NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Uhvati ritam

Gospođica Sebašćen nikako nije nosila mrežaste čarape i kožnu jaknu već je, naprotiv, ostala u haljini do zemlje i zakopčana do grla. A iz tog grla varničio je pevački sjaj, prirodno rođen i sačuvan od uticaja

      Po ko zna koji put u proteklih petnaestak godina, komšije nevelike, ali ponosne Srbije, nastavljaju da gledaju svoja posla i povremeno, vraćajući nam deo gorkog kusura koji smo zaslužili godinama ispoljavanja superiornosti spakovane u ne baš crveni pasoš. Tako je pre nekoliko dana, slobodno možemo reći svetska atrakcija - mađarski etnosastav MUSIKáS predvođen fenomenalnim vokalom Marte Sebašćen - stigao i do naših prostora. Koncert u organizaciji RTV B92, održan u Zadužbini Ilije Kolarca, uspešno je pomešao svojevrsni krem našeg društva, radoznale, ali ne baš upućene poklonike i publiku koja tradicionalno posećuje rok koncerte. Nije lako poverovati, ali tolerancija na delu pomirila je mnoštvo ukusa, stavova i navika, a sve upravo u Kolarčevoj zadužbini, sali koja ipak predstavlja sinonim za ozbiljnost klasične muzike.
       Vesele i tužne pesme o severnim vetrovima, razbojnicima i neostvarenim ljubavima, uz prisustvo naglašenog virtuoziteta, tradicionalnih instrumenata i igračkih, na momente akrobatskih tačaka, učinili su da muzika rumunske, ciganske, bugarske, jevrejske i mađarske tradicije trajno ostane u mislima publike, kao nešto sasvim novo, a opet poznato. Poznato utoliko što muzička tradicija bilo kog naroda i podneblja, bez obzira na sve moguće vrste različitosti, nosi u sebi nešto iskonski zajedničko. U naglašenoj ritmičkoj pregnantnosti i razuđenom reljefu, na prvom mestu. Zatim po melodijskoj fakturi na kojoj se oseća patina prošlih vremena, filigranski čisto upletena u muzičke logaritme.
       Ali, gosti iz Mađarske nisu se libili da nam kažu i pokažu šta je Zoltan, Kodaj iz njihove muzičke tradicije usmerio u svoja kapitalna dela čime se, dabome, ponose. Gospođica Sebašćen nikako nije nosila mrežaste čarape i kožnu jaknu već je, naprotiv, ostala u haljini do zemlje i zakopčana do grla, baš onako kako pristojna devojka iz dobre kuće i treba da bude. Bar je nekada tako bilo. A iz tog grla varničio je pevački sjaj, prirodno rođen i sačuvan od uticaja. Šta primaš predstavlja u ovakvom ansamblu nije bilo jasno na prvi pogled, jer violinista u rangu virtuoza, svoju ulogu uvek podređuje svima i ostaje nešto slično srcu koje kuca i niko to ne primećuje, ali bez koga života, jednostavno, nema. Mađari su poznati po čardašu i mi smo ga slušali u izvornom obliku. Gledali smo i igru duboko natopljenu senzualnošću i izazovom udaljenom od nepristojnih misli. Videli smo i čuli udarački instrument koji izgleda kao violončelo a nosi se kao gitara. Prštalo je na sve strane u temperamentu, otmenosti, razuzdanom veselju obavijenom velom čednosti i jednostavne lepote.
       Pitanje koje se međutim postavlja, daleko prevazilazi činjenicu da nas je još jedan bend uveseljavao nekoliko sati. Da li je uopšte moguće razumeti da mladi muzičari koji su, uprkos svemu, odlučili da se posvete negovanju srpske tradicije i muzike ovih prostora, moraju da idu u inostranstvo da bi snimili CD, a takvih primera ima više od nekoliko? Naslušali smo se ponosnih slučajeva, persona koje uporno i grlato urlaju o svetosavlju, tradiciji, viljuškama i večito-nebesko-prepametnom narodu koji baš svakom ima šta da pokaže. Ako to nije tačno, zašto ih neko ne ućutka? S druge strane, ako je problem, a verovatno jeste, u tome da Srbi jednostavno ne umeju da prodaju ni vodu u pustinji, očekuje nas još duga i naporna školska godina, i gori popravni ispiti...
      
       MILENA MILORADOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu