Da bih pokazao kako je svetski ukus, ako tako nešto uopšte postoji, površan i sumnjiv, navešću svež primer. Na Internetu sam našao rang-listu 30 najčuvenijih slikara, za april (njnjnj.artcdžclopedia.com), koju ćemo zajednički da razmotrimo. U uvodu se kaže da su umetnici birani više srcem nego znanjem. Ako je zaista tako, onda imam primedbu na srce. U daljem tekstu videće se zašto.
       Prvi na tabeli je Pikaso, a trideseti Žorž Sera. Pretpostavljam da vas zanima redosled između. Na drugom mestu je Vinsent van Gog, treći je Klod Mone, a prate ih Salvador Dali, Anri Matis, Endi Vorhol (!), Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Džordžija O’Kifi (!!), Rembrant van Rijn, Edgar Dega, Pol Sezan, Goja, Pjer-Ogist Renoar, Vasilij Kandinski, Edvard Munk, Rafael, Tarner, Endi Golsvorti, Huan Miro, Eduar Mane, Rene Magrit, Pol Gogen, Pit Mondrijan, Edvard Hoper (!!!), Džekson Polok, M. K. Ešer, Karavađo i, dvadesetdeveti, Dijego Rivera.
       Na listi su, primećujete, i malo poznata, rekao bih minorna imena, kao što su, primerice, Amerikanka Džordžija O’Kifi (Georgia O’Keeffe), šareni apstrakcionista, i Amerikanac Edvard Hoper (Ednjard Hopper), sladunjavi hiperrealista. Tu su, svakako, zahvaljujući američkoj publici, američkom publicitetu i američkom ukusu. Džordžija je značajna po tome što je poreklom iz Viskonsina, što je imala muža starijeg tri decenije i što je živela 98 godina.
       Nije, međutim, problem ko je, nego ko nije na listi svetskog ukusa. Upadljivo je i žalobno odsustvo genijalnih klasika El Greka i Jana Vermera van Delfta, dok bi drugi, Velaskez, i mlađi, Tuluz-Lotrek, Kle, Maljevič, Šagal - da više ne nabrajam - u tako suženom izboru možda i mogli biti diskutabilni. El Greko, čije su čudesne slike Sahrana grofa Orgaza i Pogled na Toledo ovde pomenuti, grčko-španski majstor, bio je učenik slavnog Tintoreta i nadmašio je učitelja prosto zato što je, kao i sve harizmatične ličnosti u svetu umetnosti od postanja do danas, bio iznad ideja svoga vremena i našao ubedljiv način da to i pokaže. Nije bez značaja reći da je za svoje doba - druga polovina 16. i početak 17. veka - bio izuzetno obrazovan; umro je u Toledu u kući od dvadesetak soba, među knjigama iz filozofije, 27 na grčkom jeziku, 67 na italijanskom i 17 na španskom. Živeo je bogato, ali je umro prezadužen...
       Prvorangirani Pablo Pikaso, koji je sigurno znao šta je slika, jednom je rekao: Dao bih celokupno italijansko slikarstvo za Vermera! On jednostavno kaže ono što ima da kaže, ne gnjavi nas ničim drugim... A romansijer Prust dodaje: To je svet koji je sačinjen od istog stola, istog tepiha, iste žene, iste sveže i jedinstvene lepote... Genije upotrebe i razlaganja svetla, čarobnjak proporcija i perspektive iz 17. veka, Holanđanin Jan Vermer (Pogled na Delfi, Umetnost slikanja, Mlekarica, Devojka s bisernim minđušama, Ljubavno pismo) jedan je od - smem li da se izrazim? - najestetičnijih slikara svih vremena.
       Ako je nešto za srce, onda je to Vermer! Pri tom je važna i glava...
       Uz rizik grešnog evropocentrizma, usuđujem se da zaključim: ukus je evropska kategorija i nema veze s kompjuterom!
      
       * * *
      
       Da li je Hamlet bio peder? Ima i takvih mišljenja, i argumenata. Argumentacija je na liniji S. Frojda; vezan za majku, kažu pristalice teze, Hamlet ne pati toliko što mu je majka saučesnik u ubistvu oca, nego što se ponovo udala. Konačno, danski kraljević svoju devojku, Ofeliju, šalje u manastir!
       Ofelijo, idi u manastir - takav nalog može dati samo mladić neiznijansirane polnosti, koji bi da ostane sa svojim drugom Horacijem.
       Na toj liniji bilo je i inscenacija Šekspirovog komada. I u Šekspirovo doba pederastija u Engleskoj je česta pojava, pa on taj fenomen prenosi i na državu Dansku. Poznato je da je Šekspir bio prilično aljkav, pisao je brzo, žurio je da zaradi, stekao je lep imetak, i mrzelo ga je da proverava činjenice iz istorije i geografije. Tako je neke italijanske gradove premestio s kopna na morsku obalu, ali su činjenice u njegovom delu morale da ustuknu pred njegovim stvaralačkim genijem.
       Ipak, pesnik T. S. Eliot mu u čuvenoj raspravi ukazuje na odsustvo objektivnog korelativa u Hamletu; danski kraljević, čak i kad glumi ludilo, ne ponaša se u skladu s datim okolnostima, nije ubedljiv. Svejedno, u duhu vremena i mode, Hamlet je, dakle, prikazivan i kao peder, hipik, razmažena budala, makro, biciklista i gnjurac. Neki su stekli lepo ime na krajnje originalnom čitanju Šekspira. Naš istaknuti levičar, državnik i reditelj Ljubiša Ristić imao je običaj da demontira Šekspirove komade, pa da ih ponovo, na svoj način, od onoga što ostane, montira. Neke Šekspirove junake utapao je u Palićko jezero, a SIZ-ovi kulture u prethodnoj Jugoslaviji, od Vardara pa do Triglava, drešili su kesu...
       Kad sam već u temi, a kao što znamo lepše je s kulturom, da ukažem na najsvežiji slučaj sa Šekspirom. I glumac Goran Šušljik u svojoj rediteljskoj postavci Dva viteza iz Verone (Pozorište Boško Buha) protumačio je Šekspira originalno, u duhu sporta i razonode; u predstavi igraju košarku!
       Sve je to legitimno, ali ne ostaje...
       Kao što je legitimna i nova postavka u Muzeju savremene umetnosti, koja, međutim, ostaje. Tamo je pobedio svetski ukus.
       Onda je čuveni stručnjak iz Luvra došao u Narodni muzej i otkrio da i tamo ima šta da se pokaže, ako se izvuče iz depoa.
       Ima i ponečeg svetskog.
       Kaže, vredi videti...
      
       MILIVOJE GLIŠIĆ