Moramo poštovati i domaće i međunarodne pravne akte, baš zbog stvarno demokratske i pravne države, koju smo našim građanima obećali i bez koje nam nema budućnosti

      U zemlji u kojoj je lobiranje, odnosno honorarno promovisanje određenih političkih ciljeva, ma kakvi ti ciljevi bili, toliko razrađen i zakonom regulisan sistem kao u Americi, ekstremne izjave ne mogu i ne treba da začude. Uvek je važan kontekst u kome su date i prilika u kojoj su izgovorene. S druge strane, oni na koje se te izjave odnose, moraju, gradeći svoju spoljnu politiku, da uzimaju u obzir, pre svega, ono što je osnovni, zvanični tok, ali ne mogu u potpunosti gubiti iz vida ni one najekstremije stavove. Naročito kada je reč o zemlji toliko moćnoj i jakoj kao što je Amerika i o predsedniku Spoljnopolitičkog odbora njenog Senata Džozefu Bajdenu. Prosto, Bajdenovu izjavu o tome šta SAD treba još da traže od Srbije valja tretirati kao daleku naznaku ili upozorenje da bi se u oktobru možda moglo dogoditi da u Zakon o američkoj pomoći, zahvaljujući lobističkim pritiscima, uđe još neki zahtev našoj zemlji. Pred tom činjenicom jednostavno ne možemo zatvarati oči, ali ne smemo dopustiti ni da nas strah od nečeg što bi se možda u nekom trenutku moglo dogoditi do te mere parališe da ne vidimo šta se stvarno događa sada, pa da činimo i ono što se od nas ne traži, niti će se zvanično tražiti. Ni kada je reč o odnosima sa SAD, ni kada je reč o Kosovu, ni kada je reč o Haškom tribunalu.
      
       Drugačije rečeno, naša se politika mora temeljiti na našim realnim mogućnostima i potrebama, a ne na pretpostavljenim, i u tom pretpostavljanju najčešće preuveličanim, tuđim željama i očekivanjima. Bilo bi, razume se, i besmisleno i neodgovorno da na sebe primimo žig genocidne države i genocidnog naroda, što nam Bajden pripisuje, u zamenu za drugu tranšu američke ekonomske pomoći. To istovremeno ne znači da mi nipodaštavamo pomoć SAD ni njihov odnos prema našem učešću u međunarodnim finansijskim organizacijama. Naprotiv, ne nipodaštavamo je, i baš zato nismo spremni da je svedemo na trgovinu. I niko ne treba ni da nas podmićuje ni da nam preti da bismo mi obavili svoj posao podizanja zemlje iz rasula, što između ostalog podrazumeva i utvrđivanje istine o svemu onome što se događalo na tlu bivše nam države. To moramo da obavimo sami, graditeljski, a ne rušilački i po svaku cenu. Ne osvete, već pravde radi. Do te istine, uostalom, nikome nije više no nama stalo i ona nikome nije potrebna toliko koliko je potrebna nama.
      
       Senator Bajden je svoje viđenje uslova koje Srbiji treba postaviti izneo otvoreno i ne neočekivano na dobrotvornoj večeri koju je priredilo jedno od društava za negovanje američko-albanskog prijateljstva. Tu su bile sadržane ocene o mom tvrdokornom nacionalizmu nasuprot nefanatičnom nacionalizmu predsednika Vlade Srbije, pohvale na račun želje Mihaela Štajnera da za svog mandata, ni manje ni više, reši konačni status Kosova i jetke kritike Evropske unije koja je našoj zemlji odobrila finansijsku pomoć upravo onda kada ju je Vašington suspendovao. Bajden je to izgovorio kao plaćeni lobista i to ne u Kongresu.
      
       Za sve nas je mnogo opasniji mogao da bude njegov govor, održan 26. septembra 2000. za govornicom Senata. Dok smo se mi tada još ubeđivali sa Republičkom izbornom komisijom da se kod brojanja glasova primenjuje računska radnja sabiranja, a ne oduzimanja, senator Bajden se jasno i glasno zalagao za zakonsko uslovljavanje američke pomoći Srbiji i pravo je čudo da Slobodan Milošević to nije iskoristio baš kao što, kratko vreme pre toga, nije onako kako je mogao iskoristio ni priču o Kancelariji za pomoć demokratskim snagama u Jugoslaviji koju su SAD osnovale u Budimpešti. Uopšte ne ulazeći u raspravu o pobudama onih koji su mislili da je to način da se pomogne demokratskim snagama u našoj zemlji, moram da kažem da je to samo potvrda da isti marketinški, a ni mnogi drugi recepti, ne uspevaju podjednako u svakoj sredini. Kao kada je, svojevremeno, jedan poznati proizvođač automobila, u ogromnoj želji da se njegov novi i stvarno dobar model terenskog vozila posebno dopadne kupcima u nekom drugom jezičkom području, vozilu nadenuo ime koje jeste pripadalo tom jeziku, ali je moglo da se tumači i kao psovka, tako je i otvaranje budimpeštanske kancelarije, samo godinu dana posle bombardovanja, moglo da se čita i u jednom krajnje ciničnom ključu.
      
       Zato, kad god se pomene da je našoj zemlji potreban dobar marketing, pre svega u Americi i američki, osetim izvesnu nelagodu. Mislim da je nama, u suštini, potrebno predano širenje autentične predstave o tome šta jesmo i kroz šta prolazimo i da se tu moraju angažovati i ljudi iz dijaspore, zato što poznaju i jednu i drugu sredinu, pa se mogućnost neprijatnih grešaka smanjuje. Nisu nam potrebne agencije za odnose sa javnošću, pa makar bile i onako poznate kao "Rader end Fin" i neke druge. Svež je primer film o "Otporu", ovih dana u nas prikazan, u kome Martin Šin kazuje jednu krajnje pojednostavljenu, pa samim tim iskrivljenu, verziju zbivanja iz naše novije istorije. Ako me sećanje ne vara, glas tog američkog glumca korišćen je ranije u nekim reklamnim materijalima Republike Hrvatske, kao i u filmu o hercegbosanskoj Gospi iz Međugorja. Naši prijatelji u Americi nikada, naravno, neće moći da imaju na raspolaganju one i onolike finansijske izvore kakve ima na raspolaganju albanski lobi u toj zemlji. Nećemo moći da očekujemo ponesena kazivanja poput čuvene izjave senatora Libermana od 28. aprila 1999. godine (samo dan posle podnevnog bombardovanja Surdulice) o tome da se "SAD i OVK zalažu za iste humanističke vrednosti i principe". Uveren sam, međutim, da nam ta vrsta entuzijazma nije ni potrebna. Potrebno nam je razumevanje ovdašnje situacije, nebrojenih problema koje smo nasledili, specifičnih teškoća naše tranzicije, nezaceljenih rana i strahova koji su još samo potisnuti, ne i odagnani. Potrebno nam je da se shvati da se neke stvari, ako se zaista želi da se valjano obave, ne mogu obaviti preko noći.
      
       Doduše, ne bi bilo na odmet da i na domaćoj političkoj sceni ima malo više takvog razumevanja, više ozbiljnosti i temeljnosti u pristupu. Nesolidno i ishitreno obavljeni zadaci lako nanose više štete no koristi nesporno važnim namerama i ciljevima. Nesporno je, recimo, da je borba protiv organizovanog kriminala, ne samo njegovog švercerskog nego i drugih vidova, izuzetno značajna. Nesporno je da mafija podriva temelje svake države. To međutim nikako ne znači da naša država u toj borbi može same sebe da se odrekne. A to bi se moglo zaključiti ako pogledate spisak učesnika regionalne konferencije o borbi protiv šverca cigareta održane 10. maja u Prištini: ministri finansija zemalja regiona - Albanije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Crne Gore, Kosova, Makedonije, Rumunije, Srbije. Ne može se ni iz najplemenitijih namera kršiti Ustav SRJ. Ni Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Ako i ima onih koji će reći da se ne mora poštovati Ustav donet u vreme bivšeg režima, verujem da oko Rezolucije 1244 neće biti nikakvih oprečnih tumačenja, budući da je reč o međunarodnopravnom dokumentu koji, za razliku od učesnika prištinskog okupljanja, ne priznaje nikakav samostalni državni ili poludržavni status Kosova. Moramo poštovati i domaće i međunarodne pravne akte, baš zbog stvarno demokratske i pravne države, koju smo našim građanima obećali i bez koje nam nema budućnosti.
      
       VOJISLAV KOŠTUNICA