Za zbirku priča “Savršen zločin” David Albahari je rekao da je to “svet u kojem ništa nije ono što jeste, svet koji postoji mimo ostalog sveta, svet u kojem sveta zapravo nema”

      Ova knjiga posvećena je svim žrtvama nacionalističkih ludila, državničkih duhovitosti, dogođenih naroda i novinarske etike, ma gde se dotične žrtve sada nalazile i ma odakle poticale.”
       Ovako počinje “Savršen zločin”, zbirka priča Darka Kaljevića. Iza pseudonima Darko Kaljević krije se Darko Dizdar (1948) koji je do 1992. godine živeo u Beogradu a sada živi u Torontu, u Kanadi.
       Govoreći o tome zašto je otišao iz Beograda, on kaže da je “ mentalno hrabar, ali je fizička kukavica” i da mu se situacija u Srbiji s početka devedesetih učinila toliko “opasnom i jezivom” da je od nje želeo da pobegne bilo kuda. Iz Beograda je otišao u Pariz, odande u Zimbabve, pa u Južnoafričku Republiku gde je rođena njegova ćerka.
       “Ona je druga ‘afrikanka’ u porodici. Prva je bila moja majka koja je rođena u Bizerti u Tunisu. Baba je trudna prešla Albaniju jer nije htela da ostane u Srbiji pod okupacijom. Istorija se ponovila kada je moja ćerka rođena u Africi gde smo pobegli od nekih drugih zavojevača.”
       Kao stručnjak za informatiku (doktorirao je računarstvo na Fakultetu organizacionih nauka), Kaljević nije morao da radi ponižavajuće, loše plaćene poslove kao većina naših ljudi koji su otišli iz zemlje tokom devedesetih. Uprkos tome on nije zadovoljan svojim položajem u društvu i firmi u kojoj radi.
       “Uvek postoji distanca. U firmi u kojoj radim trenutno sam menadžer tehničkog testiranja, ali smatram da taj položaj nije na nivou mog znanja i umeća. Ono što me diskvalifikuje je moj engleski jezik. Iako ga solidno govorim i pišem, kada progovorim, svi vide da sam stranac. Zbog toga ne samo da nisam ravnopravan sa onima kojima je engleski maternji jezik, već bih svoj status mogao da opišem kao ropski”, kaže Kaljević.
       Po njegovom mišljenju, globalizacija je, u stvari, amerikanizacija i softver koji se pravi na arapskom i drugim jezicima nastaje iz želje da se oni kojima engleski nije maternji jezik, drže u pokornosti. Iako je uveren da će Amerika kroz 200-300 godina završiti kao Rimsko carstvo, Kaljeviću su smešne rasprave oko toga da li treba koristiti ćirilicu ili latinicu i smatra da Srbi treba da pređu na engleski jezik.
       On naglašava da je ovo njegovo lično mišljenje i da ga ne treba posmatrati kao neku opštu istinu, a pogotovo ne kao političku izjavu jer je politika suprotna njegovom ukusu.
       Ono što je po njegovom ukusu i što veoma voli, jeste Beograd koji naziva “gradom mojih snova i maštanja” i koji je pozornica na kojoj se odigravaju priče iz “Savršenog zločina”. U predgovoru za ovu knjigu David Albahari je rekao da je u njoj prikazan “svet u kojem ništa nije ono što jeste, svet koji postoji mimo ostalog sveta, svet u kojem sveta zapravo nema”. U knjizi je prikazan Beograd devedesetih ogrezao u beznađe pod vladavinom “kriminalaca u privredi i vanprivredi”. Kao jedan od simbola takvog grada Kaljević koristi kontejner koji je po njegovom mišljenju, jedan od prepoznatljivih znakova našeg mentaliteta.
       “Nikada nisam mogao da shvatim kako neko može da baci neugašen pepeo u kontejner. Kada đubre gori razvijaju se gasovi koji truju ne samo onoga ko je bacio pepeo već i sve ostale”,kaže Kaljević.
       Kao drugu karakteristiku našeg mentaliteta Kaljević navodi humor.
       “Običan čovek je uvek spreman da sve okrene na šalu, ali ta osobina nedostaje našoj eliti, pogotovo političarima. Pretpostavljam da običan građanin iz prostodušnosti smatra da su namrgođeni ljudi pametniji pa ih zato postavlja za vođe.”
       Duhovitost je ono što ga je privuklo njegovom proznom uzoru Stanislavu Vinaveru i smatra da će ta njegova osobina jednog dana biti pravilno shvaćena i ocenjena. Procenjujući današnji Beograd, Kaljević primećuje pozitivne promene posle 5. oktobra 2000:
       “Nisam patriota do idiotizma, ali grad je sada čistiji nego kada sam iz njega otišao. O kioscima sam dosta slušao i u Torontu, ali mi mnogo ne smetaju. Smatram da ne bodu toliko oči i da su živopisni.” Kaže da bi se u Beograd da može, vratio sutra. “Problem je u tome što ovde ne mogu da me plate onoliko koliko vredim. Preostaje mi samo da sačekam penziju. Čim je dobijem, vraćam se.”
      
       VLADAN STOŠIĆ