Knjiga "Lenjinove ljubavnice" govori o Ines Arman, ženi sa kojom je Lenjin proveo deset godina i na čijoj sahrani je prvi i jedini put javno plakao

      Onaj čuveni vic o Lenjinu, kad žena misli da je Vladimir Iljič kod ljubavnice, a ljubavnica misli da je kod žene, očigledno je imao snažno uporište u realnosti. Prestižna američka izdavačka kuća Random haus upravo je objavila knjigu Majkla Pirsona "Lenjinove ljubavnice", u čijem podnaslovu stoji "Život Ines Arman".
       Ko je dotična Ines? Autor knjige kaže da su se Lenjin i ova Francuskinja upoznali 1909. godine u pariskom kafeu poznatom po ruskoj emigrantskoj klijenteli. Bila je nepriznata kćer francuskog operskog pevača, već je rodila četvoro dece, jedno sa muževljevim bratom, i imala je iza sebe progonstvo u jednom arktičkom zatvorskom kampu za protivnike carističke Rusije. Vladimir Iljič Uljanov, poznatiji kao Lenjin, bio je veoma zainteresovan za nečiji revolucionarni pedigre. Posebno kad je o ženama reč. Bio je oženjen Nađom koja je s godinama "nabacila težinu, imala buljave oči kao posledicu uvećane tiroidne žlezde", zbog čega je Lenjinova sestra Ana govorila da izgleda kao haringa.
       U svakom slučaju, Lenjin koji je imao 39 godina kada je upoznao 35-godišnju Ines, bio je toliko impresioniran njenom revolucionarnom ličnošću da je uredio da je zvanično pozovu na Kongres Socijalističke internacionale u Kopenhagenu 1910. godine. Ubrzo, francuski poznanici će primetiti da "Lenjin, sa svojim malim mongolskim očima sve vreme pilji u svoju malu 'Francuskinju'". Šta je moglo da proizađe iz ovog koketiranja? Ništa naročito šokantno spram boljševičkog pogleda na brak kao buržoasku instituciju. Ines je podsticala debate o seksualnom oslobađanju, a kada je napisala pamflet u kojem se zalagala za slobodnu ljubav, puritanski nastrojen Lenjin joj je poslao 10 tački u kojima je opovrgava.
       U međuvremenu, Nađa i Ines su postale prijateljice, obostrano ne videći u tome ništa loše. Utoliko naslov Pirsonove biografije Ines Arman "Lenjinova ljubavnica" može biti malčice nepristojan.
       Ali, priča o Armanovoj je zanimljiva tema. Koristeći istraživanje iz ranije biografije koju je o njoj objavio R. C. Elvud, Pirson govori o njoj kao ženi toliko jake volje da je čak i Lenjin bio fasciniran. Lenjin je pod njenim uticajem popuštao. Svi su znali za njegov stav da je muzika dosadna i da pripada slabićima, ali je obožavao kad ona svira "Mesečevu sonatu".
       Posle smrti Ines Arman 1920. godine, na čijoj je sahrani prvi i jedini put Lenjin javno plakao, njen značaj u njegovom životu postaje kontroverzan. Staljin je pretio Nađi kada ju je osumnjičio 1925. godine za političku izdaju, rečima: "Reći ću svetu ko je stvarno bila Lenjinova žena." Uloga Ines Arman u Lenjinovom životu je bila problematičan aspekt legende o njemu. "Ona je predstavljala problem", piše Majkl Pirson. "Činjenica da je Lenjin imao nežno prijateljstvo sa ženom koja je bila predmet ogovaranja, nije se uklapala u željeni imidž lidera nacije."
      
       R. S.