O uspehu i neuspehu, zaštićenom svedoku i crkvi u Vitlejemu
       Posle jedne pozorišne predstave (Doktor Šuster Dušana Kovačevića) pala mi je na um melanholična misao, koju sada izlažem javnosti. Ma koliko bili uspešni, u našim okolnostima, mereno višim standardima, ipak ste promašeni. Bez uvrede, svi smo unazađeni ili je to samo dramaturgija Dušana Kovačevića!? Bojim se, opet, da je Kovačević, po običaju estetski uverljivo, pročitao naše živote takve kakvi su.
       Hoću da kažem, u postkomunističkom ambijentu i tzv. tranziciji, gorčina, uskraćenost, mnoštvo osujećenja, zajednički su i relativno uspešnim i neuspešnim ljudima. Zašto su uspešni relativno uspešni; zato što po domaćoj definiciji i praksi kvalitetni i vredni ne mogu u potpunosti da razviju svoje potencijale, ako nisu unekoliko i kriminogeni.
       Ukratko, kod nas su uspešni i neuspešni mnogo bliži jedni drugima, nego tamo gde se ljudski kvaliteti i ljudske sposobnosti pošteno razlikuju i različito vrednuju, na kraju krajeva, i količinom novca. Mogućnost da se ostvare sopstvene sposobnosti uslov su za visok nivo životnog zadovoljstva. Kada su te sposobnosti onemogućene, najčešće se formiraju karakterne osobine i odbrambeni mehanizmi koji umanjuju i same sposobnosti: cinizam, preterani pesimizam, prezir, ogorčenost, osvetoljubivost. Neki ljudi zauzimaju detinjastu poziciju - čekaju da neko drugi za njih nešto učini. Čekanje se obično oduži do starosti.
       Kažu da je i starost lepa, ali život je ipak jedan.
      
       * * *
      
       Zaštićeni svedok K-3 Ratomir Tanić, pre nego što je optužio Slobodana Miloševića za projekat etničkog čišćenja na Kosmetu, pohvalio se Haškom tribunalu da je, dok je imao neku političku težinu u Srbiji, radio za britansku obaveštajnu službu. Nije me zapanjilo to priznanje, kao ni broj političkih stranaka kojima je tokom svoje obaveštajne karijere pripadao, nego činjenica da je špijunaža tako bedno plaćen posao.
       Biti Mata Hari danas, naprosto se ne isplati. Posao je skopčan s mnogim rizicima, traži besprekornu psihofizičku kondiciju, poznavanje najmanje dva svetska jezika, posedovanje vozačke dozvole, tamne naočari i blisku vezu s političko-policijskim vrhom predmetne države. Talenat se podrazumeva. Na kraju šta dobijete - šaku evra! Još vas optuženi u Hagu može nazvati ludakom, a i metak vreba...
       Jednom su Taniću dali apanažu u vrednosti današnjih pet hiljada evra, a drugi put, kad je K-3 otišao iz zemlje da spase goli život, još hiljadu-dve, da mu se nađe u tuđem svetu... Škrti Englezi! Od toga se ne može komotno, a kamoli raskalašno živeti, kao što gledamo u špijunskim filmovima. Od toga se uopšte ne može živeti.
       Uz talenat, znači, potreban je i entuzijazam, jer samo entuzijazam nema cenu.
      
       * * *
      
       Kad čovek polomi nogu, što je bio moj slučaj poslednjih meseci, onda razmišlja o dalekim putovanjima, o zalasku u neka srećnija podneblja. Otkako je osiromašenog uranijuma i samoubilačkog terora, međutim, nema nevinih predela. Sećam se, pre dve godine, za Vaskrs, bio sam u Crkvi Hristovog rođenja u Vitlejemu. Uzbuđivao je duh mesta i iskonskog roždestva, s kojim se, docnije, porodila i zapadna civilizacija.
       U Vitlejemu, čini se, svaki dan je svečanost; grad je tada bio pod jarkim suncem, centralni trg oivičen modernim kafićima s baštama ispred, ljudi i jezici pomešani kao u Vavilonu. Imao se utisak, varljiv naravno, da ste daleko od svakoga zla, pa i od same ljudske prirode.
       Danas su tamo ruševine i krv; zlo koje nadire s tamnije strane ljudske prirode. Iz Crkve Svetoga rođenja iznose mrtve u stanju raspadanja. Svetilište je oskrnavljeno zločinom, ali u istoriji je bilo još takvih primera. Može li se, onda, govoriti o ijednom nevinom predelu, ijednom nevinom gradu, ijednom sasvim nevinom čoveku...
       U suštini, nikuda se ne može pobeći. Sile tame još imaju, i uvek će imati, prednost nad silama svetla.
       Izuzetni engleski pesnik, kod nas malo poznat, Filip Larkin napisao je pesmu o tome kako se sanjari o odlasku nekuda, zauvek, uprkos svesti da se za života neće otići nigde. Larkin je umro pre nekoliko godina, a da se nikada i nikud nije pomerio s Britanskog ostrva.
       Možda je udobnije živeti u mestu.
       Svet i život su u strahovitom ubrzanju, kao da žure svom svršetku, a vrhunska tehnologija samo temeljno ogoljuje dominantni deo ljudske prirode. Sada se može ratovati na dugme. Zato ima nečeg arhaičnog u samom ritualu samoubijanja palestinskih očajnika koji istovremeno ubijaju i druge, i nevine i decu, jer to rade pomoću paklene mašine, ali i sopstvenim telom.
       Arhaičnost toga čina, razume se, ne okajava sam čin, jer je i smrt nevinih konačna.
       Hoću da ukažem na dve tehnologije ubijanja. Možda se jedino u tome, u načinu, Istok i Zapad razlikuju.
       Samo je smrt svuda jednaka, pošto je život neponovljiv.