Prvomajske demonstracije u Francuskoj pokazale su ne samo da Žan-Mari le Pen nema nikakve šanse da postane predsednik, već i da u svesti francuske nacije nema mesta za bilo kakvo koketiranje sa ekstremizmom i fašizmom

      Demokratska Francuska je odahnula, ne zato što je na predsedničkim izborima ponovo pobedio Žak Širak, već zato što je izgubio Žan-Mari le Pen. Birajući između desničara Širaka i ultradesničara (“fašiste”, kažu) Le Pena, više od 82 odsto Francuza dalo je svoj glas Širaku (82,2 prema 17,8).
       Više od milion ljudi iskoristilo je Praznik rada 1. maj da ispravi ono što je mnoge Francuze 21. aprila nateralo da se zastide kada su shvatili da će se umesto Lionela Žospena, premijera Francuske i vođe socijalista, u drugom krugu predsedničkih izbora naći vođa ultradesničarskog Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pen koji se nikada nije ustručavao da u ime spasenja francuske nacije zagovara antisemitske, antiarapske, antiimigrantske... i na kraju krajeva antievropske stavove. Bile su to najmnogoljudnije i najmirnije demonstracije u celoj Evropi i ako se ima na umu da su gotovo u isto vreme u više od devedeset gradova marširali i oni koji su došli da javno Le Penu pruže podršku, prosto je neverovatno da nije bilo nikakvih incidenata čak ni sa policijom.
      
       Porodična šetnja
      
       Pariske demonstracije protiv Le Pena mogu se nazvati spontanim antifašističkim protestom u kome su i čitave porodice zajedno sa decom šetale uz rame sa još oko 400 000 ljudi što su od Trga Republike marširali ka Bastilji da bi se zaustavili na Trgu nacije. Šetajući u koloni sa ljudima, među kojima je bilo mnogo onih koji nisu krili da su prvi put na demonstracijama, da nisu glasali u prvom krugu ali da sada sigurno hoće jer iz nekih ne baš potpuno jasnih razloga osećaju da je to od “istorijskog značaja”, odzvanjala je, kao neprekidan kanon, pesmica:”F comme Fasciste/ N comme Nazi/ En bas, en bas/ Le Front National!” (F kao fašista/N kao nacista/Dole, dole Nacionalni front!).
       Iako su ovaj put izostala karnevalska znamenja, tako tipična za političke manifestacije u Francuskoj, gotovo da nije bilo osobe a da nije imala na odeći zalepljenu bar jednu žutu ruku (aluzija na žute trake koje su Jevreji morali da nose u doba Trećeg rajha) sa natpisom: “Ne Le Pen!” Najoriginalnije protestno znamenje na najvećim demonstracijama od studentskih protesta 1968 (u nekim gradovima još od završetka Drugog svetskog rata) nisu mnogobrojni sindikalni baloni kakvi se obično koriste za meteorološka testiranja već vrlo uspele fotomontaže Le Pena koji umesto brade ima gubicu buldoga. Sva, koliko god bila opravdana netrpeljivost (da ne bude napisano mržnja) prema Le Penu postala je na trenutak bespredmetna kada je neko iz mase antilepenista povikao: “Bože, zar nas nisi dovoljno kaznio?” Bio je to glas lepuškastog Marokanca, ne starijeg od dvadesetak godina, koji je gotovo s prekorom gledao u nebesa i širio ruke samo zato što je iz teških oblaka počela da pada kiša, kvaseći Abdulu i još oko 400 000 ljudi što su od Trga Republike marširali ka Bastilji da bi se zaustavili na Trgu nacije. Gledajući s prekorom u nebesa boje hladnog pepela, širio je ruke, nastavljao je da grdi na jeziku koji je malo ko oko njega razumeo. Da bi svojim rečima dao još veći značaj, Abdula je strasno pljunuo na sliku koju je držao u desnoj ruci. Kako je još nekoliko ljudi želelo da pljune isto lice, a Abdula nije voljan da postane meta neveštih u pljuvanju, slika Le Pena, kome su crnim markerom bili docrtani frizura i brkovi a la Hitler, završila je na asfaltu - raskomadana.
      
       Sile mraka i haosa
      
       Iako je Le Pen uspeo da okupi ne više od 30 000 ljudi, mnogima je zadrhtalo srce od tuđih zastava kojima su mahali izaslanici desničarskih pokreta iz gotovo svih evropskih zemalja koji su u Pariz došli kako bi pokazali da Le Penov iznenađujući uspeh u prvom krugu nije bio slučajan. Ispod svih tih zastava, uključujući i hrvatsku, koračali su, u tempu posmrtnog marša, boboi sa lentama preko grudi (bogati, razmaženi buržuji boemskih navika), smireni ali ipak razočarani radnici, umiveni seljaci, uštirkana gradska sirotinja, skinhedi bez martinki, kožnih jakni i neizbežnih “svastika” i nacističkih krstova, poljski rudari u svečanim uniformama i tokama ukrašenim bleštavim crnim perjem. Jedino nije bilo mesta za prave italijanske fašiste i naciste koji su doputovali iz Belgije. Uz malo gurkanja sa Le Penovim obezbeđenjem, gostima je “objašnjeno” da su nepoželjni, odnosno da je lično Le Pen procenio kako je u njegovom ali i u interesu Nacionalnog fronta i cele evropske desnice neophodno da “drugovi” pokupe svoje pinklice i vrate se odakle su došli.
       Sa podjednakom pažnjom Le Pen se potrudio da se neki “zabludeli” fotoreporter ne popne na pozlaćeni spomenik Jovanki Orleanki i tako “oskrnavi” uspomenu na nacionalnu heroinu koja je kao i on spasila Francusku i iako izdata od kralja, do kraja vojevala “izgubljenu bitku”. Zaustavivši se ispred bleštave skulpture oklopljene Jovanke Orleanke koja s barjakom u desnoj ruci uspravno sedi na konju i gleda put Sene, Le Pen je napravio jedan gaf, jedini tog dana, koji na njegovu sreću mnogi nisu primetili. Popravljajući plavu traku na buketu koji je ostao da leži u dnu spomenika, Le Pen nije uspeo da se prezrivo ne osmehne na kapije nekadašnjeg parka Luja XIV koji je delio Le Pena i njegove sledbenike od onih koji su u istom trenutku odavali poštu Brahimu Bouaramu, Marokancu koga su pripadnici Nacionalnog fronta pre sedam godina bacili u reku i ostavili ga da se udavi.
       Po sopstvenom uverenju koje je sa likovanjem demonstrirao trećeg maja u polupraznoj kongresnoj sali u Marseju, Le Pen je dobio još jedan argument pokazavši da je sposoban zavesti red i disciplinu i da nije vođa sila mraka i haosa kako ga ovih dana doživljavaju gotovo svi komunisti, socijalisti, degolisti, politički apstinenti i imigranti svih boja. Ono čega je Le Pen takođe bio svestan, a što mu nikako ne pričinjava radost, jeste činjenica da je već izgubio izbore. Tog Prvog maja kada je Le Pen trebalo da bude “zvezda dana”, dobar deo francuske nacije bacio mu je rukavicu u lice stavivši do znanja da mu ovaj put neće dozvoliti da se okoristi ni neodlučnošću glasača ni podeljenošću političke elite. Međutim, Francuzi su rekli svoje - fašizam ne dolazi u obzir. Glasali su i za Širaka i protiv Le Pena. Rezultat je bio neviđena pobeda jednog kandidata, ne baš omiljenog Žaka Širaka.
       Odmah posle izbora Širak je imenovao novog premijera, poznatog (ali ne u političkim krugovima) senatora Rafarena. Žan - Pjer Rafaren (Liberalno-demokratska partija) obrazovaće privremenu vladu do parlamentarnih izbora koji treba da uslede.
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ