Naslov:Zver na Mesecu
Pisac: Ričard Kalinoski
Reditelj: Nebojša Bradić
Pozorište: Beogradsko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Komad istaknutog savremenog američkog dramatičara Ričarda Kolinoskog "Zver na Mesecu" dolazi nam iz sveta s velikom reputacijom, potvrđen s tri značajne nagrade, od kojih je najvrednija ona dobijena u Parizu, gde je prošle godine proglašen za najbolju dramu, koja nije napisana na francuskom jeziku.
       I po tematici koju tretira, i s formalnog stanovišta, taj komad ima specifično mesto u današnjoj američkoj dramskoj produkciji. On očigledno nije pisan po diktatu nekog moćnog producenta, koji sitničavo kalkuliše šta valja ponuditi potrošačima, to jest prosečnom pozorišnom gledaocu. Iz tog kruga se prvenstveno izdvaja time što se u njemu ne analizira pozicija ekscentričnog pojedinca u okvirima karakteristične porodične grupe, kojima se pristupa s psihoanalitičkog stanovišta. Umesto toga, u "Zveri na Mesecu" su prikazani životi ljudi čija je drama određena istorijom, sudbina prve generacije jermenskih izbeglica, koji su u Ameriku došli posle genocida izvršenog u Turskoj nad njihovom nacijom početkom prošlog stoleća.
       Junaci te drame su sasvim atipične ličnosti u savremenom američkom pozorištu. To su mladi fotograf, opsednut tradicijom svojih predaka, ali i opsesijom da sve što mu se događa, zabeleži fotografskim dokumentom, kao i njegova žena, tek odraslo devojče, čija je pojačana vitalnost, kad se znaju strahote kroz koje je prošla, i iznenađujuća i razumljiva. Oni su upleteni u prigušen, latentan konflikt, dramatično se sukobljavaju samo u dva ili tri momenta. Ostalo je pokazano na aluzivan način, utišanim trvenjem dve ljudske volje, dva oprečna senzibiliteta, sukobom mrtve prošlosti i žive sadašnjosti.
       Ali forma komada je isuviše narativna. U njemu važno mesto pripada jednom starom gospodinu, koga s uzdržanom otmenošću igra Vlastimir Stojiljković, pripovedaču koji posreduje između pisca i prikazanih događaja. Taj narator bi osim toga trebalo da gledaocima pruži celovitu sliku zbivanja, da detalje radnje postavi u širu, objektivnu perspektivu. I da unese povezanost, pa i veći stepen napetosti u naraciju, inače ispresecanu pseudoritualnim ceremonijama, monološkim iskazima i direktnim pozivima publici na razmišljanje, u stvari mnogim teatralizacijama, odstupanjima od realizma svojstvenog psihološkom pozorištu.
       U predstavi Nebojše Bradića ta priča je za nijansu dramatičnija nego kod autora, logično je gradirana, puna je štimunga, prikazuje dramu pojedinca u svetlosti velike istorijske katastrofe, čiji su odjeci nenametljivo utkani u radnju. Ona je u osenčena i tihom, osnovi čovekoljubivom sarojanovskom melanholijom, pri čemu nimalo ne smeta što je pre žalosna no tragična, što je na momente čak i sentimentalna. Istina, predstava je nepotrebno odužena, povremeno stavlja na probu strpljenje publike. Ali, ni to ne doživljavamo kao veliki nedostatak, jer je time omogućeno odličnim glumcima, Paulini Manev, kao Seti, i Nebojši Dugaliću, u ulozi Arama, da sugestivno otkrivaju složena duševna stanja likova, da uspeju da oni znače više nego što njihov govor kaže.
       Još značajnije je, međutim, što predstava na kojoj se prikazuje komad "Zver na Mesecu", dok prividno govori samo o strahotama u davno prohujalom vremenu, postepeno prerasta u metaforu o našem životu u minuloj deceniji, o onom što se i danas kod nas događa.