TV je visokoobrazovna kutija. Čim neko uključi televizor, ja odem u drugu sobu i uzmem neku knjigu da čitam”, sažeo je svojevremeno svoj trezven stav o malom ekranu komičar Gručo Marks.
       Lako je sa običnim ljudima i brkatim zabavljačima, mogu oni i bez nje. Ali, za političare je TV i njihova svetlost i njihova tama, elektronski narkotički doboš za pretnje, laži, međusobno ogovaranje, vređanje i nas i njih međusobno.
       Kako je krenulo, loše nam se piše. Preti nam opasnost da TV stvarno postane interaktivna i kad pođeš da promeniš kanal usred pojavljivanja nekog političkog vođe, kancelara ili već kako hoće da ga zovu, čućeš zmijsko palacanje “no-no” i pustiće ti blagu struju u daljinski, a preko istog onog strujomera kroz koji će ti od jeseni naplaćivati pretplatu.
       Inače, sve nezaustavljivo osvaja naše dnevne sobe otkako je postalo pomodno uvoditi kablovsku TV.
       Pre neki dan, na Dicoverdž kanalu, prikazan je dokumentarac o tome kako 500 hiljada (!) kamera, umreženih po Londonu, kontroliše šta radi 7 miliona ljudi (i svevidećim okom, valjda, bdije nad demokratijom).
       Toplim, sugestivnim glasom narator je pripovedao da te “otvorene oči” mogu da pomognu u hvatanju džeparoša po ulicama, spasavanju davljenika po Temzi, ali i identifikovanju raznih demonstranata i njihovom efikasnom privođenju pravdi.
       Nekako mi je milo što smo i dalje siromašni pa nemamo pare za kamere. Nadležni su još na nivou početka radova na eliminisanju primitivnih “prislušnih buba” iz “lupus in fabula”.
       Međutim, kako se “demokratija” zatrčala, možda će nam kao kontingent strane pomoći stići i kamere i čitači misli za svako domaćinstvo, kako bi njihovim instaliranjem zadovoljili jedan od milion uslova za ulazak u Evropsku uniju.
       Ipak, da ni mi nismo najgori, dokazuju brojne evropske TV kuće.
       I one od televizije prave radio koji se gleda: pozovu goste u studio, posade ih oko stola ultramodernog dizajna i voditelji ih, kad god uzmognu, istresaju iz donjeg veša.
       Kod nas se tek poneki snalaze u temeljnom verbalnom radu na gostu (odlučna Olja Bećković u “Utisku nedelje”, sve zanimljiviji Jugoslav Ćosić u “60 minuta”, TV Politika).
       Za voditelje početnike kratki kurs siktajućeg propitivanja (po metodi ekspres-lonac sa neispravnim poklopcem gde para šišti već na mlakoj ringli) držao je nedavno u Hagu Slobodan Milošević vs. “insajder” Ratomir K3 Tanić, uz asistenciju sudije Meja (B92, svaki dan).
       Nekim našim gostima i voditeljima važnije je da se kikoću i budu lepši nego pametniji. Valjda misle - pamet je prolazna, lepota ostaje. Ispada da identični vrednosni sud ima i TV, jer nas siluje propagandnim porukama o čajevima, spravama i elektrostimulatorima za skidanje masnih naslaga napred i pozadi. Kuc, kuc, ima li koga? Nema, prazna glava, mozak uklonjen.
       Šta bi valjalo popraviti?
       Poslušati brkatog brother Marx-a, pa čim neko aktivira TV, zbrisati u drugu sobu i dohvatiti knjigu ili pak prozor u svet zakloniti novinama, kako bi to preporučio aforističar Stanislav Lec. Promena odmara.
      
       JELICA STOJANČIĆ