Đelićeva računica i kako je Buš poništio Klintona

      Spajanje državnog i duhovnog praznika, Prvog maja i Vaskrsa, u poduži hedonistički raspust ostrašćena levica isturila je kao krucijalan dokaz da se Država i Crkva spajaju, što nije u skladu s načelima 21. veka. Zatim su napali veronauku. Društvo se, kažu, klerikalizuje.
       Pedeset godina je ateizam bio državna religija. Država se mešala u Crkvu svim sredstvima, pa i policijskim. Država se nije odvajala od Crkve, jer je i sama, sa svojom partijom i njenim Tvorcem, postala crkva u koju se moralo verovati. Ali, osnovi marksizma - obavezna gnjavaža kojoj su mnoge generacije bile podvrgnute od osnovne škole do univerziteta - nikad nisu bili pod takvim znakom pitanja kao danas neobavezna veronauka. Iz marksizmom kloniranih generacija ko nije studirao teologiju ili književnost, od prvog osnovne do kraja školovanja ni reč o Bibliji nije čuo; ako bismo po tome sudili, još onda smo bili civilno društvo, samo malo udaljeno od temeljnih vrednosti hrišćanske, to jest zapadne civilizacije kojoj bismo hteli da pripadamo.
       Ovo je moje izdvojeno mišljenje. Bez osnova veronauke teško je u potpunosti razumeti El Greka, Rembranta, Mikelanđela, Ticijana, Dostojevskog, Baha, i s radošću se prepustiti uzletima ljudskoga duha. O svemu tome učili smo tek uz rad.
       Kad se saznalo da predsednik savezne države slavi slavu, da je verujući čovek u granicama razuma, i kad je premijer Srbije podržao uvođenje veronauke u škole, i to kao neobavezan predmet, po volji đaka ili roditelja, uzbudile su se liberalne strukture koje su se ranije uzdizale na učenju da je pojedinac ništa, a kolektiv Bog, s tim što je samo jedan pojedinac bio iznad samoga Boga. Nisi ga smeo opsovati, završio bi kod sudije za prekršaje. Takva je bila ta vrsta civilnog društva, sto posto zaštićena od klerikalizma.
       Lepo se živelo i bez vere, samo jedna vera je opijala narod, dok se nije zaratilo...
       Držim da su jedino argumenti ministra Đelića čvrsti. Njegov kompjuter kaže da će spojeni praznici u maju da smanje industrijsku proizvodnju za pet odsto. “Stvarno mi neverovatno zvuče izjave direktora društvenih i državnih firmi”, veli Đelić, “koji izjavljuju da manje gube kada ne rade i kojima očito ne pada na pamet da im je dužnost stalni napor da poprave proizvode i usluge svojih preduzeća”. Privatne firme su, dodaje Đelić, i ovih dana najviše radile, i on u tome vidi, kako se izrazio “eklatantan primer zbog čega je neophodna privatizacija”.
       Za sav taj nerad, međutim, najmanje je kriv Vaskrs; on uvek pada u nedelju, Đurđevdan se retko nadovezuje, samo je praznik rada Prvi maj i u radne dane neradan. Možda bi ga, kao nekad, trebalo slaviti svečano i radno.
       Ima, pak, jedna crkva u svetu koja se meša u sve svetske poslove, u svoje ali i u tuđe države, no, to nas ne sme da se tiče, naše je da čistimo sopstveno dvorište, naše je da nam smeta naše!
      
                         * * *
      
       Sada se zna ko je gazda sveta. Amerikanac! Amerikancu je slobodno da iz nestašluka pobije smučare na žičari u Italiji, da siluje maloletnice na Okinavi, da sprži napalmom Mi Laj, da čini sve kolateralne štete na globalnom planu, ali mu se tamo neće suditi zato što je naročitog kova, zato što iza njega stoji naročita država. Amerikanac je vlastan da baci atomsku bombu, ako time brani američke vrednosti i američki način života, ili ako poludi. U ovom drugom slučaju izričito nije odgovoran.
       Ukratko, svet mora da zavoli batine ili barem da se na njih navikne.
       Ko nije rad da trpi batine, mora da se upiše u globaliste, tako da se i ja ovim putem upisujem.
       Bila Klintona, onoga iz Ovalnog kabineta, sa njegovom ratobornom svitom, Medlin Olbrajt, Holbrukom i Tonijem Blerom kao gostom, smatrali smo jastrebom i radovali se pobedi goluba Džordža Buša na predsedničkim izborima. Stvar se, međutim, obrnula. Sjedinjene Države su prvi put u svojoj istoriji povukle potpis ispod jednog međunarodnog ugovora koji su prethodno zvanično prihvatile. Buš je precrtao ono što je Klinton potpisao. Amerika je odbila da pristupi Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine koji su formirale Ujedinjene nacije. Taj sud bi trebalo da se bavi nepodopštinama na celoj zemaljskoj kugli, a ne, kao Haški tribunal, zločinima u bivšoj Jugoslaviji i u Ruandi. To znači da bi globalni tribunal bio nadležan i za Sjedinjene Države i njihove građane, čime bi američko pravo na kolateralne štete po celom svetu bilo ograničeno.
       Čak i američka štampa poništavanje Klintonovog potpisa predstavlja kao dramatičan trenutak u istoriji međunarodnog prava. Buš je Sjedinjene Države učinio nedodirljivim. “Njujork tajms” piše da će odbacivanje Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine sigurno dovesti do dalje podele između SAD i većine ostalog sveta, i to pre svega u odnosu na Evropljane, gde političari veoma glasno gunđaju zbog namera Bušove administracije da odstupi od svojih međunarodnih obaveza.
       Bušovi predstavnici su i dosad u više navrata upozoravali na nepremostive statutarne prepreke koje postoje između SAD i globalnog tribunala za ratne zločine, a i sam Buš je najavljivao da ukaz svog prethodnika o pristupanju ovom sudu nikad neće poslati na neophodnu ratifikaciju američkom Kongresu.
       Buš očigledno misli da se američke vrednosti štite tako što se nijedna američka akcija ne sme podvrgnuti pravnom preispitivanju.
       Kome se ne sviđa američki način života, neka se sam prijavi sudu.
       Poništenje Klintonovog potpisa govori nam da Džordž Buš mlađi, kao ni većina nevinih Amerikanaca, još nije shvatio zašto se dogodio 11. septembar!
      
       Milivoje Glišić