Pre nedelju i nešto dana čitavom Planetom bolno je odjeknula vest o iznenadnoj i preranoj smrti Džozefa Bonane, u devedeset i sedmoj godini života. Za njegov slučaj važi filmsko pravilo: kakav bos, takva i karijera. A ovaj je bio džinovski bos, starinskog kova. Počeo je kao Kaponeov revolveraš, da bi u dvadeset i šestoj postao najmlađi “Don” u američkom mafijaškom sindikatu. Bio je poznat po svom nadimku - Džo Banana - koji je stekao zbog svoje reputacije: naime, tokom svog delovanja stvorio je pregršt banana-republika na tlu SAD, minirajući time federalno uređenje i jenkijevske principe bratstva i jedinstva, ponegde poznatije kao pijačno voće bez peteljke i kožurice, zvano “melting pot”. A naročito je ostao upamćen po legendi da je upravo njegova smela, poslovno-vizionarska ličnost poslužila kao inspiracija za lik Don Vita Korleonea, iz glasovitog bestselera “Kum”. Da ovo nije samo medijska fama, pumpana iz marketinških razloga, potvrdio mi je sam Mario Puzo, moj stariji “brat po oružju”, sa kojim sam se upoznao preko fan kluba “FK, Roma, crveno-bela koma” (gde nas je zbližila zajednička mržnja prema Juventusu, Bešiktašu i Partizanu).
       Pored toga što je osnivao “porodice” i “komisije”, mister Bonano je bio jedan od najpouzdanijih ktitora Demokratske partije. Snažno je podržao Ruzvelta i bio jedan od glavnih dilera predsednikovog “Nju dila”; takođe, preko kontroverzne teksaške izborne transakcije, doveo je Džona Kenedija na vlast i vazda bdeo nad njegovom katoličkom pojavom, ali nije uspeo da spreči snajperski het-trik izveden u Dalasu, šezdeset i treće. Kako je kasnije običavao da kaže - spasao ga je od Merlinke ali ne i od “muških pratilja”. Njegova angažovanost bila je koliko svestrana, toliko i probrana. Tako je jednom prilikom “zamolio” Ivu Robića da njegovom miljeniku Frenku Sinatri ustupi svoju pesmu “Stranci u noći, novac neće doći”. A Džejn Fondi je omogućio da se bez prethodne audicije, inače obavezne u necenzurisanoj produkciji, pojavi u art-softkor filmu “Spavala sam sa vijetnamskim sindromom”, što je bila njena davnašnja levičarska želja i najveći antiratni poduhvat koji je ikada učinila - posle gledanja pomenutog filma Džon Holms je izjavio da ga ni u stanju najvišeg stupnja erekcije ne bi mobilisali!
       Koliko je Džo Banana bio istorijska ličnost, svedoče i sledeći, duboko intimni fakti, uglavom nepoznati široj javnosti, utkani u našu blisku istoriju za koju je genetski lojalni Džo, kao sicilijanski pravednik-izbeglica, bio poprilično vezan. Najpre pomenimo zanimljiv podatak da je Džozef Bonano bio dugogodišnji Teslin savetnik za “seksualni elektricitet” i čovek koji mu je, bez ikakve nadoknade, organizovao zaštitu od ženskih obožavalaca naizmenične (“gore-dole”) struje.
       Tokom Drugog svetskog rata aktivno je podržavao Dražu Mihailovića preko avijatičarskog kluba “Koča Popović”. Kasnije su Rodoljub Čolaković i Gojko Nikoliš često imali na umu upravo nepokorni lik Džozefa Bonane, pišući o liberalnim iskakanjima u noši Politbiroa, dok je temperamentni Tempo plagirao bosove metode govoreći o krvotoku “Revolucije koja teče” i načinu razračunavanja sa unutrašnjim neprijateljima i rođenom braćom.
       Ni naša umetnička i intelektualna scena nije bila pošteđena Bonaninog uticaja, o čemu ponajviše svedoči saznanje do kojeg su došli ugledni zvaničnici književne istorije, akademik Medaković i poluakademik Kitanović, a koje su potvrdila mnoga laboratorijska ispitivanja i terenske iskopine: Nije Danilo Kiš prepisivao Karla Štajnera u svojoj “Grobnici...”, već je dopisao i prilagodio socrealističkom kontekstu priručnik za isterivanje istine i dugova, “Plati pa ga mlati”, koji je svestrani Don izdao početkom šezdesetih godina.
       Svakako da ne treba zaboraviti da je Džo Banana poslužio kao inspiracija Miodragu Bulatoviću da stvori lik Miodraga Bulatovića. I još nešto: na osnovu Bonanove autobiografije “Čija je to banana u tvojoj korpi za voće”, grupa građana je formirala Muški aktiv Mesne zajednice “Đordano Bruno”, danas poznatiji kao G 17.
       Avaj, na kraju ga je vezanost za našu problematiku koštala života! Zlobnici bi rekli da nije ni prvi ni poslednji sa spiska radoznalih koje su nategli srpski dijabolični običaji, koji trpe svašta ali i trpaju koga stignu. Međutim, ovde se radi o tragičnom događaju sa još tragičnijim i vrlo dalekosežnim posledicama.
       Elem, kako mi je Puzo javio, legendarni Džo Banana je doživeo srčani udar kada je saznao od svojih jataka iz Srbije da Jelena Tinska piše knjigu u kojoj je muškarce podelila u dve kategorije: “Baje” i “Pič..”. Takav brutalni feministički ispad bio je previše za mafijašku patrijarhalnost, i njegovo staromodno, muževno srce sa kamašnama nije izdržalo... Nevolja je što sin Bil, krljač sa senatorskim ambicijama, želi da osveti oca, i u tu svrhu već je preduzeo radikalne korake: odlučio je da razvratnim Srbima, koji ne umeju da obuzdaju svoje ženskinje, zavrne šiju tako što će da im “zavrne slavinu”. Više nema šta da kaplje iz para-državnog šverca: ni finih a pristupačnih prostitutki, ni jeftinog viskija, ni markica za akcizu, ni kalašnjikova krštenih uzijem, ni polovnih mercedesa sa blindiranim papirima... Nema šta, postaćemo društvo bez statusnih simbola! Izgubićemo i ono malo identiteta što nam je preostalo po trafikama i tezgama u podzemnim prolazima. I sve to zbog nedotupavnog, retoričkog pitanja Jelene, žene koje nema: Da li je moguće voditi ljubav bez seksa. Pa, naravno da je moguće! Vodi je, bre, u šoping, u skupštinski toalet, u krematorijum, ribnjak, vazdušnu banju... Ma, vodi je i na pričest, ako te je baš spopalo, samo me pusti da se na miru seksam, uz jeftino meso, viski i rezane diskove. Amin!
      
       ZORAN ĆIRIć