Leka nema, bar za sada. Žalim slučaj, takva su vremena

      Čitali ste, možda? Ono kad mi, pre nekoliko dana, mimo moje želje, delanja i znanja, osvanu ime u novinama? E, ako niste, da pojasnim. Pomenuše, u nekom sumanutom kontekstu, otprilike ovo: potpisnik ovih redova se, kao, za ozbiljne pare ili zarad ideala, angažovao da u ime jednog od naših političkih Lumena, kao, smišlja medijske, s oproštenjem, patke, a o drugom političkom Lumenu. Obojica Lumena su, da opšte veselje bude veće, na nekakvoj vlasti i imaju nekakve Štabove prepune tipova opsednutih Tajnim Policijskim Metodama (i samo im još ja falim...), te je međusobna pseudomedijska pljuvačina između Štabova odavno prešla granice dobrog ukusa i razuma. Bar što se mene tiče.
       Elem, za njihovo prepucavanje bi me, principijelno gledano, svečano boleli nesvečani delovi tela, ali ne lezi vraže... Jedan prilično maštoviti i nimalo obavešteni Tajni Novinarski Službenik Jedne Strane je svoj paranoični Spisak Neprijatelja i Zaverenika Druge Strane nasilno proširio i prezimenom koje se nalazi ispod slike koja poružnjuje ovaj tekst. Tu se vlasnik rečenog prezimena, tako opljunut, momentalno našao pred pitanjem po kojem se zove ova rubrika, a na temu: Šta da se radi kad ti smeste podmetačinu u medijima?
       Prvo što će Vam pasti na pamet kad vas zvekne neki medijski Minhauzen jeste da ga nađete i da mu izdeklamujete spisak familije u skarednom kontekstu. To će teško ići. Obavešteni i iskusni eksperti u ovoj oblasti tvrde da se većina bajkopisaca krije iza pseudonima ili lažnih inicijala, čime se želi pokazati što visok stepen bezbednosne kulture, a što i svest o istinitosti onoga što je napisano. Čak i u slučaju da saznate ime svog lažnog biografa, on će se pozvati da je Sve O Vama saznao iz anonimnog izvora, koji je pa, taj izvor, zaštićen Novinarskom Etikom.
       Sledeći stepen medijske povređenosti dolazi u vidu srpske narodne “Sve ću da ve tužim!”. Ta ideja će trajati sve dok se: a) ne čujete sa advokatom koji će, uz pomoć Obilja Otežavajućih Okolnosti pokušavati da utvrdi koliko ste spremni da izdvojite para, vremena i nerava za uterivanje pravde - a cifre su u sva tri slučaja povelike, s obzirom na lagani pravni vakuum u kome se po ovom pitanju nalazimo; b) dok ne pogledate spisak ljudi koji se već sude sa medijima, a po kome ispada da vam je termin u sudnici smešten između ročišta za tužbe koje su podneli Marjanovići i Tomići ili neki drugi takvi ljudi, sa kojima je prilično imbecilno čekati u redu za pravdu.
       Potom će iz Vašeg srca u mozak početi da navire Želja za Demantovanjem. Najlakši put je da to učinite putem medija - ali to istovremeno znači i da ćete besplatno izreklamirati Podmetačinu. Setite se: kad god je neko nešto demantovao, nas je mnogo više zanimalo da čujemo šta je rečeno da Demantovalac jeste, a ne šta nije uradio. Ćorak, dakle, ponovo.
       U ovom momentu ćete se najverovatnije odlučiti na dalje ćutanje. “Ma to su gluposti, neka budala je....” - biće početak odgovora koji ste spremili u slučaju da Vas neko zovne sa pitanjem koje počinje frazom “Slušaj, priča se po gradu da...”. Ćutanje, povremeno, može biti prekinuto razmišljanjem da ste mogli da se konsultujete sa nekim ko zna šta se radi u ovakvim pitanjima. Toplo preporučujem da ne pitate za savet: tačno 50 posto savetnika će se odlučiti za ofanzivne metode, dok će drugih 50 posto imati isto tako ubedljivu argumentaciju da treba biti defanzivan i prepustiti stvar zaboravu.
       Eto. Leka nema, bar za sada. I šta da se radi? Jedino da se napiše tekst na temu “Šta da se radi”. Mada ni to nije više originalno, bar ne posle ovih redova.
       Žalim slučaj, takva su vremena.
      
       VOJA ŽANETIĆ (Autor je direktor agencije “Mozaik”)