Pritisak Brisela razlikuje se od pritiska Vašingtona u tome što ne dopušta lokalnoj vlasti da se pred svojim biračima izvlači od posledica svoje politike, okrivljujući “vršioce pritiska”

      Politički analitičari su manje-više jedinstveni u proceni da je rast evropske desnice usko povezan sa strahom od gubitka nacionalnog identiteta. Građani moćnih evropskih država, koje su u prilici da drugima nameću pravila kojima se ograničava nacionalni suverenitet, i sami boluju od teskobe povezane sa gubitkom suvereniteta i identiteta. Otprilike svaki peti veruje da je izložen nevidljivoj invaziji: nadiru imigranti, život mu uređuje Evropska unija, a kultura mu dnevno uzmiče pred američkom.
      
       Pitalice
      
       Ako se tako osećaju u srcu Evrope, nije se čuditi što na jugu kontinenta Srbi stenju pod teretom još dubljih protivrečnosti. Jugoslavija je doskora bila upravo savršen kandidat za potpun gubitak suvereniteta, to jest za overen, tvrd tuđinski protektorat. Nakon što je izgubila rat sa NATO-om, a pre nego što je dobila bitku protiv Slobodana Miloševića, iz budućnosti joj se kezila još i prilika da dobije kvislinšku vlast koja ne bi sarađivala, već kolaborirala sa silama koje drže Kosovo.
       DOS i Vojislav Koštunica tada su proizveli učinak koji se još može porediti sa pojavom “boga iz mašine” u grčkoj tragediji. Time što Demokratsku opoziciju Srbije na vlast nisu doveli NATO tenkovi već narodni glasovi i bes, Jugoslavija je izbegla obe varijante gubitka nacionalnog dostojanstva i državnog suvereniteta.
       Sada se, međutim, nešto češće i glasnije nego pre, čuju glasovi koji pitaju: Ima li praktične razlike između DOS-ove i tuđe vlasti? Da li bi se neka spolja nametnuta vlada mogla ponašati kooperativnije prema Briselu, Vašingtonu, MMF-u ili Svetskoj banci? Da li bi Miloševića stranci isporučili na Vidovdan? Ne živimo li već pod nekim prećutnim protektoratom malo mekšeg tipa? Pitanja tog tipa, dabome, sugerišu da je vlast u zemlji, kao što to Milošević u Hagu ustvrdi kad god mu se za to ukaže zgodna prilika, marionetskog tipa, i da u preteranom napadu revnosti ispunjava sve zahteve koji iz centara svetske moći stižu u Beograd, iako je na to formalno niko ne prisiljava. Ona dobrim delom dolaze iz političke svesti koja se već dugo kreće u zatvorenom krugu, koja barem deset godina nije pratila zbivanja u Evropi i nema jasnu predstavu o tome šta se u svetu dešavalo dok je zemlja bila u dubokoj izolaciji.
      
       Banana-republika
      
       Dok je politika koju je ta svest proizvodila upravljala državom, Medlin Olbrajt tumačila je Srbima (u leto 1998. godine) da apsolutni suverenitet više nigde ne postoji, da je to pojam iz 19. veka i da danas sve države sveta odustaju od nekog dela svog suvereniteta u korist kakvog višeg cilja. Gospođa Olbrajt je načelno bila u pravu, ali je u njenim rečima ipak bilo više cinizma nego dobrih namera. Tačno je da su evropske države poslednjih decenija stupale u sve novije oblike udruživanja, odustajući od samostalnih prerogativa u vođenju ekonomske, monetarne i spoljne politike. No one su to činile dobrovoljno, a ne da bi izbegle bombardovanje. Gospođa Olbrajt je od Jugoslavije u leto 1998. tražila da se odrekne dela svoje teritorije, ne radi višeg dobra, već u ime odbrane od većeg zla (bombardovanja). Razlika nije mala i nebitna, to je ista razlika koja kvalitativno deli ovu od one vlasti. Jugoslavija je tek sada u prilici da to oseti, kada joj se ukazuje šansa da deo suvereniteta trampi za nešto vrednije - buduće članstvo u Evropskoj uniji. Dok čovek u Hagu nije umeo ni da sačuva suverenitet, ni da zadrži Kosovo, ni da izbegne bombe. A sa džingla Radija B92, sećate se, svakog nam je dana poručivao: “Nismo mi banana-republika...”
       Sadašnja Evropska unija rezultat je šest decenija napora da se na Starom kontinentu prevaziđu traume Drugog svetskog rata, bez trijumfalizma i ponižavanja. I kao što svaka politička zajednica iziskuje saglasnost o jednom broju principa, stubovi Evropske unije su ljudska prava, socijalna država, vladavina prava i liberalna demokratija. To su vrednosti koje pretpostavljaju slobodu izbora i koje se ne uteruju silom. Za razliku od gospođe Olbrajt, Evropska unija ne bije one koji neće da u nju uđu. Za razliku od Slobodana Miloševića, demokratska vlast ne bije one koji sa njom neće. To je ujedno i glavna razlika između ovog i onog vremena.
      
       Poverenje
      
       I kao što ne biju Srbe, Evropljani nisu silili ni Poljake, Mađare, Čehe, Slovake, Estonce, Litvance ni ostale koji se guraju pred njihovim ulazom. Prijem u Evropsku uniju nije prijem pod protektorat, već ulaznica u ravnopravno članstvo. Razlika između ta dva pojma je posebno uočljiva na Balkanu koji je u istoriji Starog kontinenta i ostao zapamćen po malim protektoratima i velikim intervencijama velikih sila u poslove malih naroda. S početka 19. veka, ovde je protektorat definisan kao pravo jedne ili grupe država da se mešaju u unutrašnje ili spoljne poslove druge države, pod uslovom da je to pravo priznato međunarodnim ugovorom, ili prećutno. Tako evropska istorija računa da je Kneževina Srbija bila pod ruskim protektoratom do 1856, a zatim pod nadzorom velikih sila do 1878, da bi zatim do 1903. bila smatrana klijentom Habzburške monarhije.
       Članstvo u tom zasad još ekskluzivnom političkom klubu za Beograd je još neizvesno (dogodine ćemo možda potpisati sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, što je prva stepenica), kao svetlo na kraju tunela. Kada se učlane, možda će se i Srbi jednog dana žaliti na teror malih razlika i teskobu jednoličnosti i dosade. Srpskom ministru pravde Vladanu Batiću je, na primer, teško palo već i to da se odrekne suverenog prava srpskih sudova da svojim građanima izriču smrtnu kaznu. U Evropi tu kaznu smatraju varvarskom, i Batić je, gunđajući da Amerikanci to pravo i dalje neometano uživaju, na kraju, pristao.
       Pristajanje na evropska pravila političkog ponašanja podrazumeva i to da se politika više ne vodi beskrupuloznim suprotstavljanjem već dijalogom na otvorenoj sceni. U najnovijem izveštaju iz Brisela o tome kako države zapadnog Balkana napreduju na putu ka “stabilizaciji i asocijaciji” sa EU, na primer, prekorno se kaže da Albanija još pati od “konfrontacione političke kulture”. Poželjna politička kultura podrazumeva i to da se dogovoreno, kada se jednom dogovori, poštuje. Tim pre ako se nešto dogovori sa Evropskom unijom, kao što su jugoslovenski lideri sa Havijerom Solanom pogodili “Srbiju i Crnu Goru”. Goran Svilanović ne obmanjuje javnost kada tvrdi da je Batićeva javna kampanja protiv tog sporazuma, sa stanovišta evropskih pravila ponašanja, neshvatljiva. Tu ništa ne vredi Batićevo vickasto, a zapravo i uvredljivo “podsećanje” Svilanovića da je Tito umro: sitna lukavstva praktičnog uma u tome ne pomažu. Kada Goran Svilanović zahteva da se barem članovi vlade javno zalažu za politiku vlade, nije u pravu Vladan Batić koji ga podučava da je Tito umro. Pravi test jedne politike je u tome sa koliko se dobre volje i marljivosti provodi dogovoreno. To važi i za odgovornost vlasti.
      
       Partneri
      
       Naša je javnost bila prijatno iznenađena kada je hrvatski ministar spoljnih poslova Tonino Picula u Beogradu, na Koštuničino “trebalo bi da budemo dobri susedi” odgovorio da mi treba da budemo više od suseda - da budemo partneri. Listanje istog izveštaja iz Brisela lako objašnjava tu misteriju: tamo kurzivom stoji da je “integracija sa Evropskom unijom moguća jedino ako budući članovi mogu da pokažu da su spremni i sposobni da se prema svojim susedima ponašaju onako kako to članice Evropske unije međusobno čine”.
       To uslovljanje nije ni nalik zavrtanju ruke i ucenama na kakve smo navikli pod režimom onih koji misle da su danas na vlasti u Beogradu marionete. Evropska unija se uostalom i onda u ponečemu razlikovala. Nije bilo slučajno što je srpska opozicija, one duge zime posle NATO bombardovanja, za svoj zahtev za ukidanje barem vazdušnih sankcija protiv naše zemlje, i pre pada Miloševića, nailazila na više razumevanja u evropskim prestonicama nego s one strane Atlantika. Slična razlika postoji i danas. Brisel, isto kao i Vašington očekuje od Beograda saradnju s Hagom - samo što se očekivanja Brisela saopštavaju Beogradu bez propratnih pretnji, bez suspenzije pomoći, i bez zahteva da Beograd “dokaže” da Ratko Mladić i Radovan Karadžić nisu na teritoriji SRJ. Pritisak Brisela razlikuje se u tome što ne dopušta lokalnoj vlasti da se pred svojim biračima izvlači od posledica svoje politike, okrivljujući “vršioce pritiska”. Pritisak Brisela je takav da vlast koja se saglasi da je taj pritisak opravdan, sama posle snosi posledice pred svojim biračima, i određenu politiku sprovodi kao svoju. Pritisak oko Haga je dobar primer za to. Amerikanci su lane zavrnuli ruku Beogradu zahtevajući hitno hapšenje, a posle i isporučenje Miloševića. No, budući da ucene i protektorsko ponašanje oslobađaju domaću vlast od odgovornosti za svoje postupke, vlast koja je Miloševića isporučila sada se izruguje haškom suđenju kao “skupom cirkusu”, kao da sa tim cirkusom nije imala ama baš nikakve veze. Uočljivo je još nešto: sada kad je zakon usvojen, i kada sve više Srba završava iza rešetaka u Ševeningenu, u Beogradu su sve glasnije kritike na račun Haga i Karle del Ponte. Kasno je za principijelan stav da se ratnim zločincima sudi u Beogradu, ali zato sve više srpskih političara naprasno uviđa haške mane. Vladan Batić je tako tek pre neki dan “sasvim odgovorno” ustvrdio da su naši sudovi sposobniji i prikladniji za suđenje ratnim zločincima nego sud u Hagu.
       Karl Bilt koji je dobro upoznao Balkan, na delu se uverio u mane protektorata: ne ohrabruje zajednice da same rešavaju svoje probleme, pa se demontaža protektorata stalno odlaže. Najgore je možda to što svaki unutrašnji politički sukob u protektoratu poprimi “karakter bitke za podršku međunarodnih igrača”. Sukob između šefa jugoslovenske diplomatije i srpskog ministra pravde o tome ko je verodostojan tumač politike Evropske unije (Svilanović tvrdi da Brisel diže obrve na Batićevu kampanju za referendum o samostalnosti Srbije, a Batić pak kaže da “ne zna otkud to Svilanoviću” i da se njemu iz Saveta Evrope nisu žalili) ukazuje naravno na to da se ta bitka odvija i tamo gde nema protektorata u pravom smislu reči.
       Protektorat može biti i tamo gde ga niko nije uveo, ako vlast nema kuraži da deluje u svoje ime, već se poziva na tuđi autoritet. U završnici bitke za saradnju sa Hagom, jedan od najcenjenijih domaćih eksperata i političara Miroljub Labus pojavio se na Dnevniku RTS-a 1. aprila da obavesti javnost kako su Amerikanci uveli sankcije protiv naše zemlje, i digli “spoljni zid” sankcija. Posle se ispostavilo da je Labusova “vest” o sankcijama bila preuranjena, i da su Amerikanci učinili samo ono što su sami rekli, dakle suspendovali 40 miliona dolara pomoći. No, nije isključeno da je prepadanje sankcijama pomoglo da se “slome” crnogorski političari koji su oklevali sa podrškom Zakonu o Hagu.
      
       Popustljivost
      
       Savetnik predsednika Jugoslavije Predrag Simić, koji je krajem aprila boravio na naučnom skupu gde je jedna od tema bila “Balkan kao prvi evro-američki protektorat”, kaže da su ga manje zabrinule protektorske ambicije Zapada, koliko ga je prepala potpuna ravnodušnost prema našem prostoru. U DOS-u, inače, ne misle svi da svaku želju Zapada treba poštovati. Branko Pavlović, funkcioner Socijaldemokratske partije izričito je protiv toga da se prihvata svaki zahtev MMF-a ili Svetske banke baš zato što je naš osnovni problem ekonomski oporavak: nije moguć bez direktnih investicija, a investicija neće biti bez socijalne stabilnosti. “Ko danas vodi računa o budućnosti Srbije, mora pre svega da vodi računa o stabilnosti društva”, veli on. Bivši studentski lider Dragan Đilas, čija agencija “Ovation” uspešno posluje sa zapadnim partnerima, kaže da zemlja u kojoj Norvežani isplaćuju dečije dodatke naravno da nije samostalna. “Što si imao lošije ocene u nižim razredima školovanja, moraš posle da budeš utoliko bolji”, objašnjava sadašnji trenutak. Voleo bi, ipak, da postoji javna debata o tome šta je donja, a šta gornja granica popustljivosti, i to sasvim praktično, a ne metaforično u smislu “okretanja stomaka”.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ