Ljudi i dalje umiru i to im se ne sviđa. Naročito im se ne sviđaju virusi, ti neuhvatljivi mikroorganizmi, koji stalno izmiču nauci, kojima se ili ne zna ime, ili ako se zna ime, onda nema leka, ili ima leka, ali dok zabrinuti čovek stigne do apoteke, lek više ne pomaže, jer je virus mutirao

      Stiven Hoking, čuveni britanski astronom, nedavno je izjavio da će ljudska rasa izumreti do kraja milenijuma, najverovatnije usled širenja virusa ili uništenja koje će doneti atomske bombe, napominjući da ga na duge staze više brine biologija od atomskog oružja. “Slučajno ili namerno stvaramo virus koji će istrebiti ljudsku rasu”, izjavio je on, dodajući da rešenje vidi u tome što bi ljudi mogli da nasele svemir. “Ja sam optimista, ići ćemo među zvezde.”
       Ova smela izjava ekscentričnog naučnika možda je samo duhovita opaska, ali je ona, bila istinita ili ne, pogodila u sam centar jednog od najvećih strahova savremenog čoveka - strah od neobičnih, nepoznatih i fatalnih virusa koji će čovečanstvu doći glave. Bar na ovoj planeti.
       Istina, panika zahvata uglavnom razvijeni svet, u kome su neuhranjenost, tuberkuloza ili malarija, bolesti od kojih umire siromašni deo planete, zaboravljene i kome su sve blagodeti savremene medicine na raspolaganju. Dvadeseti vek doneo je laser, ultrazvuk, magnetnu rezonancu, mnoštvo novih aparata i lekova, iskorenio velike pošasti poput velikih boginja, prebacio već pedeset godina od poslednje velike epidemije gripa od koje su umirali milioni ljudi, neke grane medicine razvio toliko da je učinio mogućom čak i promenu pola i doneo još mnoštvo otkrića, ali nije uspeo da ljude učini besmrtnima.
      
       Bolest “prljavih ruku”
      
       Ljudi i dalje umiru i to se ljudima ne sviđa.
       Naročito im se ne sviđaju virusi, ti neuhvatljivi mikroorganizmi, koji stalno izmiču nauci, kojima se ili ne zna ime, ili ako se zna ime, onda nema leka, ili ima leka, ali dok zabrinuti čovek stigne do apoteke, lek više ne pomaže, jer je virus mutirao.
       Potrebno je izgleda biti veoma mlad da bi se u trenutku kada su u Grčkoj, pošto je nekoliko ljudi umrlo od koksaki virusa, u cilju prevencije zatvorene škole i univerziteti, a naši srednjoškolci vraćeni sa ekskurzije, uzviknuli “Svi smo zaraženi. Umiremo!”, kako je uz osmeh izjavio jedan srednjoškolac izlazeći iz autobusa. Ostatak stanovništva, međutim, nije tako olako shvatio događaje u Grčkoj, tim pre što kod nas, prema rečima dr Saše Jankovića sa Instituta za imunologiju i virusologiju Torlak, već četiri godine vlada “epidemija panike zbog koksakija”.
       “Objektivno ga nema ni više ni manje nego prethodnih godina, ali je broj zahteva za testiranje drastično povećan. Iskreno rečeno, veća je šansa da vas pregazi autobus u tri ujutru na Slaviji, nego da dobijete fatalni oblik koksaki virusa. Iz nekog razloga ljudi insistiraju da im se urade serološki testovi, iako oni nisu prihvatljivi u dijagnostici zbog problematičnog tumačenja dobijenih rezultata. Metod je veoma skup, a nije efikasan.”
       Institutu nedeljno stiže oko 300 zahteva za analize, a jedna analiza košta 6 300 dinara. To što je nalaz pozitivan, takođe, najčešće ne znači bolest, iako pacijenti imaju običaj da se proglase bolesnima, već staru infekciju koja se ili nije manifestovala ili se blago manifestovala i nije dijagnostikovana.
      
       Mutacije
      
       Koksaki se prenosi tako što fekalije stignu u usta, zato se naziva bolešću “prljavih ruku”. Kako je reč o elementarnoj higijeni koju najčešće izbegavaju deca, najveći deo populacije tokom života biva u kontaktu sa bar jednim od 29 serotipova koksakija, ali infekcija obično ne znači i bolest. Preko 95 odsto slučajeva infekcije je asimptomatsko, dakle ne desi se ništa, ljudi prosto i ne znaju da imaju virus. U preostalih pet odsto spadaju oni kod kojih se pojavi blagi klinički opšti infekcijski sindrom, a u najmanjem broju slučajeva dođe do komplikacija. Pojava kliničke manifestacije zavisi od soja virusa i imuniteta organizma koji je napadnut.
       Ipak, nekoliko ljudi je umrlo iznenada, od nečega čemu se još ne zna ime, a što bi se moglo zvati koksaki i tim gore ako se zove koksaki, jer bi to u očima laika zvučalo kao najstrašnija pretnja - virus je mutirao.
       Mutiranje virusa, u stvari je njihovo prilagođavanje novim uslovima, isto onako kao što se prilagođavaju i drugi organizmi, uključujući i čoveka. Nevolja je u tome što je njihov životni ciklus daleko kraći. Čoveku je bilo potrebno nekoliko miliona godina da se ispravi, a tako prav, taj isti čovek za svoj jedan život doživi nekoliko miliona generacija virusa. Ako računamo da je čoveku za reprodukciju potrebno nekih 20 ili 30 godina, virusu je potrebno nekoliko minuta ili časova. Ko onda dobija trku?
       “Medicina nije svemoguća i njena znanja su vrh ledenog brega, ali postoji i nešto što se zove ekonomski faktor”, kaže doktor Janković. “Uvek će se velika sredstva ulagati u nešto što je ozbiljno i medicinski opravdano. Recimo, mnogo se ulaže u istraživanje AIDS-a (side). I to jeste objektivna opasnost, ali ljudi više vole da strahuju od toga ima li leka nego da se bave preventivom. Broj obolelih od AIDS-a među homoseksualcima je opao, iako su oni bili rizična grupa, ali je porastao među ostalim stanovništvom. Zato što ljudi misle da su bezbedni i da oni nisu rizična grupa. Ako već treba da se brinemo zbog virusa, onda treba da brinemo o onome što je zaista opasnost i što možemo da sprečimo.”
       U svetu se svakog dana pojavi više od 15 000 novih inficiranih HIV-om, procenjuje se da ovaj virus nosi oko 36 miliona ljudi, a do sada je ih umrlo 22 miliona. Uprkos ulaganjima u istraživanja i nove lekove, pa i obećanja da će biti pronađena vakcina, statistika registruje sve više pacijenata koji nose virus otporan na lekove koji se trenutno koriste. Kod dva pacijenta u roku od mesec dana izolovano je 29 podvrsta virusa, koji su prilikom svakog umnožavanja promenili nešto u svom sastavu.
      
       Priroda
      
       Iako virusi očigledno imaju hirovitu ćud, ljudska vrsta ne samo da je opstala, nego je stanovnika na ovoj planeti sve više. U tom smislu postoje teorije koje ih vezuju za prirodnu selekciju, a da bi sve bilo još komplikovanije, istraživanja su pokazala da jedna vrsta virusa može biti korisna u borbi protiv nekih drugih.
       Nauka je do sada uspela da otkrije njihovu strukturu. Za razliku od drugih mikroorganizama i ćelija živih bića, virus ima samo jednu od dve nukleinske kiseline (DNK i RNK) i ne može da se razmnožava sam. Pomoću proteinskog omotača on se spaja sa živom ćelijom, nameće joj svoj genetski program i počinje da se razmnožava. Zato se može čuti da je virus “loša vest upakovana u protein”.
       Da bi se spojio sa ćelijom, površina njegovog omotača mora da odgovara receptorima ćelije, zato su “uspešni spojevi” verovatno jedan na hiljadu pokušaja. Određeni virusi napadaju određene žive organizme, samo životinje ili samo čoveka ili određenu vrstu životinja i čoveka, a u okviru istog organizma napadaju određene tipove ćelija. HIV će se, recimo uvek naći uz bela krvna zrnca, a hepatit B na jetri.
       Ukoliko ne uspe da se veže za ćeliju, ta ćelija nema receptore za taj virus i na njega je imuna. A tu se već vraćamo na priču o imunitetu čovekovog organizma, otpornosti, savremenom načinu života, odnosu prema prirodi, promeni klime, onome što je čovek od savremene nauke dobio i onome što je zbog nje izgubio.
       Savremena medicina pošla je jednim pravcem, a prema rečima dr Vuka Stambolovića, mogla je izabrati i drugi. Otkako je Luj Paster utvrdio da postoje određeni sojevi mikroorganizama koji su opasni za ljude i koji se mogu pobediti samo lekom koji ih direktno ubija, “magično tane” počelo je da se traži za sve bolesti. Cela nauka je krenula putem Pastera. Traže se mikroorganizmi kod svih oboljenja.
       “Medicina je postala militantna oblast, počeo je da se vodi rat sa mikroorganizmima, a u ratu se ne biraju sredstva”, kaže Stambolović. “A mogla je krenuti i putem Bešana koji je, nasuprot, smatrao da je sve u sredini, da od nje zavisi da li će se neko razboleti i koji će se mikroorganizam razviti.” Legenda kaže da je Paster na samrti priznao: “Bešan je bio u pravu.”
       Ko god da je bio u pravu, čovek se, izgleda, zajedno sa svojom naukom, našao u ćorsokaku. Dok, s jedne strane, veliki broj pacijenata dolazi na lečenje zbog bolesti izazvanih lečenjem, dotle se, s druge armije “zabrinutih zdravih”, čini da testiranje na najrazličitije bolesti ostaje najprofitabilniji posao u kome se zarađuje više nego u vojnoj industriji.
       “Nema vakuuma, jedan život se povlači, drugi se širi, koji pobeđuje zavisi od spoljašnje sredine u odnosu na oba ta života. Kada nastupi bolest, to znači da se čovek povlači kao životni sistem. Treba se pitati da li smo stvorili uslove u kojima će napredovati život ljudi ili virusa i drugih oblika života. Mi pravimo sredinu, unutrašnju onim što jedemo, dišemo, i onim o čemu razmišljamo, a spoljašnju onim pomoću čega hoćemo da zaradimo: pravimo nezdravu hranu radi zarade. Svinjetina je, recimo, kod nas najpopularnija žitarica. Čovek kao životni sistem ustupa na razne načine i sam u sebi stvara uslove za bolest.”
       U jednom će se, izgleda ipak složiti sve medicine sveta: imunitet organizma ključna je stvar, a stres jedan od njegovih najvećih neprijatelja.
       “Čovek se razboli kada tuga uđe u ćeliju. Tuga otvara vrata da se stvore virusi”, kaže Stambolović. “Ako ste srećno zaljubljeni, onda možete sada da idete u Grčku i ništa vam se neće desiti.”
       A ako niste, onda kaparišite plac na nekoj zvezdi, u nadi da je Hoking bio u pravu i da će čovek kada promeni planetu, promeniti i svoju prirodu.
      
       IVANA JANKOVIĆ