zakoni polaze od tih kriterija. Nemci nisu kažnjavani zbog toga što su bili Nemci, nego zbog toga što je uz malobrojne izuzetke cela nemačka nacionalna grupa izvršila izdaju.”
       Primetio sam da su gotovo sve osobe koje su izvršile zločine blagovremeno pobegle i da ni posle njegovog objašnjenja ne vidim osnov za “logorisanje” Nemaca na takav način da su mnogi od njih umrli od gladi i bolesti. Profesor Fira je odgovorio:
       “Ja ne poznajem nikakvu dokumentaciju o tome, iako na osnovu ličnih sećanja iz mog detinjstva mogu da kažem da je proces takozvanog logorisanja u raznim mestima Vojvodine, odnosno svakako i u celoj Jugoslaviji, bio različit. Što se tiče neke pravne osnove za logorisanje, valjalo bi biti oprezan pre donošenja definitivnih zaključaka i uzeti u obzir sledeće: u slučajevima kada je konfiskacija na osnovu neprijateljskog držanja vlasnika već izvršena, on je sa porodicom, razume se, morao da napusti konfiskovanu kuću i imanje. To što sam rekao samo je pretpostavka, jer ja za to niti imam dokaze, niti su mi poznati pismeni tragovi. Drugo, to je svakako bio i rezultat izvesnog haosa posle rata koji na ovom prostoru nije mogao da se izbegne, što je na neki način dovelo do eksplozije akumulisanog besa posle četvorogodišnjeg genocidnog ponašanja pretežne većine, da ne kažemo, svih pripadnika nemačke nacionalne grupe u Jugoslaviji. Zbog toga nisam siguran da li je moguće da se sa punom istorijskom važnošću rekonstruišu sve okolnosti pod kojima su se te pojave događale. Hteo bih samo da upozorim da valja ispitati i sledeći aspekt: kad je već doneta odluka o konfiskaciji jedne kuće, kuća je morala da se napusti, a njeni stanovnici su objektivno morali negde da se smeste.”
       Još uvek nisam bio zadovoljan i pitao sam kako profesor Fira procenjuje to što je tada učinjeno.
       “Ja bih to procenio na sledeći način. Prvo, postoje pojave koje prate sve velike prevrate i bilo bi besmisleno pokušavati da se objasne klasičnim pravnim konstrukcijama, jer se rušenje jednog poretka i stvaranje drugog poretka odvijaju pod uslovima koji za tako nešto nimalo nisu povoljni. Drugo, valja misliti na okolnosti, da je to, naime, bio period u kome je posle rata postojao jedan opšti talas koji je sa sobom poneo sve koji su se nalazili u određenoj situaciji...”
       Od razgovora sa Firom i drugim sagovornicama prošlo je trinaestak godina. U istoriji to je zanemarljivo malo, ali za situaciju u kojoj se nalaze i naša zemlja i Evropa, promene su zaista ogromne. Sredinom maja ove godine Svetski kongres podunavskih Švaba prvi put će se održati u Srbiji, konkretno u Subotici. Što se tiče eventualnih potraživanja privatne imovine, verovatno je svakom logično da treba da imaju ista prava - ni manja, ni veća - kao i ostali građani kojima je nešto nacionalizovano. Na njihova imanja pre više od pola stoleća doseljeni su kolonisti iz najviše nastradalih krajeva Jugoslavije, pretežno iz Bosne i Crne Gore, koji tu često žive već u trećoj generaciji, u njihove fabrike, pivare itd. investirane su velike svote i one su se suštinski promenile. Staru nepravdu je nemoguće ispraviti novim nepravdama, ali poslednju reč svakako će izreći sudovi.
       Što se tiče sećanja na sve zločine počinjene na ovom tlu, svakako da i Nemci treba da imaju ista prava da oplakuju svoje mrtve, kao i mi ostali. Da li će suočavanje sa istorijom imati neke reperkusije na ulazak Srbije u Evropu, za mene je drugorazredno pitanje u odnosu na moralne obaveze.
       Šta bih ja radio da sam pred kraj 1944. godine bio stariji nekoliko godina i nalazio se u Banatu? Da li bih postupio kao Ljuba Milin i radije otišao na Sremski front nego da budem svedok zločina koji čine “moji ljudi”? Ili bih kao Gibar ubijao uveren da je to moje pravo, jer nisam ja počeo, samo kažnjavam krivce? Ne znam. Ali danas me ispunjava užasom i stidom pomisao da su jednoj nemačkoj devojčici pacovi izgrizli prste na nogama u Banatu u logoru koji je uspostavljen zbog toga što sam u tom trenutku ja bio u logoru u Nemačkoj.
      
       IVAN IVANjI