NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Beograd uzvraća udarac

Reči iz naslova su slikovit komentar desetodnevnog slovenačkog gostovanja Ateljea 212 koje je završeno salvama aplauza. Dejan Mijač: “Burni izlivi emocija pre svega su izraz dobre želje da, makar u jednom segmentu naših života, budemo u nekom normalnom odnosu”

      Ko je pre dve godine mogao da pomisli da će Beograđani usred Ljubljane igrati Krležu? Pitanje je, u vedrom raspoloženju posle predstave “Lede”, postavio Ivo Visković, jugoslovenski ambasador u Sloveniji, uz dodatak: “Neka digne ruku!” Nije se podigla nijedna ruka. “Ledu” su, u međuvremenu, videli i gledaoci u Novoj Gorici. Sredinom maja predstava učestvuje na 9. međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, a krajem maja biće izvedena u Beču, u Akcent teatru, kao srpski predstavnik na Festivalu pozorišta bivših jugoslovenskih republika.
       Pre dve godine teško da je ko mogao zamisliti da će Ljubljana u sedam večeri puniti dvoranu Slovenskog narodnog gledališča da bi videla čime to Beograd “uzvraća udarac”. Uzvraćanje udarca je slikovit i duhovit komentar gostovanja Ateljea 212 koji je domaćinu, SNG-u, uzvratio njegovu februarsku (radnu) posetu Beogradu. Devet predstava je Atelje prikazao u Ljubljani, dve u Novoj Gorici, jednu u Kopru. Slavko Pezdir, ugledni kritičar ljubljanskog “Dela”, zabeležio je da su beogradski umetnici pozdravljeni aplauzima koji su, za slovenačke navike, bili neuobičajeno dugi i snažni. Završna predstava u Ljubljani, Simovićevo “Čudo u Šarganu”, ispraćena je višeminutnim ovacijama. Pri tom nije propušteno da se naglasi kako su među gledaocima u velikom broju bili naši ljudi iz srpske zajednice u Sloveniji. Ali, i u reakcijama slovenačkog dela publike moglo se uočiti posebno osećanje koje je, u slobodnijim tumačenjima, imenovano kao neka vrsta nostalgije.
      
      
      
       Optužbe iz Podgorice
      
       Dejan Mijač, koji se na gostovanju predstavio sa tri svoje režije (“Divlji med”, “Leda”, “Čudo u Šarganu”), misli da su burni izlivi emocija pre svega izraz dobrodošlice, “dobre želje da, makar u jednom segmentu naših života, budemo u nekom normalnom odnosu”. Valja reći da je slično osećanje pratilo beogradske goste i izvan pozorišne dvorane, sve vreme boravka u Sloveniji. “Oni koji drugačije misle - kaže Mijač - nisu se pojavljivali na našim predstavama, niti su se družili sa nama.” Druženja je bilo napretek, najpre na bogatim koktelima posle predstava. Pokrovitelj jednog koktela bio je Dimitrij Rupel, slovenački ministar inostranih poslova, čime je, neformalno, gostovanje Ateljea 212 uzdignuto na državni nivo. Uostalom, finansijski su najvećim delom ovu veliku turneju na liniji Ljubljana-Beograd-Ljubljana podržala dva ministarstva kulture, srpsko i slovenačko, naravno uz neizbežne sponzore.
       Ni Janez Pipan, direktor Drame SNG-a, ni Svetozar Cvetković, upravnik Ateljea 212, nisu ipak udovoljili znatiželji slovenačkih novinara koji su želeli da čuju koliko je tačno u tolar, odnosno u evro, stajalo gostovanje kakvo se, verovatno, zadugo neće ponoviti. Suma je, u svakom slučaju, zamašna, ali - po opštoj saglasnosti - nemerljiva kad se ljubljansko-beogradska razmena predstava razmatra kao kulturna činjenica od prvorazrednog značaja.
       Atelje se još nije ni vratio u Beograd, a na sliku njegovog nesumnjivo uspešnog predstavljanja u Sloveniji zapretila je da padne senka. Branimir Popović, crnogorski ministar kulture, u podgoričkom dnevniku “Publika” optužio je Atelje da je neovlašćeno maltene prisvojio dve predstave Grada teatra Budve, koje su napravljene crnogorskim parama. To su “Karolina Nojber” i “Banović Strahinja”. U ovoj poslednjoj nastupio je i u Ljubljani i u Kopru sam Branimir Popović, kao glumac.
       Svetozar Cvetković, povodom optužbe, u izjavi za NIN ne poriče da predstave jesu produkcije budvanskog festivala, ali podseća da je posebnim ugovorom “sve poslovne obaveze za gostovanja, njihovo organizovanje, pokrivanje troškova autorskih honorara u zemlji i inostranstvu preuzela organizaciono-tehnička ekipa Ateljea 212, uz mogućnost izvođenja predstava ‘Banović Strahinja’, ‘Karolina Nojber’ i ‘Ivanov’ u Ateljeu 212”. Cvetković primećuje da se turneja u Sloveniji odvijala pod sloganom “Beograd-Ljubljana via Budva”, da su u katalogu štampanom za tu priliku date opširne informacije o producentu, Gradu teatru Budvi (uz zaštitni znak festivala), da je sve troškove gostovanja u Sloveniji podneo Atelje, a da je ministarstvo na čijem je čelu Branimir Popović platilo tri avionske karte na liniji Podgorica-Ljubljana i pet karata na liniji Ljubljana-Podgorica. “Nema spora - zaključuje Cvetković. - Može se pročitati i videti. Lično mišljenje pak treba uvažiti, ali se ipak objektivno postaviti. Zna se šta je čije i na šta ko polaže pravo.”
      
      
      
       Anita - carica
      
       Spora nema ako se govori o odjeku gostovanja u slovenačkim medijima. Jednodušna je ocena da su beogradske predstave unele “dinamiku i osveženje u pozorišni život Ljubljane”, ali ono što je u njima privuklo pažnju kritike jeste njihovo kritičko preispitivanje stvarnosti. “Govore o onome od čega je slovenačko pozorište na neki način pobeglo”, veli Pipan.
       Zanimljivo je, recimo, zapažanje povodom “Lede”: “Beogradski umetnici su Krležinu dramu preveli u stilski istančanu i etički angažovanu polemiku sa aktuelnim pojavama dvoličnosti i moralne izopačenosti takozvanog turbokapitalističkog društva.”
       Beograd je u februaru otkrio mladu slovenačku generaciju odličnih glumaca, među njima posebno Natašu Barbaru-Gračner i Jerneja Šugmana. Priča Gračnerova: “Prvi put sam bila u Beogradu, uopšte nisam poznavala taj narod, nisam s njim imala nikakvih dodira i potpuno sam fascinirana. Od sada te ljude naprosto obožavam, blizak mi je njihov način razmišljanja, njihov način strasnog reagovanja.” Jernej Šugman iz ansambla Ateljea 212 izdvaja dve “fenomenalne glumice”: Anitu Mančić i Radmilu Tomović-Grinvud. Petra Pogorevc u “Dnevniku” beleži povodom “Čuda u Šarganu”: “Na sceni su carevale Anita Mančić kao vlasnica kafane i Radmila Tomović-Grinvud kao kelnerica.” Čini se da je naročitu fascinaciju izazvala glumačka energija Srbljanovićkinih “Porodičnih priča” (Anita Mančić, Isidora Minić, Sergej Trifunović, Goran Šušljik).
      
      
      
       Za trajnu razmenu razlika
      
       Svetozar Cvetković bi rado video na sceni Ateljea upravo Gračnerovu i Šugmana. Pitam Dušana Jovanovića da li bi to bilo izvodljivo, s obzirom na jezik. “Što se Šugmana tiče, siguran sam da bi ovoga časa mogao da igra, ako treba, i Crnogorca, i to u čistom dijalektu.” Pozitivnim utiscima o predstavama koje je video Jovanović dodaje zapažanje da je srpski teatar zbog višegodišnje izolacije “donekle konzervativan”.
       Dejan Mijač to kaže drugim rečima: “Još uvek nismo uhvatili priključak sa savremenim tokovima pozorišta u svetu. Moja generacija je imala veliki i težak zadatak da uvede evropske standarde u srpsko pozorište. Devedeset odsto svoga rada utrošio sam na to. Ali, bojim se da će još jedna generacija morati da se bavi podizanjem tih standarda.”
       Izvan ove priče je ono što su Slovenci registrovali kao izrazitu karakteristiku srpskog pozorišta, na preseku odabranog repertoara Ateljea 212 (i Grada teatra Budve) u poslednjih pet godina. Beograd se predstavio mahom sa svojim piscima, i to dobrim piscima, primećuje Pipan. Dobrih novih dramskih tekstova u Sloveniji je, kažu nam, malo, i to se u svim razgovorima ističe kao jedan od ključnih problema današnjeg slovenačkog teatra. Pipan ovako objašnjava: “Slovenački dramski pisci su na muci o čemu i kako da pišu. Malo se na scenu postavljaju dela starijih autora. Razlika između Slovenije i Srbije je u istorijskom položaju, posebno u poslednjem desetleću. U Srbiji umetnici, pa i pozorišni, osećaju duboku potrebu da kritički i angažovano govore o svojoj istoriji.” I Slavko Pezdir ukazuje na “izrazit i prepoznatljiv ljudski, društveni i umetnički angažman” u prikazanim predstavama.
       Slovenci u srpskom pozorištu, ukratko, vole da vide ono što im njihov teatar uskraćuje. U tom smislu karakteristični su naslovi: “Za trajnu razmenu razlika” (“Dnevnik”), “Neka pozorišna razmena postane tradicija” (“Delo”). Kako se u Evropi, po Pipanovoj oceni, tradicionalni pozorišni festivali, zbog sve manje novca, polako gase, valja tražiti nove forme razmene, “inače ćemo ostati zatvoreni svako u svojoj kući, ne znajući šta drugi rade”.
       Na ovim stranama tim rečima ne treba komentar.
      
       FELIKS PAŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu