Na probi se Miljan saplitao s loptom, zove me Mitke, kaže: Što si mi doveo onog bezveznjaka!? - Pa, to je moj drug iz klupe! Ali, Miljan je bio uporan, kući je nosio loptu sa šniračem, vezivao je za pertlu od cipela i vežbao. Sreća je i za njega i za fudbal što je na vreme otišao u trenere

      Ugledni sportski hirurg svetske reputacije, naš najiskusniji stručnjak za sportske povrede, dr Branko Nešović (72), vlasnik je članske knjižice SD “Crvena zvezda” pod rednim brojem osam, sa potpisom legendarnog sekretara Slobodana Ćosića. U svojoj dvanaestogodišnjoj igračkoj karijeri ima skor od 200 utakmica za prvi tim “Crvene zvezde” i nešto više za kombinovanu ekipu. Osvojio je četiri prvenstva države i jedan Kup; igrao je sa plejadom fudbalskih imena iz pedesetih godina i ostao upamćen kao beskompromisan igrač, odgovoran i čvrst bek i centarhalf. U njegovoj medicinskoj biografiji stoji da je specijalizovao ortopedsku hirurgiju s traumatologijom, da je stekao zvanje sportskog lekara i da je svoj radni vek proveo u Ortopedsko-hirurškoj klinici na Banjici. Sada radi kao lekar u Sportsko-medicinskom centru “Crvena zvezda”.
      
       STUDENTI-MANGUPI: Možda bih se za sviranje violine opredelio pre nego za sport, da se nije zbio po mene poguban događaj. Naime, na koncertu koji su studenti svakog leta priređivali u mojoj rodnoj Ivanjici, dobio sam i ja svoju tačku. Ali, neposredno pred nastup morao sam u toalet i dok sam boravio tamo, studenti-mangupi raštimovali su mi violinu. Požurivali su me da što pre dođem na binu: stao sam za pult, poklonio se i počeo da sviram. Začulo se užasno škripanje, počeo sam da plačem, a u sali je nastao opšti smeh. Inače, detinjstvo sam proveo na Tašmajdanu, uglavnom igrajući fudbal. Jednog dana pojavio se Mitke Milojević, tipografski radnik “Politike”, “baskovac”, divan čovek i izvanredan pedagog i sve nas, klince, odveo je na BASK-ovo igralište koje se nalazilo na kraju Dobračine ulice, pored stare električne centrale.
       Presudnom u karijeri smatram prvu zvaničnu utakmicu koju sam odigrao za podmladak BASK-a, maja 1943. Bilo je tu dosta talentovanih dečaka: braća Benedetić, Jovica Veličković, Kepa Filipović, braća Božić... A onda se dogodilo savezničko bombardovanje, na Uskrs ‘44. i razišli smo se. Posle oslobođenja ponovo nas je okupio čika Mitke, sa starijim igračima BASK-a učestvovali smo u formiranju novog kluba “Kosmaj”. Počeo sam da igram i za omladinsku reprezentaciju Beograda i Srbije, da bih juna ‘47, u 17. godini, zajedno sa nekoliko mojih drugova prešao u “Crvenu zvezdu”. Neko je zastao, neko odustao, neko otišao drugim putem, a ja sam ostao u fudbalu.
      
       ROMANTIKA: Kruščić, Lovrić, Stanković, Palfi, Kašanin, Drakulić, Đurđević, Đajić, Tomaš, Rajko Mitić, ponašali su se prema nama kao roditelji. Mrkušić je bio stariji od mene 15 godina, ostali po desetak. U svlačionicu smo ulazili posle njih, u autobuse, takođe, čekali smo da prvi sednu za sto... Jedno strahovito poštovanje imali smo prema njima. U igri, znalo se, šta Rajko kaže, tako mora da bude. Počeo sam kao levi bek. Naravno, nisam mogao da spavam kad sam čuo da ću igrati prvenstvenu utakmicu sa “Sutjeskom”. Bila je velika vrućina, teren je bio tvrd kao da je od betona, ispucao, a Mrkušić me je stalno hrabrio: Samo ti igraj, nemoj da se plašiš! Mi ćemo ti pomoći, popraviti ako nešto pogrešiš! Mislim da sam tu prvu utakmicu čak odigrao dobro.
       Poveli su me i na prvu međunarodnu utakmicu u Švajcarskoj ‘48. Dogovor je bio da se u 40. minutu uhvatim za nogu, požalim na povredu i da izađem iz igre. Važilo je pravilo da igrač može da se zameni samo do 45. minuta, ako se povredi u 50. minutu, nema zamene, ekipa nastavlja sa deset igrača. Međutim, poneo me je žar igre i smetnuo sam s uma naš dogovor, iako su mi signalizirali s klupe da se uhvatim za nogu. Na sreću, pobedili smo Švajcarce, mislim da su Rajko i Tomaš dali golove.
       Bio je to prvi “Zvezdin” odlazak na Zapad; putovali smo vozom, u fenomenalnim “Kukovim” spavaćim kolima. Veliko uživanje za nas, do tada uglavnom smo putovali kamionima i vagonima treće klase. Jedini asfaltni put bio je do Kragujevca; vozili smo se makadamima izlokanim od ratnih dejstava. Recimo, do Čortanovaca smo putovali vozom, pa pošto je tunel bio srušen, nastavili smo pešice, do prve stanice. Tamo nas je čekao teretni voz, do Sombora smo putovali u stočnim vagonima. U povratku smo imali utakmicu na Petrovaradinu. Međutim, naišao je voz za Beograd, pa smo morali da je prekinemo. Trkom smo pokupili stvari i uskočili u voz, u njemu smo se presvukli.
       Imali smo obavezu da sredom i četvrtkom igramo utakmice u unutrašnjosti. Sendvič u kesu i flašu vode, pa na put. Bilo je to vreme nekog neobičnog zadovoljstva, sreće, druženja. Niko nije imao ambiciju da zaradi pare i obogati se. Napravili smo ‘47/48. jednu ekipu koja je krenula na turneje po Bosni, Hrvatskoj i Dalmaciji. Prvu utakmicu imali smo u Derventi, “ratnu”, izuzetno grubu, izgubili smo je sa 2:3 i krenuli dalje. U Zadru se zbio nemio događaj, napala nas je grupa nacionalista. Spasli smo se zahvaljujući vojnicima koji su poskidali opasače i odbranili nas. Morali smo da hvatamo prvi brod, idemo za Rijeku. Na tom brodiću doživeli smo strašnu oluju. Talasi su išli preko broda, u kabini je nastalo tumbanje, bilo je užasno. U Titograd smo putovali starom “dakotom” sa dva propelera i pred Titogradom obavezno doživljavali propadanje. Srećom, imali smo dan odmora pred utakmicu. Petkom uveče putovali smo u Zagreb, vraćali se u nedelju, posle utakmice. Split je bio vruć teren za nas, pred hotelom “Palas” čekala nas je torcida, po celu noć lupali bi u šerpe, nisu nam dali da spavamo.
      
       GOL ŠOŠKIĆU: Nije se igralo na snagu i brzinu, bile su to lepe utakmice. Publika se zabavljala lepotom igre i kombinatorikom, bila mirnija i zadovoljnija nego danas. Za mene su bili opasni igrači niskog rasta, još ako umeju da driblaju i primaju lopte... Lako se okrene, lako pobegne, lako promeni pravac. Sećam se Cimermančića iz “Dinama”, ne samo što je bio dobar tehničar, bio je i veoma lukav, velika opasnost za neiskusne igrače. Umeo je da priča, da zamajava: “Ti si dobar igrač, lep si dečko...” Slušaš ga, a onda te iznenadi neka lopta, on pobegne s njom, centrira i padne gol.
       Vrlo teško je, recimo, bilo igrati protiv Valoka. Bio je veliki borac, snažan, brz, uporan. Obojica smo bili snažni igrači, smetali smo jedan drugome. Imao je iznenadni udarac i odlično se razumeo sa Bobekom, bili su uigran tandem. I Miloša Milutinovića je bilo teško blokirati, bio je fenomenalan tehničar. Jedino možete da ga ometete čvrstom igrom. Bila je to generacija izuzetnih igrača: Šekularac, Toza Veselinov, Vukas... Velika je to životna satisfakcija, kad pomislim da sam igrao s takvim fudbalerima. A igrao sam disciplinovano i odgovorno, i nisam štedeo ni sebe ni protivnike.
       Kad sam pre nekoliko godina operisao koleno Prlinčeviću, svojevremeno golgeteru “Radničkog”, priznao mi je: Posle duela s tobom sve me je bolelo - od kontakata, rempanja, od udaraca.
       Zanimljivo, treneri mi nisu ništa prebacivali, zamerali. Jedanput sam se zapitao: Majku mu, ovi nikad ništa ne govore? Pitao sam trenera Milovana Ćirića: Imaš li ti neku primedbu na moju igru? - Samo tako nastavi da igraš i ja ću biti zadovoljan, odgovorio je. Znali su da nikad neću da zabušim, da nisam folirant. Svakako, nisam bio jedan od najvećih igrača tog vremena, ali predstavljao sam čvrstu kariku u timu. Moje igračko sazrevanje odvijalo se ‘53-’54. godine. Posle naše pobede nad “Šalkeom 04”, 2:0 u Nemačkoj, dobio sam ponudu od njihovog menadžera, da ostanem tamo i da igram za njih. Dopao im se takav centarhalf, ozbiljan i profesionalan. Posle te utakmice dobio sam nadimak Librih, po centarhalfu nemačke reprezentacije, koja je osvojila svetsko prvenstvo.
       Gol koji sam dao Šoškiću na prvomajskom derbiju ‘54, zaista je bio događaj, jer u to vreme bekovi nisu prelazili sredinu terena. Dosuđen je faul, gotovo na sredini igrališta, pored aut-linije. Šutirao sam slobodan udarac, i mada izvanredan golman, Šoškić je loše procenio loptu, odskočila je preko njega i ušla u gol. Bio je to jedini gol u mojoj karijeri. Zanimljivo, drugi gol za nas dao je takođe bek, Branko Stanković, sa 30 metara. Jedanput se pred našim golom odigrao neobičan incident, Mrkušić mi je razbio glavu. Često je istrčavao na teren, vikao: Moja! On je tada neprikosnoven pred golom, car. Jednom je tako viknuo ali je zakasnio nekoliko sekundi. Već sam bio u vazduhu, udario loptu glavom, nisam mogao da se sklonim, Mrka se svom silinom sručio na mene, nokautirao me s leđa.
      
       MILjAN MILjANIĆ: Maturirao sam sa odličnim, u Drugoj muškoj gimnaziji i upisao se na medicinu 1949. Nosio sam knjige na putovanjima, učio, bio u kontaktu s fakultetom. Godine 1957. odem u vojni odsek i zamolim ih da me neodložno pozovu u vojsku. Da nisam to uradio, verovatno nikad ne bih završio faultet. Po povratku iz vojske odigrao sam još jednu sezonu, i seo da učim, da gruvam po 20 sati dnevno. Od 74 kilograma koliko sam imao kad sam prestao da igram, došao sam na 104 kilograma, sedeći za knjigom. Uči, uči, idi na fakultet, slušaj predavanja... Uhvatila me je i šesta godina, koja je tada uvedena na Medicinskom fakultetu. Pri kraju studija, kao apsolvent, počeo sam da radim u “Zvezdinom” podmlatku, upravo kada je i Miljan počeo da se bavi trenerskim poslom.
       Igrao sam u reprezentaciji Beograda i Srbije, kada je Miljan došao u Drugu mušku gimnaziju i gledao u mene kao u boga. Pošto-poto hteo je da i on igra fudbal; zamolio sam čika Mitketa: Moj drug bi želeo da igra fudbal, da li biste hteli da ga probate? Na probi se Miljan saplitao s loptom, zove me Mitke, kaže: Što si mi doveo onog bezveznjaka!? - Pa, to je moj drug iz klupe! Ali, Miljan je bio uporan, kući je nosio loptu sa šniračem, vezivao je za pertlu od cipela i vežbao o zid svoje kuće. Ušao je u “Zvezdin” podmladak, naučio sve o fudbalu, ali sreća je i za njega i za fudbal što je na vreme otišao u trenere.
      
       SPASAVANjE DONADONIJA: Moj lekarski staž počinje u “Zvezdi”, juna 1960. Godinu dana kasnije zaposlio sam se u Ortopedsko-hirurškoj klinici na Banjici. U “Zvezdi” sam radio kao lekar, a u bolnici ispunjavao radne obaveze i učio ortopediju i traumatologiju, koju sam specijalizovao ‘66. Oduvek sam zastupao tezu da prvoligaški klubovi moraju da imaju lekare profesionalce, koji će u njima boraviti od jutra do sutra. Lekar mora da živi sa igračima, da ih poznaje u dušu, da zna kad igrač simulira, a kada ne. Događa se, naiđu dani kad se čoveku ne igra, na vama je da procenite da li je zaista bolestan. Sećam se, na jednom turniru u Italiji, imali smo utakmicu sa “Parmom”; ako je dobijemo, prvaci smo turnira. Darko Pančev nije bio u “gvintu”, kaže: Doco, boli me mišić, ne mogu da igram! Pregledam ga i vidim da nije baš tako, stavim mu gumeni steznik i nateram ga da odigra utakmicu. Ne samo što je postigao gol, već je proglašen za najboljeg igrača turnira. Njegov rejting je skočio za jedno dva miliona dolara.
       Ima i onih koji hoće da igraju, a zdravstveno nisu sposobni - pun stadion, veliki protivnik, marketinška utakmica. Obično im kažem: Nisam za to da igraš, ako hoćeš, izvoli - probaj pa se obrukaj!
       U trenucima kada se dogodi povreda igrača, odluka lekara može da bude sudbonosna po njega. To su hitne odluke. Iskusan lekar već sa klupe može da proceni da li se dogodila ozbiljnija povreda. Po položaju tela igrača, po kontaktu sa protivnikom. Školski primer je bio sudar Jelisijevića i Donadonija; obojica su skočili, Jelisijević je glavom udario Donadonija u bradu. Odmah sam utrčao na teren, mada sudija nije prekinuo utakmicu. Donadoni je ležao kao pokošen, bez svesti, već je dobijao plavkastu boju lica. Izvadio sam mu jezik, izmasirao srce i on je prodisao. U bolnici je ustanovljeno da ima prelom vilice. Kasnije mi se javio pismom u kome mi zahvaljuje na spasavanju. Sportisti to retko čine, smatraju da se podrazumeva to što lekari rade za njih.
      
       HIRURG: Sa 20 različitih operacija pokušano je rešavanje bola u preponama, nisu bile uspešne. To je bolest koja nastaje usled velikog fizičkog napora. Jedini operativni metod koji se sada primenjuje, jeste onaj koji sam prvi obavio 1967. Registrovan je u Francuskoj enciklopediji medicine. Često sam operisao na Zapadu, među mojim pacijentima su i Brajtner, Tigana, Larios, Amorota; Urija i Giju, operisani su ovde. Inače, prvu takvu operaciju uradio sam Milovanu Đoriću, on je bio pokusni kunić. Odmah je pristao, bez ikakvih pitanja i straha. A dogodilo se, recimo, da je Cvijetin Blagojević, koji je u “Zvezdu” došao iz “Slobode”, dok sam prao ruke pred operaciju, zbrisao sa stola. Vratio se, posle nekoliko dana.
       Posebno težak slučaj bio je Enes Bešić, u “Zvezdu” je došao iz Zenice, sa povređenim kolenom. Odbio je predloženu operaciju, a kad je koleno definitivno počelo da mu otkazuje, otišao je na artroskopiju. To je hirurška intervencija kojom se instrumentima ulazi u koleno i optikom i makazicama radi se u njemu, secka se hrskavica. Operacija nije dala rezultate, imao je totalnu nestabilnost kolena, to je već invaliditet ozbiljnog stepena. Shvatio je da je pogrešio i sam je predložio da ga operišem. Operacija je snimljena kamerom jer slične nema u udžbenicima. Znate, hirurzi su kao zanatlije, naročito ortopedi. Često radimo nešto što nam iskustvo nalaže. Bešić je imao veliku sreću: rekao sam mu da nisam siguran da će moći da nastavi da igra. Međutim, on se dobro rehabilitovao, brzo oporavio i posle nekoliko meseci počeo je da trenira. Igra još uvek, u Belgiji, mada ima 39 godina.
       Neki dan sam prebirao po svojim materijalima, objavio sam stotinu radova u raznim medicinskim časopisima. U jednom belgijskom časopisu naišao sam na rad dr Roga, koji se odnosi na mene. To je gospodin koji je nasledio Samarana na mestu predsednika Olimpijskog komiteta. Asistirao mi je u dve operacije, shvatio metod i sam je počeo da operiše po njemu. Zadovoljan efektima operacija, objavio je rad. Moram da mu se javim i čestitam na izboru za tako značajnu funkciju.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      
      
      
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: Maj 1943. Prvu zvaničnu utakmicu odigrao sam za podmladak BASK-a, na čuvenom Tašmajdanskom poljančetu        1946. Moja prva reprezentativna utakmica za omladinsku ekipu Beograda, protiv omladinske reprezentacije Zagreba. Pobeda u Zagrebu sa 3:0        April 1948. Prvoligaško krštenje u Titogradu        Maj 1948. Moja prva međunarodna utakmica, u Švajcarskoj        1954. Ponuda od menadžera “Šalke 04” da ostanem u Nemačkoj i igram za “Šalke”        1960. Diplomirao sam na Medicinskom fakultetu        1964. Oženio sam se, a posle dve godine dobio sina        1965. Moja prva samostalna operacija. Dr Rizvanbegović mi je rekao: Kolega Nešoviću, danas vi operišete! I pružio mi skalpel. Jedva sam uspeo da pobedim tremu i strah. Sada je iza mene 15 hiljada, uglavnom uspešnih operacija        1967. Prva operacija prepona, koju smo ovde inovirali. Smatram se pionirom te hirurške metode. Na fotografiji su Aćimović i Krivokuća.        1991. Osvajanje šampionata u Bariju i klupskog prvenstva sveta, sa deset igrača. Maksimum jednog kluba i kruna rada u “Zvezdi”, pa i mog.