Kako je fondacija s imenom velikog pisca doprinela nastanku desetine romana pouzdane književne vrednosti

      Kada se ove godine, kao NIN-ov laureat, popeo na naš "književni presto", Zoran Ćirić je, govoreći o svojim literarnim uzorima i u neku ruku učiteljima, sa posebnim pijetetom izdvajao ime Borislava Pekića. I s ponosom isticao da je za roman Hobo kao projekat dobio nagradu - stipendiju Fonda "Borislav Pekić".
       Zahvalnost ovom fondu za materijalnu stimulaciju i sticanje književne samosvesti duguju mnogi mlađi pisci koji su se poslednje decenije uputili Olimpu srpske književnosti. A NIN-ova nagrada kritike za roman godine takođe se na inspiritivan način uplela u njihove književne sudbine. Jer, niti se to može prenebregnuti, niti se to s njihove strane krije, koliko im je zračenje ličnosti i dela Borislava Pekića putokaz u pravljenju uspešne književne karijere, toliko im je priznanje NIN-ovog žirija, ma kakvog on sastava bio, ono što se strasno priželjkuje kao definitivna verifikacija sopstvene vrednosti. A da ta nagrada ipak ne zaobilazi najbolje, svedoči i činjenica da je na spisku njenih dobitnika od 1970. i Pekićevo ime.
      
       Zasluga Ljiljane Pekić
       Još je jedan Pekićev "stipendista" osetio slast pobede u trci za roman godine (Goran Petrović, 2000) a više njih gorčinu razočaranja, jer im je NIN-ova nagrada izmakla, što bi se reklo, za dlaku (Dragan Velikić, Svetislav Basara, Zoran Ćirić). Veliko je priznanje, međutim, naći se i u užem izboru za najznačajniju domaću književnu nagradu, što se opet dogodilo nekolicini "pekićevaca" (Đorđe Pisarev, Vladislav Bajac, Ljubica Arsić).
       U svakom slučaju, imati knjigu sa atestom Pekićeve fondacije značilo je biti već u predsoblju NIN-ove nagrade. A ako ne baš to, onda u samom vrhu tekuće književne produkcije, s velikim šansama za osvajanje nekih drugih takođe značajnih književnih priznanja. Ali i bez njih, biti u duhovnom srodstvu sa Pekićem, nekima je već sasvim dovoljna satisfakcija, pa će tako pesnik i esejista Milan T. Đorđević reći za NIN:
       "Kao jedan od malobrojnih nenagrađivanih a sredovečnih pisaca koji nisu imali sreće sa srpskom književnom čaršijom i nisu bili u milosti njenih krupnih i sitnih moćnika, neobično sam se obradovao kada mi je 1998. godine za projekat romana Ruševina dodeljena stipendija što nosi časno ime Borislava Pekića. Obradovao sam se, jer je Borislav Pekić, vrhunski srpski romanopisac dvadesetog veka, bio i jedan od najplemenitijih i najlucidnijih naših intelektualaca, ako starinski pojmovi časti i plemenitosti uopšte još nešto znače među onima kojima je, verovatno, bliži pojam marketinga."
       Za osnivanje fondacije koja nosi ime velikog pisca najzaslužniji su njegova supruga gospođa Ljiljana Pekić i jedan uži krug piščevih prijatelja i poklonika njegove umetnosti. A stipendiranje talentovanih, prevashodno mlađih autora, samo je jedan deo aktivnosti Fonda koji deluje od 1993. godine, kaže Ljiljana Pekić za NIN. Od Pekićeve smrti 1992. godine, ona je praktično sav svoj život posvetila čuvanju, sređivanju i objavljivanju suprugove rukopisne zaostavštine i brizi za nova izdanja dela koja su štampana za njegovog života. Mihajlo Pantić kaže da je Pekićeva zaostavština prebogata i da se meri hiljadama stranica dnevnika, sinopsisa nerealizovanih romana, pripremljene građe, verzija, skica, zabeleški i "korešpondencije". I primećuje da posao njenog klasifikovanja i priređivanja podrazumeva postupnost i upornost tek nešto malo manju od one koju je imao sam Pekić.
      
       Samo jedan uslov
       Rezultati posvećenosti takvom poslu ogledaju se u već više objavljenih esejističkih knjiga iz rukopisne zaostavštine i započetom objavljivanju Pekićevih sabranih dela u izdanju novosadskog Stdžlos-a. Sada je, kaže Ljiljana Pekić, došla na red piščeva prepiska koja je takođe ogromna i u čije pripremanje za publikovanje mora isto tako da se uloži velika energija.
       Uskoro će, kako saznajemo od Ljiljane Pekić, biti objavljena i jedna publikacija povodom desetogodišnjice piščeve smrti. U njoj će se naći i priča o "Književnoj stipendiji Borislav Pekić" koja se, kako vidimo, pokazala kao dragocen podsticaj i pomoć mlađim piscima. Priređivači te publikacije, gospođa Pekić i Mihajlo Pantić, izneli su je u jednoj maloj rekapitualaciji i za NIN.
       Od početka je, kaže Pantić, jedini uslov koji je postavljan piscima koji konkurišu za stipendiju bio da njihov rad korespondira temom, oblašću, oblikom ili žanrom, sa Pekićevim delom. A to je, podseća on, sve izuzev poezije i tekuće kritike.
       Novčani iznos stipendije bio je prvih godina izuzetno privlačan. Rad na nagrađenom projektu stimulisan je u trajanju od godinu dana u mesečnim iznosima od 300 DEM. Donator je bila Kredibel banka. Po pravilu su odobravane dve stipendije.
       Nacrte budućih dela uvek je razmatrao veoma autoritativan žiri. U njegovom sastavu bili su, ili ostali do danas, Ljiljana Pekić, Borislav Mihajlović Mihiz, Predrag Palavestra, Vladeta Janković, Mihajlo Pantić, Branko Dragaš, Marinko Vučinić, Mileta Prodanović.
      
       Svi pobednici
       Mogućnost da vam takav žiri razmatra i ocenjuje projekat nove knjige retko je ko propuštao, od pisaca početnika do onih sa već određenom reputacijom i formiranom književnom biografijom. Na prvi konkurs, prema evidenciji Ljiljane Pekić, prijavio se impresivan i kasnije nikada nedosegnuti broj kandidata - čak 116. Sledeće, 1994. godine - 77; 1995. - 63; 1996. - 38; 1997. - 7; 1998. - 35; 1999. - bez podataka; 2000. - 18; 2001. - 54.
       Nagradu su tih godina dobijali Vladislav Bajac za nacrt romana Crna kutija, Svetislav Basara za Trgovce belim robljem (1993; ove i neke druge knjige objavljivane su i pod izmenjenim naslovima); Dragan Velikić za Severni zid, Goran Petrović za Povest o opsadi crkve Svetog Spasa (1994); Petar Lazić za nacrt romana Dajte mi zemlju jedan krug, Jasmina Lukić za studiju Istorija i mit u postmodernističkoj vizuri: delo Borislava Pekića (1995); Jasmina Tešanović za Sirene, Mileta Prodanović za Pleši čudovište na moju nežnu muziku (1996); Sreten Ugričić za Hartije od vrednosti, Gojko Božović za nacrt kritičke studije Borislav Pekić i savremena književnost (1997); Ljubica Arsić za Ikonu, Milan Đorđević za Ruševine (1998); Drago Kekanović za Opčinjenost ili Veprovo srce, Vule Žurić za projekat "B" (1999); Đorđe Pisarev za Pod senkom zmaja, Igor Marojević za Žegu (2000); Laslo Blašković za Madonin nakit, Zoran Ćirić za Hoboa (2001).
      
       Mecenstvo u najboljem maniru
       Poznati kulturni mecena Branko Dragaš bio je donator nagrade sve do 1977. godine, a od tada stipendiju u jednokratnom godišnjem iznosu od 1000 DEM obezbeđuju Ministarstvo kulture i (kasnije sami) Boris i Slobodan Vukobrat.
       Na samom početku, kao i danas, Mihajlo Pantić je, s pravom, isticao kako se činom osnivanja "Fondacije Borislav Pekić" i istoimene stipendije, u srpsku kulturnu javnost vraća institucija mecenstva, u najboljem građanskom maniru. Nema sumnje, kaže, da bi i sam Pekić - koji je za života, naročito u prvim poratnim godinama, smatran reliktom građanske (čitaj: demokratske) vrste, pa zbog toga i zatvorski ekskomuniciran - bio zadovoljan tim činom. Nema sumnje, baš kao što se oseća zadovoljna i počastvovana čitava plejada "pekićevaca", svesna da se nagrada ovako uzornog i moralnog imena, ne dobija, nego zaslužuje, kako to u svojoj besedi reče Sreten Ugričić. U uverena, kako dodaje Milan T. Đorđević, da će Pekićevo delo i ono što nam je ostavio u intelektualno nasleđe biti jedan od glavnih kamen-temeljaca neke buduće kulture i, nada se, sada već ne tako daleke obnove najboljih vrednosti građanskog društva.
      
       SAVA DAUTOVIĆ