NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Idem ili ostajem

Na RTS-u je sada vreme dokazivanja, zato što ćemo u septembru svi dobiti otkaze, pa će nas pozivati po potrebi. Tako će možda, pre mene, pozvati onog koji sad ne radi ništa, ali ima fakultetsku diplomu koju ja nemam, kaže Slobodan Šarenac

      Ako potražite lapsuse sportskih komentatora na bilo kojem domaćem Internet pretraživaču, na vrhu liste, smejaćete se sada već čuvenim rečenicama Zvonka Mihajlovskog, Vladanka Stojakovića, Milojka Pantića... Slobodan Šarenac (33) tek je pri dnu liste, sa svoja dva lapsusa: "U igru se vraća Čanak iako ima pet penala" i "Neki bi sad rekli Mare, care sad je startuj" (citat iz filma 'Munje', kad je Dragan Marković postigao koš).
       Posle trinaest godina aktivnog bavljenja košarkom (KK Ušće), počeo je na Trećem kanalu u emisijama "3K sport", "Sportski miks", "Podne-popodne", a od oktobra 1994. je, zvanično, u Sportskoj redakciji RTS-a. Na Prvom programu je radio "Basket plus", "Sportsku subotu", "Sportski pregled", a danas pored neizbežnih sportskih blokova u "Dnevniku", voditelj je emisije "Svet sporta" (nedeljom, 23.30). Sa 26 godina prenosio je finale Košarkaškog prvenstva Evrope, 1995, u Atini. U novinarstvu najviše voli komentarisanje direktnih prenosa: "Tu sve zavisi samo od mene, odgovara mom temperamentu, načinu života, brz sam na jeziku, mada mi je majka rekla da će me to skupo koštati."
      
       Devedesetih godina kritikovali ste nestručnost u sportskom novinarstvu, izjavljivali da bi trebalo uvesti američki način komentarisanja. Šta to, konkretno, znači?
       - Oni imaju punu slobodu izražavanja, mi je nemamo, nismo je godinama imali. Kada neki igrač loše odigra, američki komentator kaže: "Daj, ovo bi moja baba umela bolje od njega!" Da ja to ovde kažem, razapeli bi me na stub srama, sutradan. Njihova reč je slobodnija, mogu da naprave prilog koji će da smeni trenere, sudije, da sruši vladu. Dve godine sam komentarisao utakmice "Crvene zvezde" i kada su počeli da gube po dvadeset koševa razlike, objavio sam u "Dnevniku" tekst koji nije bio povoljan po njih. Sutradan su iz KK "Crvena zvezda" zvali Milanovića, tadašnjeg direktora, da me "odstrani" i da više ne komentarišem. On me je, za divno čudo, odbranio, iako nisam bio ni njegov pulen, ni politički aktivan.
       Kada je o nestručnosti reč, ima komentatora koji ni pravila igre ne znaju, u pojedinim sportovima. Ima i onih koji ne mogu da pogode ime igrača koji je dao gol, iako ga kamera šest puta daje u krupnom planu i svi klinci kod kuće znaju ko je i znaju sve o njemu. Malo je onih novinara koji odlaze na utakmice koje ne moraju da komentarišu. Kad god mi se ukaže prilika, odlazim na utakmice i male, lokalne, i velike, komentarisao ih ili ne, jer uvek nešto novo mogu da saznam. Upoznajem nove klince koji će za dve-tri godine biti na terenu. Tada ću tačno znati ko je ko, odakle je, kako je igrao, imaću jasnu sliku.
      
       U sportskom novinarstvu, posebno kada su komentari utakmica u pitanju, česte su jezičko-stilske greške, primetno je siromaštvo rečnika, što više ne spada u kategoriju lapsusa, već je neznanje i posledica nečitanja, kažu kritičari. Kako se vi borite protiv toga?
       - U direktnom prenosu najlakše je pogrešiti. Kada živa reč ode u etar, povratka nema. Treba napredovati, treba uvek biti nov, treba se stalno usavršavati. Čitam, slušam druge kako rade... na tuđim greškama se lepo uči, ali i na svojim. Kažu mi: "Dobar si, ali si počeo da se ponavljaš. Nađi nešto novo. "A ja pitam: Šta je to novo? E, to je ono što svako sam mora da nađe. Čitanjem se rečnik može obogatiti, ali često malo ostaje vremena za čitanje, jer je život postao jako brz.
      
       Da li ste od nekog učili "tajne svog zanata"?
       - Ne. Slušao sam strane komentatore. Kao klinac sam slušao, tada domaćeg, Borisa Mutića sa zagrebačke televizije, koji i dan-danas radi i njega, recimo, posebno cenim. Upoznao sam ga 1995. u Atini, i bio sam iznenađen kada mi je rekao da je čuo za mene "nekog malog iz Beograda koji simpatično radi", kako mi je tada rekao.
      
       Da li ste imali prilike da čujete stare snimke ili pročitate tekstove Radivoja-Raće Markovića, Ljubomira Vukadinovića, Milana Kovačevića, veterana sportskog novinarstva u nas?
       - Nisam imao prilike da ih čujem. Saznao sam kasnije nešto više o njima. Oni su sportski komentatori - legende, ali ih nisam slušao. Mogu da govorim o Nikitoviću, Vladanku Stojakoviću, njih sam slušao. Upijao sam svaku Sokolovićevu reč, koga sam upoznao, jer je otac mog druga. Često me je savetovao i zahvalan sam mu zbog toga.
      
       Na RTS-u ste bili "najgorih godina". Kako je danas, tamo?
       - Na RTS-u je velika sujeta, u novinarstvu uopšte, ali u sportskom novinarstvu na RTS-u posebno. To je nešto čega se grozim. Pre mesec dana bio sam u velikoj dilemi. I to još uvek traje. Dilema je završiti ovaj Svetski šampionat i otići iz Televizije, ili ostati.
       Danas sam nekakav pomoćnik glavnom uredniku Sportske redakcije Jovanu Memedoviću, zajedno sa Gojkom Andrijaševićem. Nemam veću platu, ni bolje uslove rada, samo imam više posla. Nekoliko godina se u nacionalnoj televiziji nije ništa radilo. Slikali smo saopštenja, nešto malo komentarisali. Sad treba mnogo da se radi, došli su novi ljudi, oni koji hoće da rade (Bojana Lekić i njeni pomoćnici i zamenici), sada je potpuno nova atmosfera na Televiziji, vreme je dokazivanja i pokazivanja ko šta i koliko ume. Sad rade oni koji znaju, grabe i grizu. Ne smemo da napravimo nijednu grešku, jer se od RTS-a najviše očekuje. Ali, u septembru će biti taj nulti dan, nulta noć, svi ćemo dobiti otkaze, pa će nas pozvati po potrebi sutradan. Možda će onog koji sad ne radi ništa, pozovati pre mene, jer ima fakultetsku diplomu koju ja nemam. I onda se pitam što ja radim sve to? Ali moj je ponos u pitanju: idem do kraja, pa kako bude.
      
       ZORA LATINOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu