Rusija i NATO su se dogovorili da više jedno drugom ne budu neprijatelji ili protivnici, da hladni rat ostave za sobom i da uspostave prisnije partnerske odnose. Taj dogovor unosi novine u međunarodne odnose, među kojima i stvaranje opšteg sistema bezbednosti pod okriljem NATO-a, a pod vođstvom svemoćne Amerike

      NATO je Evropi potreban, govorili su britanski diplomati u jeku hladnog rata, da bi “Ruse držao van, Amerikance unutra, a Nemce dole”. Vremena su se potpuno promenila, pa s njima i NATO. Sada su Rusi unutra, Nemci su stožer, a Amerikanci su nad svima.
       Rusija i NATO su se dogovorili da više jedno drugom ne budu neprijatelji ili protivnici, da hladni rat ostave za sobom i da uspostave prisnije partnerske odnose. Istorijski sporazum o formuli “19 plus 1”, po kojoj bi Rusija učestvovala u donošenju odluka NATO-a o svim važnim pitanjima opšte bezbednosti, predsednik Putin potpisaće krajem ovog meseca na Samitu zapadne alijanse u Rimu. Drugu čašu šampanjca za uspeh novog partnerstva popiće, potom, Putin i Buš u Sankt Peterburgu, u toku predstojeće posete američkog predsednika Rusiji.
       Rusija neće biti članica NATO-a, ali će, u okviru zajedničkog saveta, učestvovati u donošenju strateških odluka o borbi protiv terorizma, kontroli naoružanja, gašenju međunarodnih kriza, mirovnim misijama i suzbijanju drugih vidova pretnji opštoj bezbednosti. Saradnja se dosad sastojala u tome što bi NATO samo blagovremeno informisao Rusiju o odlukama koje je već doneo, očekujući od nje pridruživanje zajedničkim akcijama. Sada bi Rusija trebalo da bude ravnopravniji partner. Bez prava veta, doduše, ali sa punim pravom glasa u kreiranju politike bezbednosti.
       Pridruživanje Rusije NATO-u unosi nekoliko novih važnih odrednica u međunarodne odnose.
       Prvo, otpada tvrdnja da je postojanje NATO-a nesvrsishodno posle raspuštanja Varšavskog ugovora i prestanka antagonizma između Rusije i Zapada. Stvari su krenule suprotno od verovanja da bi raspuštanje blokova vodilo povoljnijoj međunarodnoj ravnoteži i samim tim većoj bezbednosti. Pod okriljem NATO-a, a pod vođstvom svemoćne Amerike, stvara se nov zajednički sistem bezbednosti, što je već demonstrirano na Balkanu. NATO na sebe preuzima odgovornost i za bezbednost daleko van svojih granica, što se još bolje videlo u Avganistanu, nego na prostoru bivše Jugoslavije.
       Tezu o suvišnosti NATO-a Kolin Pauel je suzbio tezom o nezamenljivosti NATO-a: “Ne gasi se organizacija pred kojom čeka dugačak red”. A Džordž Robertson dodaje da je NATO i inače opstao kao “jedan od najtrajnijih i najmoćnijih saveza u vojnoj istoriji sveta”. To je zapravo najvažnija nova realnost kojoj se Rusija prilagodila.
       Druga nova odrednica u međunarodnim odnosima, koju donosi pridruživanje Rusije NATO-u, uočljiva je u opadanju strepnji na Zapadu od ruskih nuklearnih raketa. Na osnovu sporazuma između SAD i Rusije o smanjenju nuklearnog arsenala za dve trećine u narednoj deceniji, jedan partner definitivno odustaje od trke u naoružanju, a drugi ima prećutnu saglasnost prvog da sam gradi svoj antiraketni štit, ako ga baš toliko želi.
       Rusija nema ekonomsku moć da izdrži nuklearno nadmetanje na sve višem tehnološkom nivou. Njen vojni budžet je 76 puta manji od američkog. Prema tome, stvaranjem partnerstva sa NATO-om ona zadržava povoljniju stratešku poziciju nego što je mogla da se nada da Putinova strategija nije bila dovoljno promišljena.
       Treća nova odrednica u međunarodnim odnosima, koja proističe iz partnerstva između Rusije i NATO-a, uočljiva je u lakšem ruskom približavanju evropskim integracijama. NATO je dosad u integracionim poduhvatima bio brži od Evropske unije, iako su neki osnovni principi o pristupanju ili pridruživanju novih zemalja tim formacijama isti ili slični. Sa Rusijom unutar NATO-a trebalo bi da se ublaže ruske strepnje od širenja alijanse na Istok. Najpre je to širenje, preko Istočne Evrope, išlo prema ruskim granicama, a na jesen će, sa učlanjenjem u savez tri baltičke zemlje, doći prvi put na teritoriju nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, odnosno na samu rusku granicu. Na neki način, Zapad će se prvi put u istoriji, još otkako je Petar Veliki snevao o ruskom “probijanju okna u Evropu”, naći direktno na ruskoj granici.
       Situacija, s jedne strane, nije mnogo prijatna, jer Rusija još nema normalizovane odnose sa baltičkim republikama. S druge strane, niko više iz ruskog susedstva neće moći da tvrdi da hita u NATO zato što traži zaštitu od opasne Rusije.
       Dodatni boljitak je neizbežna veća upućenost Rusije na intenzivniju ekonomsku saradnju sa Evropskom unijom. Iako u međunarodnim relacijama nema veću ekonomsku moć od jedne, recimo, Švajcarske, Rusija ima ogroman sirovinski i ljudski potencijal i, na samom startu, kao prijateljska velika sila, povoljniju poziciju od manjih zemalja van EU. Stanje njene privrede se poboljšalo i ona, uprkos velikom dugu od 143 milijarde dolara, uredno otplaćuje strane kredite. Danas je prema njoj teže, preko međunarodnih finansijskih organizacija, primeniti politiku štapa i šargarepe nego u Jeljcinovo vreme.
       Posle diplomatskog dogovora o partnerstvu Rusije i NATO-a, predsedniku Putinu će, za njegov smeli potez, verovatno biti potrebna šira politička podrška kod kuće. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da 3/4 Rusa i dalje smatra Amerikance za svoje neprijatelje ili da im ne veruje. Analitičari, međutim, na to primećuju da će Putina verovatno pre ugroziti nizak životni standard nacije, nego savez sa NATO-om ili američko vojno prisustvo u Centralnoj Aziji.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ