Ubeđen sam da bi dijalog sa drugim religijama bio mnogo lakši ukoliko bi se hrišćani međusobno složili. Hrišćani moraju da daju primer da je pomirenje moguće bez obzira na prošlost i bez obzira na tragične istorijske događaje. Naravno, prošlost ne smemo zaboraviti, ali ne treba da budemo okovani njome

      Kardinal Valter Kasper, predsednik Papskog veća za unapređivanje jedinstva među hrišćanima, boravio je prvi put u Srbiji. Rekavši da donosi bratske i srdačne pozdrave pape Ivana Pavla II podsetio je na ono što u Srbiji svi dobro znaju, da je Sveti otac "bio jedan od retkih koji je podizao glas protiv rata i bombardovanja" za vreme tragičnih dešavanja na Kosovu.
       "Moj dolazak ovde", kaže kardinal Kasper, "pre svega, predstavlja izraz poštovanja prema dugoj tradiciji Srbije čija hrišćanska istorija počinje još u IX veku i nastavlja se u vreme svetog Save u XI veku. Srbija je uvek bila na raskršću puteva između Istočne i Zapadne Evrope, istočne i latinske tradicije; često je za Evropu bila bedem koji ju je štitio od spoljne agresije. Sa svojom dostojnom poštovanja i bogatom pravoslavnom tradicijom, Srbija je autentični i sastavni deo evropske kulture. Bez Srbije Evropa bi bila siromašnija."
      
       Ekumenizam, koji je već stekao reputaciju i postao "terminus technicus" u crkvenom, međucrkvenom i međureligijskom dijalogu posebno posle potpisivanja Charta Oecumenica između Konferencije evropskih crkava i Veća evropskih biskupskih konferencija - postao je naša svakodnevica. Međutim, kako od termina doći do prakse?
       - Ekumenizam počinje onog trenutka kada je naš Gospod pred svoju smrt počeo da se moli i kada je tražio da svi budemo jedno. Sada je na svakom pojedincu da učini sve na mestu gde se nalazi da se to i ostvari. Ekumenizam nije nešto čime treba da se bave samo eksperti, teolozi ili biskupi, već svaki čovek, svaki hrišćanin... Prvi problem koji treba da prevaziđemo, jeste neznanje, nepoznavanje i predrasude koje postoje među nama. Kada do toga dođe, tek onda ćemo moći da krenemo napred i da zaista uradimo ono što je potrebno za dobrobit čovečanstva. Nismo više neprijatelji jedni drugima niti smo ravnodušni jedni prema drugima. Mi smo braća i sestre u Hristu, zajedničkom Gospodinu i zajednički moramo da radimo na prevazilaženju onoga što nas deli. U tom pogledu najvažnija je zajednička molitva.
      
       Oštri sporovi se javljaju i među onima koji su najviše slični, među hrišćanima. Kako uspostaviti dijalog i razumevanje sa mnogo različitijim budizmom, islamom... ako među hrišćanima imamo ovakve probleme?
       - Danas je potreban dijalog sa svim verujućim ljudima, naravno u međusobnom uvažavanju i poštovanju. Među hrišćanima bi to trebalo da bude mnogo lakše. Imamo jednu veru, jedno krštenje, jedno je telo Hristovo. I stoga smatram da cilj međuhrišćanskog dijaloga ne bi trebalo da bude samo prijateljstvo, već mnogo više, vrsta zajedništva. Ubeđen sam da bi dijalog sa drugim religijama bio mnogo lakši ukoliko bi se hrišćani međusobno složili. Hrišćani moraju da daju primer da je pomirenje moguće bez obzira na prošlost i bez obzira na tragične istorijske događaje. Naravno, prošlost ne smemo zaboraviti, ali ne treba da budemo okovani njome. Moramo gledati u budućnost i ići ka njoj.
      
       Hristos je zahtevao da svi budemo jedno. Hristos je jedan, ali hrišćani nisu jedinstveni. Jedna je Biblija, ali su tumačenja različita. Leonard Bof je često isticao da je hrišćanstvo koren iz koga ne niče samo jedna grana. Apostol Pavle upozorava: "Ne hvali se granama, ako se ipak hvališ, ne nosiš ti koren nego koren tebe." U kolikoj meri je danas koren zaboravljen? Da li i kako možemo ponovo biti svi jedno?
       - Da, zaista je veliko pitanje koliko i kako možemo biti jedinstveni danas. Koren nam jeste isti, imamo zajedničku istoriju, tradiciju prvog milenijuma, svi imamo jedno krštenje, jednog Boga... Mislim da postoji duboko jedinstvo ali koje još uvek nije kompletno. Važni su i koren i grane. Međutim, mislim da je u ovom trenutku mnogo važnije da živimo i da primenjujemo ono što nam je zajedničko kako bismo mogli da pređemo na dalje korake. Ali koren sam nije dovoljan. On mora da se razgrana. Mi želimo da putem ekumenizma taj koren počne da cveta, da ga oslobodimo.
      
       Ali, nažalost, 21. vek, odnosno novi milenijum, počeo je agresivnom isključivošću - setimo se samo 11. septembra u Americi i najnovijih potresnih događaja na Bliskom istoku.
       - To su vrlo tužni događaji. Međutim, ne smemo zaboraviti i da je Sveti otac okupio predstavnike svih religija u Asiziju kada su zajednički doneli deklaraciju u kojoj su rekli, svi zajedno, da korišćenje religije u političke svrhe predstavlja zloupotrebu vere. Zajednički su odlučili da se sve religije bore protiv takve vrste zloupotreba vere i protiv svih onih koji ugrožavaju ljudska prava. Mi smo uvereni da postoji jedan Bog koji je tvorac svih ljudi i da, faktički, predstavljamo svi zajedno jednu porodicu.
      
       Hrišćanska vera u svojoj biti je dijaloška vera. Hrist vodi razgovore sa svojim učenicima, sledbenicima, pa i protivnicima. Međutim, u višemilenijumskoj istoriji to baš i nije bio dominantan pravac hrišćanstva. Kao da je u pravu češki katolički filozof Jan Patočka koji je rekao: Ono što se još nije dogodilo hrišćanstvu, jeste samo hrišćanstvo?
       - Kada čovek baci pogled na istoriju, jednostavno mora da bude ponizan i da prizna sve grehe koji su se dešavali u prošlosti. I sam Sveti otac je pred uskršnje praznike u bazilici Svetog Petra priznao grehe koje je počinila Katolička crkva kao i grehe vezane za pasivnost u pitanju jedinstva. Međutim, ne možemo samo imati negativan pogled na prošlost crkve, jer prava istorija crkve jesu njeni sveci. Njih moramo da uzmemo kao primer kako da se ponašamo u budućnosti.
      
       Maks Veber navodi da su u helenskom svetu čak i zavađeni narodi poštovali bogove svojih protivnika i prinosili im žrtve. Potonja istorija religije se ne bi mogla baš time pohvaliti. Teolog Hans King smatra da se odnos između raznih vera kretao od ignorancije preko arogancije do tolerancije. Može li tolerancija, ako ona danas uopšte postoji, odneti pobedu nad destruktivnim silama?
       - U principu sam saglasan sa onim što je rekao teolog King. To je potpuno ispravno. Međutim, mislim da tolerancija nije dovoljna. Tolerancija je, po mom mišljenju, jedan ravnodušan stav. Smatram da od tolerancije treba da idemo ka poštovanju. Moramo, znači, da poštujemo svaku pojedinačnu osobu, da poštujemo njene stavove i njena ubeđenja. Hrišćani među sobom imaju mnogo više zajedničkog nego onoga što ih razlikuje.
      
       Ali taj narcizam malih razlika izgleda da predstavlja skoro veći problem nego razlike između različitih vera.
       - Nažalost je tako. Na nama je da baš ekumenizmom to promenimo. Mnogo smo dosad uradili na tom polju, ali treba daleko više.
       Prošlo je više od četiri veka od Nantskog edikta (1598), koji se uzima kao temeljni model tolerancije, uz sve njegove nedostatke. Kako doći danas do novog Nantskog edikta? Možemo li danas posle više od četiri veka dostići nivo tolerancije i razumevanja i poštovanja koji dolikuje ovom vremenu i ovoj civilizaciji?
       - Kao što ste na početku razgovora naveli, crkve su objavile Kartu ekumeniku. Recimo da bismo mogli nju da nazovemo novim Nantskim ediktom. Karta ekumenika ne negira razlike koje postoje, ona je sastavljena na osnovu onoga što nam je zajedničko. Rekli smo: ovo nam je zajedničko, hajde da na osnovu toga sarađujemo i da radimo na ostvarenju mira i za dobrobit svih. Nantski edikt je, kao što je poznato, donet na nivou Francuske. Danas imamo jednu potpuno dijametralnu situaciju - sada govorimo o jedinstvu Evrope. Međutim, jedinstva Evrope ne može biti dok ne dođe do jedinstva Istočne i Zapadne crkve. Jer, Evropi je pre svega potrebna duša, a duša Evrope može da bude ova hrišćanska duša.
      
       Volter je, recimo, kritikovao hrišćane zbog netolerancije, ističući Hrista kao primer tolerancije. Kako se vratiti Hristu? Izgleda da su hrišćanima važnije razlike od same suštine, od samog Hrista?
       - To je istina i to je velika greška. Jednostavno, postojala je jedna drugačija perspektiva u kojoj se kretalo od onoga što nas razlikuje. Znači, teologija razlike. Danas moramo da krenemo sa novom perspektivom da krenemo od onoga što nam je zajedničko - Isus Hristos. Ono što je rečeno na Drugom vatikanskom koncilu i što zagovara Sveti otac papa - ekumenizam nije moguć ukoliko ne dođe do promene, ali promene stava prvo kod ličnosti a zatim na globalnom nivou. Svakom od nas je potrebna ta unutrašnja promena. Što smo bliže Hristu, više ćemo biti ujedinjeni, jer je on naše jedinstvo.
      
       Put do Boga nije lak ali, sva je prilika, ni put do drugog, do drugosti nije jednostavan. Možda je čak i teži.
       - Mislim da oba puta vode ka jednom cilju. Jer, kao što znate, prve dve zapovesti govore o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjemu. Ne možemo biti blizu Boga ako smo daleko od bližnjeg i suprotno - ne možemo biti blizu bližnjeg ako smo daleko od Boga. U Bibliji piše: ako dođeš do oltara i čuješ da te je brat uvredio, nemoj se zadržavati tu nego prvo idi i pomiri se sa svojim bratom, sa svojim bližnjim.
       Godina 1054. je godina velike šizme. Možemo li očekivati da 2054. hrišćani budu jedinstveniji nego što su sada?
       - To je moja velika nada i želja. Ekumenizam sigurno ne može zavisiti samo od dokumenata već, pre svega, od susreta i prijateljstava. Ukoliko postoje susreti i bude dijaloga, onda će i jedinstvo biti izvesnije.
      
       LUKA MIČETA