Svakodnevno smo svedoci gde sve još deluje kadar bivšeg režima, ali ja neću ovde da pišem o onome o čemu i mediji obaveštavaju javnost, već o jednoj oblasti o kojoj javnost malo zna, odnosno samo mali broj ljudi. To je pisanje hronika srpskih sela i manjih mesta, koje su ušle u modu osamdesetih godina. Pokrovitelj ove vrste literature je SANU.
       Ne znam da li je to slučajnost što se zainteresovanost Srba za ovo pisanje javila u vreme buđenja srpskog nacionalizma, ali to više nije ni bitno, jer je izrada hronika svakako lepa i korisna stvar. Sporan je način na koji se one i dalje pišu i ko ih piše.
       Na početku rada na hronici mog rodnog sela Ovsišta (1997) pročitala sam uputstva SANU za izradu ovog svojevrsnog dokumenta. Pronašla sam samo jednu rečenicu u kojoj se preporučuje da se ne dira u ono što nije poželjno “da bi monografija uistinu postala kulturno dobro, a ne samo tužno svedočanstvo o jednom vremenu u kojem dobre namere nisu proizvodile dobre posledice” kako je to doslovce rečeno. Koje je to vreme, koje su to namere i posledice, pokrovitelj nije rekao, a kako je znao da će to obrađivači hronika pogoditi, čitaoci će se setiti sami. Sva ostala uputstva bila su da treba obraditi sve oblasti života (čak ih i citirajući) pa i politički život (aktivnosti SKJ i SS-a, izbore i dr.) kao i negativne pojave u životu sela.
       Međutim, kada sam pročitala nekoliko odštampanih hronika, videla sam da su to same slavopojke, hvalospevi i ode narodu, zemlji, režimu, junacima, prirodi i svemu ostalom, pa se stekao utisak da su Srbi živeli u obećanoj zemlji, a oni radan, vredan, složan, pošten, tolerantan, hrabar, miroljubiv, duhovit, vedar i srećan narod (naročito u II polovini 20. veka). Tada sam odlučila da naša hronika bude životna, a ne sterilna, odnosno realna.
       Ali kako ima katolika većih od pape, i Srba lojalnih više nego što se od njih traži, to nisam prošla internu cenzuru. Kada smo nas desetak obrađivača posle četiri godine rada predali sve tekstove, uzeo ih je u ruke stari kadar, s dugim partijskim stažom, verovatno još od KPJ, preko SKJ, pa do SPS-a, a možda i JUL-a (u tekstu jednog od njih prepoznala sam stil iz čuvenih Dnevnika).
       Bez konsultacija sa obrađivačima, ovi samozvani cenzori i selektori, promenili su sadržaj hronike i veći deo teksta odbacili. Odbacili su sve tekstove gde su videli politiku (a videli su je i tamo gde je nema) i sve tekstove gde se nešto moglo protumačiti kao zamerka ili kritika bilo koga ili bilo čega (iz onog perioda koji je pokrovitelj zaštitio) ali i mnoge tekstove koji nemaju nijednu od gore navedenih karakteristika, i koji čine okosnicu svih hronika.
       Kako se u odabranom delu za štampu nalaze rodoslovi familija, zbog kojih će se sigurno naći finansijeri, to su selektori ovde ubacili tekstove za ličnu promociju i promociju svojih partijskih drugova, sa stilom pisanja niz dlaku i slavopojki. Svima nam je poznato da su se na svim važnim mestima decenijama nalazili članovi vladajuće partije. I danas u malim mestima nema drugih uticajnih ličnosti, bilo da su aktivni ili penzioneri, jer mladi nisu uspeli ni da se zaposle, a kamoli da postanu autoriteti koji odlučuju o važnim stvarima. Pogotovo što hronike i pripadaju starijima.
       Interesantno je da ovi cenzori nisu u svojim biografijama ni pomenuli pripadnost političkim partijama, kao da je to suviše intimna stvar, a ne karakteristika koju su obavezno isticali kod zapošljavanja i konkurisanja za bolje radno mesto koje im je omogućilo da steknu uticaj koji i sada koriste.
       U tekstovima “odloženim” za neka finansijski bolja vremena (kada se donatori budu otimali da štampaju naše hronike) nalazi se i biografija jedinog Ovsištanina koji je upisan u knjigu ko je ko u Srbiji. Ali to nije važno. Važno je da se zna ko je ko u Ovsištu.
       Ako su novinari odgovorni ne samo za ono što napišu, već i za ono što prećute, onda su hroničari još više odgovorni za to. Novine se sutradan bace, a knjige ostaju večno.
       Dokle će da nam bivši kadar piše istoriju na njihov način? Ili se meni samo čini da su oni bivši i da su sada poraženi?
      
       VERA GRUJIĆ-SOTIROVIĆ,
       Beograd