Na prvom skupu "Forum Valdinga" sreli su se Edgar Moren, Akile Bonito Oliva, Huan Oktavio Prens, Pedro de la Penja i drugi stvaraoci, da bi, između ostalog, zaključili kako "u većini zemalja Mediterana caruje neki ukleti ponos koji često dovodi do revanšizma"

      (Specijalno za NIN iz Valensije)
       Zaista, ništa bez Grka! Podsećajući na neodoljivu magiju Mediterana, zapravo budeći ponovo, na pragu XXI veka, nekadašnji mitski izvor ukupne naše civilizacije - Sredozemno more - pojavljuju se, samo ovog puta u Španiji, i dve tako neizbežne Grkinje, čuvena glumica Irena Papas ("Grk Zorba") i Njeno veličanstvo španska kraljica Sofija, poreklom dakako Grkinja. Irena Papas nedavno je postavila u Valensiji (gradu kulture i umetnosti, kako sebe s pravom naziva) Euripidove "Trojanke". Naravno, snažnu podršku joj je dala i nekadašnja njena zemljakinja, kraljica Sofija.
       Ništa bez Grka, ali bogme ni bez Španaca!
       Valensija je ovog proleća, uz požrtvovano zalaganje još jedne ugledne "done", Konsuelo Cisar, najuticajnije ličnosti kulture ovog grada, organizovala prvi "Forum Valdinga", skup posvećen upravo Mediteranu, njegovoj kulturi i solidarnosti s ostatkom sveta (ali i među svojim brojnim državama i narodima). Afiša ovog skupa predstavlja zapravo starinsku mornarsku mapu sa upisanim svim značajnijim pristaništima i kulturnim centrima na obalama Sredozemnog mora, a njih je, znamo, sijaset. Nek se priseti svako samo njemu najmilije obale...
      
       Pesme se nisu čitale
       Više od stotinak književnika, ekonomista, publicista i umetnika okupilo se proteklih prolećnjih dana u Valensiji da razgovara o kulturi i solidarnosti u službi mira. Najpoznatiji učesnik skupa bio je Francuz Edgar Moren, osamdesetogodišnji profesor sociologije i antropologije sa Sorbone, zatim Italijan Akile Bonito Oliva, Libanac Fuad Rifka, Italijan Emilio Koko, Izraelac Amir Or, Turčin Osmir Inči, Argentinac Huan Oktavio Prens, nekoliko Španaca (Pedro de la Penja, Antonio Porpeta, Rikardo Beljveser) i naravno Grkinja Irena Papas. Hrvatsku je predstavljala novinarka Ivana Buldezer iz Dubrovnika, a Srbiju potpisnik ovih redova. Bili su tu i Portugalac Kazimiro de Drito i, recimo, Rumun Dorin Popa, premda njihove zemlje nisu baš mediteranske, ali kako reče neko od domaćina - za nas, Mediteran predstavlja sve dokle se prostirala nekadašnja Rimska imperija. Specijalni gost susreta bio je publicista Vladimir Tolstoj, direktor Tolstojevog muzeja u Jasnoj Poljani, čukununuk ruskog klasika.
       Mada se u Valensiji ovog puta, kao što se vidi, steklo dosta ljudi od pera, pesme se nisu čitale. Lepoti koju predstavlja Sredozemno more suvišna je bilo kakva konkurencija. Međutim, u zabrinutosti za sudbinu Mediterana, kao uostalom i u tolikim znakovima pitanja nad sudbinom današnjeg sveta, nije se oskudevalo u razgovorima po sekcijama i disciplinama ("okruglim stolovima").
       "Šta je Mediteran?", upitao se pesnik Rikardo Beljveser, profesor Univerziteta u Valensiji, jedan od domaćina. "Za mene je to onih šesnaest zemalja koje sam posetio (prošle godine bio je i u Crnoj Gori, kao učesnik Trga pjesnika u Budvi). Video sam dosta bola i patnje u Mediteranu. I to bola što pogađa pravo u živac. Reč je bila prva žrtva rata. Zamišljam Mediteran kao jedan novi Vavilon..."
       Dolazeći iz ratom uzavrelog Izraela pisac Or se zalagao za svako rešenje koje bi zatrlo varvarizam. "Rođen sam", kaže on, "u zemlji u kojoj je oduvek rat, otkad sam se zapravo, rodio. Želeo bih da je moja zemlja ko što su to danas Italija, Francuska, Španija..."
       Da ga "umiri", Pedro dela Penja je dodao: "Mediteran je oduvek bio mesto konflikata. No, ako nismo u stanju baš sve da poboljšamo, možemo bar nešto..."
      
       More nam je majčevina
       Najzapaženije izlaganje, na samom otvaranju "Foruma Valdinga" u prozračnoj, neokonstruktivističkoj "školjci" "Hemisverik", sastavnom delu "Grada Umetnosti i Nauke" (otvorenog 1998), imao je Edgar Moren, francuski sociolog, kod nas poznat po prevedenim knjigama "Duh vremena, esej o masovnoj kulturi" (1967) i "Čovek i smrt".
       Sugestivno, i za svoje visoke godine izuzetno temperamentno, Moren je izgovorio svoju briljantnu eklogu "Etika Mediterana i vrednosti" pred desetinama TV kamera i uključenih kasetofona. Učesnici "Foruma Valdinga" pozdravili su ovacijama njegovo izlaganje.
       "Mediteran je područje suprotnosti", upozorio je odmah u početku Moren. "Uzimamo Mediteran kao uzor mere, ali tu odvajkada vlada haos. Upravo danas se vodi ništa manje nego sedam ratova na Mediteranu. Homo sapiens i domens sapiens su u dubokoj suprotnosti. U većini mediteranskih zemalja caruje neki ukleti ponos koji često dovodi do revanšizma. Filozofija je način da se ti antagonizmi pomire bez fizičkog ubijanja. Međutim, ne želim da vidim mir jedino kao odsustvo nasilja."
       Zatim je francuski mislilac postavio pitanje o prirodi mediteranskog poimanja pojma razvoja. Na severu svake mediteranske zemlje razvitak se poistovećuje s tehnikom: industrija se razvija, ekonomija daje pozitivne efekte. To je zapadni model razvoja. Jug ostaje sinonim za nerazvijenost. Zbog čega onda ne govoriti o čovekovom razvitku?! Ne, dakle, koliko smo razvijeni samo u tehničkom pogledu, nego koliko smo civilizovani, pacifikovani...
       Govoreći o tome kako se dolazi teško do međuljudskog razumevanja, Moren je ukazao na "dvoznačnost" francuske reči "mere", koja istovremeno označava i majku i more, što će reći da kad već potičemo s obala istog mora tada nam je majka zajednička, odnosno da je u korenu svake nacije - majčevina. "Ukoliko je Mediteran od sada mit koji je pred nama", zaključuje Moren, "znači da nam valja slediti drugačiji put nego dosad. Moramo se preporoditi u kulturi..."
      
       A vrednosti nas razlikuju
       Irena Papas, druga "ikona" skupa intelektualaca održanog u Valensiji, uzimajući učešće za "okruglim stolom" s temom "Stvaranje i stvaraoci Mediterana" govorila je o "neprijatelju u nama samima": "Znam da ima protivnika računara, ali, evo e-mail je moćno oruđe. Uvek smo protiv neprijatelja. Ali, ponekad smo mi sami sebi neprijatelj! Jer mi ne štitimo dovoljno našu umetnost, naše nasleđe! Ista stvar može da bude otrov ali i lek... na primer kad pušim, ili kad pijem... sve zavisi od doze. Dakle, ne može nas zadovoljiti samo to da imamo neprijatelje, valja raditi na sopstvenoj zaštiti... Pa će i naša publika biti uz nas..."
       Tamnoputi Senegalac Dodo Etjen koji živi u Parizu, i čija se savršeno obrijana glava tako sjaji da gotovo možete u njoj da se ogledate, primećuje sa smeškom: "Mi mislimo da jedni druge poznajemo, ali vrednosti s kojima živimo pokazuju da nije tako."
       Vaš izveštač, koji evo prvi put posle trinaestogodišnje pauze boravi u jednoj zapadnoevropskoj zemlji (na poziv istog organizatora s proleća 1999. godine nije mogao da se odazove iz svima poznatih razloga), govorio je o "snazi reči", o njihovoj volšebnoj moći da svakome "vrate" ono što mu je oduzeto; da daruju bez očekivanja bilo kakvoga uzdarja...
       U domaćoj, španskoj, štampi najveći odjek imala su, dakako, izlaganja najuglednijih zvaničnika ovog skupa kao što su Eduardo Zaplana, predsednik okruga Valensije, Lojola de Palacio, potpredsednik Evropske komisije, Mumin Bučenakvi, jedan od direktora za kulturu UNESKO-a, prof. Hose Vidal-Benejto, predsednik Mediteranskog saveta za kulturu. U čitavom nizu veoma instruktivnih i praktičnih zaključaka skupa ističe se inicijativa za osnivanje Mediteranske banke...
       Pretežno lučki, a manje turistički grad, Valensija obiluje prvorazrednim kulturnim događajima. Pored pomenutih "Trojanki", upravo u jednoj od "pomoćnih" gradskih luka, u mestu Sagunto, dvadesetak kilometara od Valensije, imali smo priliku da vidimo poslednji teatarski projekat nedavno preminulog velikana svetske scene Luke Ronkonija (koji je na čelu milanskog "Pikolo" teatra zamenio Đorđa Strelera). Predstava pod naslovom "Beskraji" (Infinities), prema tekstu Engleza Džona D. Barova, igra se na čak pet lokaliteta napuštenih starovremskih, lučkih hangara (nešto slično našoj Šećerani). Okupljajući veliku grupu glumaca i statista (neizbežne asocijacije na čuvenu Ronkonijevu predstavu "Besni Orlando" koju smo imali prilike da vidimo na jednom od prvih BITEF-a) reditelj uvlači gledaoca direktno na scenu, okruženog mehanizovanim i krajnje otuđenim ljudima-maskama u čijoj se drami savršeno prepoznaje rezultat krajnjeg dometa tehničke civilizacije o čemu je na skupu govorio i Edgar Moren. Posle "Beskraja" niko vas neće ubediti da je ep nastao s modernom umetnošću...
      
       Irena, Bekim i Branka
       Drugi veliki umetnički događaj bilo je otvaranje izložbe keramike Mediterana od XII do XVII veka u Muzeju lepih umetnosti u Valensiji. Usput, u "predvorju" muzeja mogu se razgledati i slike - Franciska Goje!
       O samom manastiru Valdinga, tačnije manastiru Santa Marije de la Valdinga, zaštitnom znaku Prvog Mediteranskog susreta, nisu mnogo znali ni pojedini španski učesnici. Četrdesetak kilometara južno od Valensije, okružen beskrajnim plantažama pomorandži, gotovo zagrcnut njihovim miomirisom, srednjovekovni manastir u Valdingi dostojanstveno gospodari čitavom okolinom, nastojeći da svoj mir i blagougodnost proširi na čitavi Mediteran.
       U Valdingi ponovo susrećem glumicu Irenu Papas, koja je još 1964. godine odigrala svoju životnu ulogu (pored Entoni Kvina, Alena Bejtsa i Lile Kedrove) u nezaboravnom filmu Mihaela Kakojanisa "Grk Zorba", rađenom prema romanu Nikosa Kazancakisa, još jednog od gorostasnih sinova Mediterana. Pitam je da li je bila nekada u Jugoslaviji. Ispravlja me: "Mislite valjda kad sam poslednji put tamo bila?! Krajem šezdesetih igrala sam sa Bekimom Fehmiumom u "Odiseju", koji se snimao kod vas. Sećam se i Bekimove supruge Branke... Bila sam i kasnije..."
       Za trenutak zastajemo u razgovoru, ne pominjemo jedno drugom poslednjih deset balkanskih, naših, godina. Ali njene krupne, crne oči, kroz koje minuše tolike tragedije, od onih antičkih sve do današnjih dana, podrazumevale su i to, naravno.
       Poklanjam joj zbirku pesama na engleskom Desanke Maksimović "Ne boj se", štampanu u Beogradu o stogodišnjici naše velike pesnikinje. Prima je sa radoznalošću i zahvalnošću. Kaže da i sama piše pesme, samo ih ne objavljuje, ne još...
       Ipak čitale su se i pesme u Valensiji. Makar u sebi.
      
       MOMA DIMIĆ